Gest

Jednog lepog sunčanog jutra tog indijanskog leta po prvi put se probudio bez nje. Isprva je mislio da je to stanje bilo ostatak nekog gnjavatorskog sna koji padne u zaborav čim se oči otvore. Ustao je, umio se, skuvao kafu i za momenat je zaboravio, a onda je se opet setio, ali ona i dalje nije bila tu. Pa, gde si, pizda ti materina, pomislio je očekujući da će je nehajno i šaljivo obraćanje naterati da se pojavi. Ne bi bilo prvi put. Sa police starog kredenca je uzeo kutiju sa kafom u nameri da skuva još jednu, ali kafe nije bilo dovoljno. Hleb je bio suv i tvrd. Od pre tri dana. Mleko je bilo pokvareno. Gladan i očajan, seo je za trpezarijski sto i posmatrao tu kutiju u kojoj nije bilo ni kafe ni nade. Srce se nada čak i kad mu glava obrazloži da nema razloga, a glava je nemilosrdna sa argumentima. Kljuca ga tako i posmatra kako se bori i koprca i hvata za slamku. Neki put se i podsmeva. Kad glava pobedi i srce klone, onda se taj pobednik često pokaje i, možda u cilju samoočuvanja, priskoči u pomoć. Onda insistira na nadi i ubedjuje i govori sve suprotno od onog što je govorio pre, ali ako srce odbije da u te misli poveruje i pretoči ih u osećanja, onda su glavine priče uzaludne. Možda tako nastane depresija, kad srce prestane da se nada. Pomislio je da je to njegovo mentalno razglabanje o izgubljenoj nadi preterivanje i pokušao je sebi dokazati da je nije izgubio već da se samo upleo u melodramatične vode svakodnevnice koje su ga kao komad suvog drveta nanele do takvih misli. Otvorio je prozor i pogledao na ulicu i uobičajenu gradsku vrevu. Pomislio je da će to biti jedan divan dan i da će možda sresti novu ljubav ili započeti novo prijateljstvo ili čak dobiti posao koji bi odgovarao njegovom obrazovanju i svim onim pročitanim knjigama. Bile su to misli nade koje je glava maštovito nabacivala srcu, ali ih ono nije primalo. Skoro sasvim praznog džepa, sišao je do obližnje prodavnice po kesicu kafe. Ljudi su užurbano hodali trotoarom mahom gledajući svoja posla na asfaltu ispred sebe ili vrhovima cipela, a onda mu se pogled sreo sa mekanim i nešto radoznalim očima starije i negovane gospodje. I pre nego je dostojanstvo uspelo da ga spreči, čuo je sebe kako kaže izvinite, je l' imate možda 50 dinara da odvojite, ako možete...hteo je da objasni i još jednom se izvini, ali je žena stala i mirno rekla imam. Otvorila je tašnu i iz novčanika izvukla i pružila mu 100 dinara. Izvolite, nemam sitno, evo uzmite 100. Hvala. Nema na čemu, uzdravlje. I dok ju je posmatrao kako polako odlazi svojim putem, pored njega je opet stajala njegova nada. Biće bolje, rekla je i zagrljeni su ušli u prodavnicu da kupe kesicu kafe i hleb. 

Joj, te čizmice

Photographed by: York Museums Trust Staff 

Dean Martin i Jerry Lewis. Kad si peti razred, to su najbolji filmovi. Igrao je samo jedan dan taj 'Holivud ili propast', što znači da je bila sreda jer filmovi sredom svrate na dva-tri sata i odu dalje. Tako je to bilo u našem bioskopu. Ne znam ko mi je tačno bio zabranio da idem na predstavu u 17 sati. Mislim da je bila matematika i ne bi me čudilo, ali možda je to bila i biologija ili čak srpski. Ali ja sam odradila što je trebalo i tačno u 5 do 7 je stara kapija zaškripala za mnom.
Bilo je to nekako pred Novu godinu. Ne sećam se tačno koju, ali znam da je bila dobra. I nije bilo  snega sto je za našu geografiju bilo neuobičajeno, mada je neki Kamenko pretio da se sprema. Bila je velika sijalica sa tanjirastim zaglavljem na banderi koja je leti divno mirisala na razgaljeni bitumen i tu sam prošla i medju poslednjima ušla u hol radujući se skorom vidjenju sa omiljenim junacima. Zid izmedju dvoje tapaciranih vrata bioskopske sale je krasilo jedno veliko umetničko staklo. Nekako pola skulptura, pola slika, ogromno cudovište za koje ni dan danas ne znam šta je tačno predstavljalo, ali koje je mene podsećalo na neku staklenu aždaju koja bljuje dvodimenzionalnu vatru. I puno je ljudi došlo da gleda taj Jerry Lewisov film. Ustvari, dece uopšte nije ni bilo što je bilo čudno, mada je ta druga predstava u 19h uglavnom bila rezervisana za starije gledaoce koji nisu nešto marili za dečji entuzijazam i čak povremene aplauze kad pobedi dobro. I poznavala sam većinu ljudi u tom predvorju omiljene sale i čudili su se oni što sam ja kročila u njihov termin, i čudila se ja što oni vole Jerry Lewisa toliko i dovoljno da se po suvom, ali ipak prodirnom minusu prošetaju do bioskopa. I onda je film počeo. Bio je bazen, kao neke terme, i vila. I praćakali su se tu muškarci i žene goli i skoro goli i cela ta slika je značajno odudarala od uobičajenog tehnikolora i veselog raspoloženja čuvenog Martin-Lewis dvojca. I prolazili su minuti, nizali se kadrovi, a oni se nisu pojavljivali. I onda sam počela da sumnjam da su njihovih 35 mm možda već bili spakovani gore kod čika Miće u kabini. I onda se na velikom platnu pojavio jedan plavušan malo nestabilnog pogleda za koga tada nisam znala da se zove Malcolm McDowell. Vrlo brzo posle toga sam već bila sigurna da se u narednih sat i po, to jest tri, neće pojaviti ni Jerry Lewis, ni Dean Martin ni bilo ko podoban za publiku do 12 godina. Bio je to čas istorije bahanalija Rimskog carstva koji je Tinto Brass ispričao na način koji se pamti iako izaziva vrtoglavicu. Kaligula znači 'mala čizma' i moje male čizme su se, naravno kad se istoimeni film završio, koliko neprimetno je bilo moguće iskrale iz bioskopa i otrčale kući. Kakav je bio film, mislim da je neko pitao. Onako, nije bio loš. Ma svi ti njihovi filmovi su isti. Jesu, jesu, laku noć. Hoćeš da jedeš nešto pred spavanje. Neću, hvala...ovo je više za cigaretu.

I da...'Holivud ili propast' je igrao sutradan i na izlasku iz bioskopa je padao sneg.