Preporučena pošiljka

Marti je pročitao roman "Pošta" Čarlsa Bukovskog i odlučio da i sam postane poštar. Prijavio se za posao, išao na razgovor, a potom položio i sve potrebne testove uključujuci Test 473. Znao je da ce ga proći jer su 473 poslednja 3 broja njegovog socijalnog osiguranja i to je smatrao kao znak. Marti je inače strastveni čitalac. Sad kad je postao poštar, on pročita sve razglednice koje mu prodju kroz ruke pre negoli ih rasporedi u sandučiće. Zima je i ljudi šalju pozdrave sa skijanja u Koloradu, Francuskoj, Kanadi i čak iz nekih zemalja za koje Marti nikad nije ni čuo. Neko je video uličnu pljacku u Meksiko Sitiju. Ili je to beše bio Njujork Siti? Marti se pita gde bi Bukovski otišao na zimske ferije. Marti je odlučio da napiše knjigu. Zvaće se "Poštar" i opisivaće njegove avanture na poslu.

Marti je već nekoliko nedelja poštar ali nikada nije sreo nikoga od adresiranih. Niko nije kući kad Marti isporučuje pošiljke. Svi su na poslu i njegove avanture nisu uzbudljive kao što je očekivao. Ustvari, uopšte i nisu avanture već obični radni dani i zato njegova knjiga ne napreduje.

Jednog dana Marti pozvoni na vrata jednog stana da preda pošiljku i neki čovek mu otvori. Čovek ima azijske crte lica ali Marti ne raspoznaje razlike izmedju Kineza, Japanaca, Vijetnamaca,  Korejaca i ostalih tako da ne zna odakle bi taj čovek bio. Onda primeti da on nosi kimono.

- Vi ste Japanac? upita Marti pružajući mu pošiljku i papir na potpis.

- Da, reče muskarac u kimonu i potpisa pošiljku.

- Je l' to knjiga što ste dobili?

- Da, kaže Japanac.

- I ja puno čitam, kaže Marti.

- Ja ne čitam puno.

- A koju ste knjigu dobili, ako mogu da pitam?

- 'Umetnost ratovanja'.

- Idete u rat? upita Marti sa osmehom ali njegov pokušaj da napravi šalu neopaženo prodje pored Japanca.

- Ne, ja samo čitam, reče on.

Marti pogleda njegov japanski potpis na prijemnom listu i pomisli kako izgleda kao minijaturno umetničko delo okruženo birokratijom.

- Mnogo vam je lep vaš potpis, kaže Marti.

- Hvala, kaže japanski primalac pošte.

Vrata stana preko puta njegovog se otvore i mlada devojka izadje na hodnik.

- Dobar dan, kaže ona.

Japanac klimne glavom u znak pozdrava. Marti kaže dobar dan i široko se nasmeši. I ona se njemu nasmeši, ali uzdržano. Nije lepa ali Martiju je neodoljiva. Ona stanuje u broju 5 i nikad joj niko ne piše. Na poštu joj stižu samo računi i reklame. Zove se Mira. Marti misli da je to najlepše žensko ime na svetu. S vremena na vreme Mira u pošti dobije katalog donjeg veša. Marti misli da je ona nekad verovatno nešto naručila iz te radnje pa joj oni šalju kataloge. Marti se pita šta li je bila naručila.

Jednog dana Marti odluči da kupi svoju omiljenu knjigu i pošalje je Miri. Kao pošiljaoca Marti naznači njihov grad. Uz knjigu on kupi i karticu na kojoj piše 'hvala' ali nije siguran šta bi tu napisao. Posle nekog razmišljanja on napiše 'hvala sto naš grad činite bezbednim'. Marti se onda pita da li to što je napisao uopšte ima smisla i šta to Mira čini što bi doprinosilo javnoj bezbednosti. Valjda ne dolazi u sukob sa zakonom i to je sasvim dovoljno.

Sledećeg dana, omiljena Martijeva knjiga koju je poslao Miri se pojavi u njegovoj pošti za isporuku. Marti pozvoni kod Mire da isporuči knjigu i nada se da je ona kući. Srećan je kad se vrata otvore a Mira se ukaže na pragu. Mira je iznenadjena pošiljkom. Marti se nada da će joj se knjiga dopasti. On proba da započne razgovor i kao većina ljudi, neobavezno ćaskanje započinje osvrtom na vreme. Hladno je.

- Kraj januara je, normalno da je hladno, kaže Mira. Ona ga gleda pravo u oči i ozbiljna je. Lepša je kad se smeši. Usne joj se razdvoje kad udahne duboko i Marti misli kako bi je poljubio. Ona kaže dovidjenja i zatvori mu vrata u lice.

Marti zna imena svih stanara u njegovom resoru. Mira Smit mu je najomiljenije. Danas je u pošti dobila ponudu za kreditnu karticu bez kamate. To znači da sigurno ima dobru kreditnu istoriju i Martiju je drago zbog toga. On vozi svoji mali poštanski kombi vrlo sporo kad prolazi pored Mirinog ulaza. Uvek se nada da će je videti ali nikad je ne vidi. Marti se pita da li je pročitala knjigu.

Jednog dana Mira dobije još jednu preporučenu pošiljku. Marti pogleda ko je pošiljalac i vidi da je ime izostavljeno a adresa nepoznata. Sa pošiljkom u ruci, Marti zvoni na vrata Mirinog stana. Ona otvori vrata i posmatra ga bez reči. Obučena je u beli bade-mantil i Martiju se čini da ispod mantila izviruje crna čipka, ali nije siguran jer ne sme da bulji. Mira danas nosi crveni karmin i Marti posmatra njene lepe usne dok ona potpisuje preuzimanje pošiljke. Danas nije iznenadjena kao prošli put. Ona mu pruži potpisani list i gleda ga pravo u oči. Oči su joj tamne ali Martija zaslepljuju kao jarko sunce. On skrene pogled.

- Hvala, kaže ona mekanim glasom.

- Nema na cemu, kaže on i pogleda u njene kao trešnjice usne želeci da ih uzme i zauvek zadrži za sebe.

- Napolju je baš hladno, kaže ona.

- Februar je, normalno da je hladno, kaže on i odmah zažali što nije rekao nešto drugo, nešto prijatnije i druževnije.

- Ne na Dan zaljubljenih, kaže ona.

Začuvsi glasove na hodniku, njen komšija Japanac pogleda kroz špijunku. Marti je spreman da krene dalje ali prvo još jednom baci pogled na Mirine rubinske usne. Mala uspomena za put.

- Hoćeš možda da svratiš malo da se ugreješ? upita Mira uz vragolast osmeh. Marti gleda njeno ne tako lepo ali njemu prelepo lice. Pročitala je knjigu, misli Marti srećno, i sad želi svog poštara.

- Da, kaže Marti, baš bih voleo da svratim.

Kroz špijunku, komšija Japanac posmatra Martija kako ulazi u Mirin stan i ona za njim zatvara vrata.

- Mamicu mu jebem, pomisli on na japanskom.

Buntovnica

Taman sam htela da dremnem kad je on ušao. Izgleda umorno. Ne zbog posla po običaju nego drugačije, kao da nije dobro spavao. E, zato meni treba da dremnem - da ne bih izgledala kao on. A mogao bi malo i da se obrije. Baš izgleda nešto nesrećno. Šta li ga muči? A i šta me briga šta njega muči. Kao da se on ikad zapita šta meni fali. Ili bilo kome od nas ovde. Nesanica mu sigurno nije zbog mene. Ali ne mogu da se ne pitam šta mu je. Takva mi je priroda, radoznala. Razmišljam ja i o drugim stvarima. Na primer zašto postojim. Ili bilo ko od nas. Ali to se verovatno svi manje ili više pitaju tako da nisam ja nešto sad specijalna zbog toga. Volim kad sam ovde sama. A znam ja zašto je on došao i šta traži, ali to što bi on hteo
danas neće dobiti. A ni sutra. A ni u nekoj bliskoj budućnosti. Vala, dosta mi je. Imam ja plan. Osećam da me posmatra. Sigurno se pita zašto sam ovde sama i zašto nisam pobegla kad se on pojavio. Htela sam da dremnem, eto. Ali ne razume on to. Evo izbegavam njegov pogled. Jedan od mojih prijatelja ovde - jak je bio i krupan - ga je uvek gledao u oči. Nije odvraćao pogled kao ja. Rekao mi je i verujem. Mada neobrijani nikad nije baš
buljio u njega. Onako ga okrzne pogledom ali ne da bulji. Ali moj krupni i zgodni prijatelj je bio preke naravi pa ga je jednom prilikom napao. Videla sam. Bilo je brutalno. Onda je procenjeno da je opasan i negde su ga odveli. Ne znam gde ali ga više nismo videli. Nedostaje mi moj lepi prijatelj. Bili smo mi više nego prijatelji. Ono što se kaže, prijatelji sa beneficijama. Sad ja beneficije primam od jednog što i nije baš moj tip, ali eto, završi posao. Neobrijani me i dalje posmatra. 'Nećeš ih naći', kažem mu ali on to ne kapira. Mogao bi već jednom da završi tu svoju malu raciju i da me ostavi na miru da odremam. Dosad bih već bila u dubokom snu. Baš mi treba da dremnem, jedva oči držim otvorene. Sutra odlazim. Odlučila sam. Volela bih da mogu da mu kažem ali ne mogu. Hoću da me ostavi na miru. Verovatno će misliti da sam ga ostavila zauvek ali ne, vratiću se ja za tri-četiri nedelje. Iznenadiće se kad me vidi. Verovatno prijatno. Kad se pojavimo ja i moja ekipa. Eno ga sad traži u Nininom krevetu. Poludeće kad joj kažem. Vidi, nadje jedno. Je l' si srećan sad, gospodine baš-me-briga-kako-izgledam? Vidi, opet me gleda. Izbegni pogled, izbegni pogled. Evo ga dolazi. Ne pipaj me, rugobo! Vidi, gde mu je onaj krug što mu se uvek sijao na prstu? I njegova žena ima isti. Ja ne nosim takve stvari. Najsličnije što sam ikad imala je ovaj konac što mi je on ko zna zašto vezao oko članka. Baš je nešto ostario. A mogla bih da mu pokažem gde su. Da ga oraspoložim. Ne, ne, ne. Njegova sreća nije moja obaveza. Ja hoću da izvedem piliće i pridržavam se svog plana. Neka ga usreći komšija. Njegova žena i on se stalno tu pred nama dodiruju kljunovima. Sigurno je dobar čovek. Ko zna. Ne razumem ja ljude baš najbolje. Tu njihovu jebenu vrstu. I sve što hoću je da dremnem. Mada možda bih prvo mogla da snesem još jedno jaje. Ne znam, videću kad ode ovaj.

(Inspirisano istinitom pričom)

Cipele

Opet mi se prividja, pomislio je stari pijanac videvši u daljini figuru na ogradi mosta. Je l’ se to neko sprema da skoči? Pomislio je na hladnu reku i poželeo čašu grejane rakije. A onda je zaboravio šta je pomislio i nastavio da se gega preko mosta obasjanog narandžastim uličnim svetlima u noćnoj magli.

                                                                                                *

Možda nisam trebao da izujem cipele, mislio je muškarac gledajuci dole u par kožnih cipela na šniranje koje je uredno slozio na trotoaru. Voleo je te cipele boje konjaka. Pogledao je ispred sebe u mrak i duboko uzdahnuo. Depresivan sam, pomislio je. Ceo svet je depresivan…osim možda nekoliko njih koji još nisu svesni svog bića. Ili nekoliko srećnika sa žlezdanim poremećajima koji nehotice poseduju više serotonina nego mi normalni depresivni. Ali zasto ja onda sȃm stojim ovde na
ovoj ogradi, na ovom mostu, iznad vodenog ambisa koji ne prašta? Gde su drugi, meni slični? Zar sam ja najslabiji? Ili najhrabriji? Ili sam možda najsvesniji? Žena me je ostavila i otišla sa drugim. Kaže da je on ‘alfa’ mužjak, a ja nisam. Ja sam tamo neki delta ili omega ili neko slovo koje niko ne zna. Moj bivši šef je isto alfa mužjak. Sȃm je to jednom davno rekao. Ne juče kad mi je davao otkaz. Juče je samo naglasio da sam ja jaka osoba i da je pozitivno što nemam ženu i decu da izdržavam. Ni kuče, ni mače. Žena otišla s drugim. Decu nismo ni stigli da napravimo čekajući neka bolja vremena koja nikad nisu došla. Pse ne volim jer skaču na mene i prljaju garderobu. Na mačke sam alergičan. Ali sve su to olakšavajuće okolnosti. Nemam ništa i nikog. Blago meni. To je rekao moj šef. Marica iz računovodstva – njoj je bilo žao što odlazim. Učinilo mi se da su joj oči zasuzile ali je to možda bio odsjaj fluorescentnog kancelarijskog svetla u njenim naočarima. Debele su – verovatno plus tri. Mozda i četiri. Ko zna šta ona vidi kroz te naočare. Možda misli da sam lep. Mislim da su njene oči zelene. Nos joj je veliki. Srećom pa nosi naočare jer ga one vizuelno skrate. Mada ja volim žene sa velikim nosom. Deluju mi snažno. Mozda je to neki fetiš. Usne su joj lepe kao trešnjice. Kako li se ljubi? Kako li se ja ljubim kad je moja žena otišla sa drugim? Pa nisu ni njeni poljupci bili ne znam šta. Kad sam je pitao zašto me ostavila rekla je ‘tajming’. Kao da je to neko objašnjenje. I šta je to uopšte tajming i zar ne postoji za to reč kod nas, pitao sam je. Rekla je da to polako postaje, a možda već i jeste punopravna reč u našem jeziku. Strancizam. Kao špajz. Ja nisam moderan pa ne znam. Ne pratim trendove. Ne nosim bradicu. Njen alfa mužjak nosi. Upoznao sam ga. Šta cu, dopao mi se. Marica iz računovodstva je rekla da je pozovem. Privatno. Ostavila mi je broj. Šta li to znači? Ona nije udata. Možda je interesujem. Ne vole sve žene bradice. I pohvalila je moje cipele. Jesu lepe. Možda nisam trebao da ih izujem. Hladna je ova ograda. Moja bivša ništa nije tražila. Samo se razvela i meni ostavila sve. Većina je i bilo moje ali mnoge žene bi tražile i što im ne pripada. Žena mog šefa alfa mužjaka mu je sve uzela. Moj stan je veliki. Možda ga zamenim za dva manja, pa jedan prodam i otvorim svoj biznis. Eto i biznis se odomaćio u jeziku. Možda je bivša u pravu za tajming. Postanem sam svoj gazda. Napredujem od delta mužjaka do alfa. Popnem se na sam vrh te grčke lestvice. Otvorim prodavnicu muških cipela – kao onu u Italiji gde sam kupio ove moje. E, jesu lepe. Konjak boje. A i baš bih popio jedan dobar konjak da se zagrejem i da nazdravim. Možda i nisam u depresiji. Možda sam samo malo zabrinut na ovoj životnoj raskrsnici. Biram put i bojim se da ne pogrešim jer život teče kao ova crna reka dole i vremena je sve manje. Treba ga trošiti pametno. Brak sa bivšom je ionako bio bezveze. Ustvari mi je učinila uslugu. A da nisam dobio otkaz, ne bih ni pomislio da otvorim prodavnicu. Imaću najbolje cipele. Kao ove moje. I pozvaću Maricu da izadjemo. Mislim da joj se dopadam. Ustvari, siguran sam. A dopada se i ona meni. Privlačne su te njene naočare plus tri. A kad skine sve sa sebe i samo ostavi naočare. To bih voleo da vidim. Pozvaću je jos večeras. Osećam se sad življe nego pre. Kao da mi se um razbistrio.  A i stojim na ivici mosta, visoko na ogradi, vazduh je čist. Ko se to približava? Neki pijanac izgleda. Gega se kao utvara kroz ovu maglu. Da ja sidjem pre nego što me vidi da ne moram da objašnjavam da neću da skačem, sad kad sam već promenio mišljenje. I da se obujem da ne stojim više u čarapama kao neka budala. Evo…šta je to sad? Kakva je to grmljavina? Zašto se most ljulja? Zašto se ograda trese? Šta se dešava?! Okliznuo sam se. Gubim ravnotežu. Ako padnem na beton sigurno ću se dobro ugruvati - razbiću se kao tikva, visoka je ova ograda. Ali ne, ja padam napred...padam u crnu reku! Ne, hteo sam da sidjem!!! Guta me mrak. Padam u nepovrat. Je l’ to bio zemljotres? Baš sad kad sam rešio da otvorim radnju i pozovem Maricu! A moje cipele?! Marica će misliti da sam skočio. Svi će to misliti. Nisam skočio! Ograda je bila klizava! Znao sam da nisam trebao da izujem cipele. Peta bi me sigurno zadržala da ne padnem. Moje lepe cipe…

                                                                                                *

Šta se ovo dešava, mislio je pijanac trčeći napred-nazad u panici. Dešavalo mu se ponekad da oseti slabost od alkohola ali ovo je bilo drugačije. Kao rat. Ili smak sveta. I onda je drmusanje prestalo i sve je opet bilo tiho. Je li ovo bio zemljotres ili sam poludeo od rakije, mislio je pijanac. Seo je na trotoar i sačekao nekoliko sekundi da mu se razbistri u glavi. Figura koju je bio video na ogradi mosta je nestala. Moram da smanjim piće, pomislio je. Ili da promenim vrstu. Polako je ustao i krenuo dalje niz most. Kakva čudna noć, mislio je. A možda i nisam pijan. Ustvari možda nisam pio dovoljno pa vidim i što ne postoji i osećam i što nije. A onda je na trotoaru ispred sebe ugledao lepe kožne cipele. Stao je i pogledao okolo. Nije bilo nikoga. Pažljivo je podigao jednu cipelu i pogladio lepu kožu boje konjaka. Opet je pogledao okolo. Opet nije bilo nikoga. Onda je izuo svoje stare poderane i obuo te lepe nove cipele. Bile su samo malo tesne ali koža je bila meka, a meka koža se razvuče, mislio je. Zadovoljno ih je posmatrao.  Odudarale su od njegovih izlizanih pantalona ali su bile isuviše lepe da ih ostavi. Takve bi cipele kupovao da je imao novaca. Baš takve kožne cipele boje konjaka. Uzeo je svoje stare otrcane cokule i zavitlao ih preko ograde u reku. Onda je u novim cipelama nastavio da se gega niz most i polako nestaje u magli obasjanoj narandžastim svetlom uličnih sijalica.