Priča za poslepodne

Kad sam bila dete, uvek sam mrzela što mi rodjendan pada usred leta. Raspust se uveliko razbaškari i mi zajedno s njim - ko na moru, ko na selu kod babe i dede, ko po raznim gradovima i varošima širom lepe domovine. A mi letnja deca, ni bombone da odnesemo da počastimo odeljenje. A rodjendani su bili onako na kalup. Pravili su se sendviči (bilo je to pre ere kiflica sa sirom)...kriška hleba, namazan tanak sloj kajmaka, pa kolut čajne kobasice, pa kolut kuvanog jaja, dva-tri kolutića kiselog krastavca i preko svega toga narendan beli sir. Sendviči onda poredjani na pladanj i spremni za razgrab. A torte se znalo koje dolaze u obzir: rodjendanska jer...rodjendan, naravno kraljica reforma, keks torta i možda i najpopularnija iz tog vremena - jastuk torta. I niko nikad ni čuo za čizkejk, niti bi taj stranac bio prihvaćen, jer torte se (daleko bilo!) nisu pravile sa sirom. Za piće se služio sok od maline, od narandže zlatne kapi onaj u čaši od jogurta sa medvedićem što mu se kroz onu foliju ...

      Jedno od onih sušnih, pretoplih leta. Tata kaže da ne voli da vozi noću, ali da će morati jer je po danu nepodnošljivo. Dobar je auto, ali nema tu klime. I onda noć. On vozi. Mama spava na suvozačkom, brat spava pozadi, ja sedim iza tate i budna sam jer se plašim da on u toj noćnoj tišini i sam ne zaspi. Put ravan, oivičen drvećem kao uramljen u noći. Nije autoput. Ponešto kažem. On odgovori. Duga svetla - levo, desno, sve obasjano. Nigde nikog.  - Vidi, kaže on, tamo napred - i onda malo uspori.  Lisica pretrčava put. Pod dugim svetlima izgleda srebrna. Nestaje u drveću i mraku. - Oni spavaju pa nisu videli, a ti jesi.  Ja sam onda srećna što sam budna i manje sam umorna. Ne vidja se lisica svaki dan. I dalje se vozimo. Onda ja počnem da pevušim. Jednu pesmicu, drugu. Dečije pesme, dečijim glasom.  - Je l' hoćeš molim te da prestaneš da pevaš, kaže on.  - Ali zašto, ne voliš kako pevam? - Lepo pevaš, nego uspavaćeš me.  - Ali j...

Taj sako mog dede je visio u podrumu stare kuće, okačen uredno na ofingeru, a blizu prozora koji je ličio na onaj u tamnici kroz koji je Ričard Čemberlen kad je bio grof Monte Kristo posmatrao pučinu. Milion puta sam ušla u taj mračni podrum koji je imao pod od zemlje utabane do sjaja, nanin zeleni kredenac, tegle sa slatkom od dunja i šljiva i veće tegle sa šarenom turšijom, kutije pune svega i svačega, a uglavnom stvari koje su u tami skupljale prašinu i upijale onaj prepoznatljivi podrumski miris memle koji je u isto vreme i odbojan i misteriozno prijatan. Možda se taj sako bio zaljuljao pored prozora da na sebe skrene pažnju kad sam ga prvi put stvarno pogledala. Tamno braon, skoro crn, od materijala koji evo već decenijama tražim i ne nalazim. U sebi ga zovem 'starinski'. Nije prosta čoja, nije šajak, nije težano ni čista vuna nego je neka božanstvena mešavina svih. Moj deda je inače umro pre mog rodjenja i taj je sako verovatno bio jedna od poslednjih njegovih stvari u to...

I dan-danas kad psi krenu da laju i dovikuju jedni drugima ko zna šta, ja pomislim na to. Pamtim da je bila nedelja iz jednog pomalo komičnog razloga - jer je nedelja bio dan kada smo se obavezno kupali. Kupali smo se, naravno, i drugim danima...valjda...ali veliko kupanje i pranje kose nedeljom uveče da se ujutru bude čist za školu, tu nije bilo diskusije - to je bilo pod obavezno. I to je bilo posle nekog Tarzana možda ili Sport Bilija...Boško Buha je počinjao ili se završavao, ne sećam se tačno. U pidžami stojim ispred zelenog kredenca moje nane, na jednoj polici poredjane moje lutke koje odjednom počinju da se njišu levo-desno. Ja se prepadnem - kakve su ovo sad halucinacije i odjednom čujem svi beže iz dnevne sobe i viču, vrište - opšta panika - ne sećam se da li je mene uopšte neko pozvao, uglavnom ja vidim beže svi, pa se priključim i ja i tako svi van kuće u dvorište. I šta je bilo - zemljotres. Sećam se da smo našeg psa, Doli, tražili nekih pola sata. Niko nije mogao da je nad...

Postoji onaj vremeplov nezvaničnog imena ' stara knjiga čiji listovi mirišu na priče iz davnina '. I kad se čita knjiga, čitalac često, naročito po završetku čitalačke seanse, prisloni otvorenu knjigu na lice i duboko onako kroz nos udahne taj miris života koji u raznim malim džepovima čuva neke momente, često sasvim trivijalne, ali opet značajne u nekoj duhovnoj izgradnji subjekta. I tako uz kafu završavam jutarnje čitanje Autobiografije Alice B. Toklas od Gertrude Stein i zagnjurim se u tu knjigu debelu i čvrstog poveza i zatvorim oči da vidim gde će me odvesti. I nadjem se u staroj biblioteci. Davno, onoj pre Doma kulture. U zgradi gde je danas ne znam šta - televizija, radio, nešto treće? Ona lepa Jeličićka kuća (u to vreme čini mi se bela) kakve su se gradile u starinska vremena kad su zgrade imale više duha nego ove današnje moderne i minimalističke, a u suštini - smanji troškove, stavi u džep, prodaj što skuplje ili već tako nešto. Uglavnom, ta je biblioteka mala, ali pu...

Sinoć sam gledala film Moskva na Hadsonu Pola Mazurskog sa Robin Vilijamsom u glavnoj ulozi. Snimljen je ranih osamdesetih, na lokacijama uličnim i studijskim. Robin Vilijams igra ruskog cirkuskog saksofonistu koji na gostovanju u Njujorku prebegne u Ameriku. Lepo uradjen film bez neke (u to vreme možda i za očekivati) izražene političke propagande. Na početku je prilično realno oslikan život u sovjetskom komunizmu - strah, redovi za osnovne potrepštine, benzin iz kanistera i slično - ali vrlo ukusno i bez nepotrebnog preterivanja, ali i bez (u današnje vreme nezaobilaznog) zelenog platna i kompjuterizovane pozadine i specijalnih efekata, što takvim filmovima u poredjenju sa savremenim daje jedan prijatan organski osećaj i čini celu priču ljudskijom. U stvari, sama uvodna špica ima više duše nego većina današnjih filmova u celosti. I to me je onda podsetilo na radosti filma iz vremena kad se zeleno platno manje koristilo za filmove, a više za roletne, iako su nam bili jedan mali prozo...

Visile smo Sandra i ja stalno na jednom drvetu ispod škole. Mislim da je bila jabuka i da nas je povremeno i hranila. Blizu njene kuće. Pričale viceve tipa 'Imala žena tri kučeta i zvali se prvo Use, drugo Rase, a treće Ja...' i maštale da i kod nas konačno dodje taj film o kome se svuda pričalo i koji smo svim srcem i mi htele da gledamo. Čulo se da taj film ima do sad nevidjene specijalne efekte i da je to najstrašniji film ikada snimljen i da su Drakula, Frankenštajn i Nosferatu filmovi za decu u poredjenju sa njim. Igrao je u Beogradu već neko vreme i povremeno se reklama pokazivala na televiziji. Onda se jednog sunčanog dana poster za film konačno pojavio i kod nas. U holu Doma Kulture - onde na zidu pored biletarnice - žutio se i na njemu je pisalo Isterivač djavola. Bila sam malo razočarana što poster nije izgledao strašno i nije ustvari odavao ništa o filmu. Samo neka svetlo žuta boja preko celog postera i naziv filma. Onda sam pomislila da je to verovatno neka reklamn...

  Sesti na šamlicu i popiti kafu i proćaskati sa nekim ko sedi na drugoj šamlici, ili stolici pa onako uzvišeno, ili stepenicama moguće sa muškatlama u pozadini. Ili sedeti sâm na šamlici i grejati se ispred otvorene rerne šporeta na drva. Ili posmatrati ljude znane i neznane kako prolaze i negde idu. Odmoriti noge na pet minuta. Od svih komada nameštaja, šamlica zvuči najprijateljskije. Krevet i fotelja su udobniji, ali šamlica...ona nam se obraduje. Hoklica je njena sestra.

                                                      Danas deci za užinu dja čia, dja kinoa, dja bez glutena, a onaj beli običan šećer da i ne spominjemo. Mi, sećam se malecki, drugi-treći razred, u 9 ujutru za veliki odmor, pretrčimo preko ulice u prodavnicu kod tetka Rade - svako po malu Pionir čokoladu sa lešnicima i koka-kolu onu staklenu. Čokolada se smaže odmah, a koka kolom se prvo prskamo ispred radnje (bile neke jadne ruže - sigurno nas mrzele) i tu ode pola flaše, ono što ostane se popije. Onda trk nazad na treći čas. A kad se ponekad ima kifla sa kajmakom - e, to je već gozba. Kasnije je uvedena djačka kuhinja u čijem su radu učestvovali i učenici. Brojali paštete i ubacivali u one plastične kofice raznih boja koje dvoje dežurnih odu da pokupe i donesu odeljenju za užinu. Mešana marmelada izmedju dve kriške hleba...

Postoje razne vrste patika - za trčanje, za tenis, basket, rukomet, fudbal u sali, za kuglanje, za trčanje brže, za trčanje sporije...a sad čak i retro patike za šetanje i pokazivanje, a za neke i podsećanje na dane kada je, što bi rekao Prever, 'sunce blistavije bilo no danas'. U ono vreme kada kod nas nije bilo tržnih centara današnjeg tipa i prodavnica čuvenih marki, patike za nošenje, voljenje i pokazivanje su se kupovale u inostranstvu. Verujem da je letnja Grčka uvek beležila rast ekonomije vezan za prodaju sportske opreme. Starke, Najke, Tajgerice, Diadore, Poni, Adidas (manje interesantan jer...Planika) - sve je to letelo sa polica kad se Jugovići od prvog jula, pa sve do pred kraj avgusta, nadju na Egeju. Iz okolnih turističkih destinacija Soluna uvek se odvajao najmanje jedan dan kada se ide u kupovinu. A jesu bile lepe radnje i male i velike, pune...zapada i nade i mode iz filmova i časopisa. Moj tata, kao i većina tâta, nije mario za šoping. I tako jedno...

Miris kokica me još uvek prati dok se sa jednom Natašom koju sam mnogo volela, šetam prema beogradskom odmaralištu. Imala sam oko 5-6 godina (a ona 7-8 više) i suknjicu koju je sašila tetka Raja od cica kupljenog u Modi. Betonski, ne asfaltni, putić sa dubokim ševron-iskošenim urezima koji i leti, a naročito zimi olakšavaju vozilima uspon, a koji se, kad je kiša, napune vodom i blatom, da bi onda odatle nikao korov - vodi nas prema zgradi koja služi kao trpezarija tog lepog odmarališta. Prijatan letnji suton je začinjem senkama i mirisom veličanstvenih borova koji okružuju bungalove kao u nekoj bajci. Išli smo da sačekamo njenu mamu (danas bi se to reklo 'pokupimo') koja je bila kuvarica u velikoj kuhinji od nerdjajućeg čelika mnogo pre nego što će isti postati moderan i u savremenim domovima. Moćne rerne te velike meni naučno-fantastične kuhinje su nudile pogačice koje su kao dukati sijale na velikim srebrnastim tacnama. I onda te dobre žene u kuhinji (u njihovim n...

Hor i orkestar na putu za Osijek Da bi neko zaslužio da se po njemu nešto zove, nije bitno gde se rodio već gde je ostavio traga. I ovo pišem samo zato što mi u FB feed stalno upada neka peticija da se Centar za Kulturu ili kako ga ja pamtim - Dom kulture - nazove po Nenadu Burgiću. Ja nisam znala ko je to i pročitala sam biografiju koja je priložena uz taj poziv na peticiju. Impresivna biografija čoveka koji je bio uspešan na raznim poljima i čak raznim kontinentima. Jedan izuzetno ispunjen i interesantan život, ali koja je njegova kulturna veza sa Brusom, osim što je tu rodjen? Koji je njegov doprinos lokalnoj kulturi koji bi opravdao vezivanje njegovog imena za tu malu, ali dragocenu brusku kulturnu instituciju? Jer tu bi doprinos društvu trebao biti merodavan, a ne lična ostvarenja. Mnogo je dobrih ljudi prošlo kroz Dom kulture. Mira Gerina je pokrenula etnografski muzej, Mića Grujić je nabavljao filmove i preko svih mogućih veza i vezica smo imali priliku da gledamo najbolje stare...

Često kad čistim kukuruz uredno kupljen u lokalnom supermarketu, ja pomislim na nju. Ne pamte se svi baš po dobrom, čak i ako su možda nekad i činili dobro: desi se taj neki momenat koji odredi način na koji će se oni povremeno pojaviti u našem sećanju.                                                                          Bilo je to jednog davnog dečjeg avgusta, oblačnog avgusta kada smo višak energije - ili čak ne višak nego prosto energiju - odlučili da potrošimo na branju tudjeg kukuruza ispod vade. Prava reč je kradja, ali mi to nismo tako posmatrali, već je to za nas bila aktivnost da ispitamo svoje sposobnosti osnovnog...

    Kad sam imala oko 5-6 godina, moj najveći neprijatelj je bio čika Teri Kalijadis. On i moja mama su bili školski drugovi i kad mi dodjemo u Brus na leto, njih dvoje se sretnu, pa se kao što to rade dobri školski drugari izgrle i izljube sretni što se, eto, opet u dobrom susreću i vide. A ja mala, ljubomorna, samo kiptim od besa. I tako mama kaže - Idem do samoposluge, 'oćeš sa mnom? - Hoću ako obećaš da nećeš da sretneš čika Terija. Ona žena sad računa radni dan, jutro, deset, pola-jedanaest možda...ljudi rade, i kaže - Neću da ga sretnem, 'ajde. I tako se zaputimo u grad (mnogo volim taj izraz kad se u varošici ide u grad). Sunčano letnje prepodne, vazduh čist, boje jasne, sve okolo u visokoj rezoluciji planinske svežine koja se polako pretvara u topli julski dan. Prodjemo staru poštu, pa mali restoran Perišić...preko puta se iza zida letnje bašte hotela čuje poneki glas ljudi koji su se sreli na kafici i čangrljanje escajga i tanjira....onda hladovina kestenova preko put...

    Odmah se znalo ko za koga navija. Nosile su se na letnje ulične stadione zvezdaške i partizanovske lopte, pa se jednom igra crveno-belom, drugi put crno-belom, pa sve tako dok se klupski grbovi, Borovnica, Muslin, Šestić, Klinčarski i Prekazi ne izližu do neprepoznatljivosti. A Kolonijal prodavnica se u to vreme nalazila pored Gvozdenove kasapnice (koja je kasnije postala Pedjin kafić, a sad je možda i nečija kladionica, ako se prate trendovi...), pre nego što je, kao po kazni, premeštena u poslednji lokal u nizu u glavnoj ulici, iliti prvi do crkve, dokle korzo štrafta nije dopirala, tamo dole pored Mode. Uglavnom, u to zlatno doba Kolonijala u samom centru, radila je tu tetka Jola Marković, sa njenim slatkim osmehom i prijatnim glasom i spremna da uvaži i nas klince koji smo kod nje dolazili da kupimo onu treću loptu koja se pravila da je Mikasa za vaterpolo. Kolonijal je inače imao dugačke, drvene tezge koje su u obliku velikog ćiriličnog P, tj pravougaonika bez jedne s...

Punomasno, nemasno, tri koma dva, dva koma osam, jedan koma pet, nula, kokosovo, bademovo (badem ima najbolje sise!), sojino, ovseno, ma ptičje. Sećam se kad je postojalo samo jedno mleko. Donosila mlekarica Jana svakog jutra litar i sipala u šerpicu koja je čekala na pragu jer je ona prolazila ranim, najranijim jutrom. I bilo je to sveže pomuženo mleko. Živeli smo u luksuzu, a nismo ni znali. Pili sveže mleko  krava koje su slobodno pasle u čistoj prirodi. I bila je to mera dva lončića od pola litre, bez crtica i brojeva nego onako na oko i na poverenje, koju tetka Jana, bez da i kapljicu prospe, sipa u emajliranu braon šerpicu za mleko. To je bila titula te šerpe : šerpica za mleko. Da ne padne slučajno nekom na pamet da u nju stavi, recimo grašak. Ne, to je šerpica za mleko! I nije imala poklopac nego tanjirić i ugodnu i prepoznatljivu muziku su pravili to dvoje. Onda pasterizacija ili što bi rekli narodnim, kuhinjskim jezikom – kuvanje mleka. I nakupi se na vrhu kajmak d...