Priča za poslepodne

Kad sam bila dete, uvek sam mrzela što mi rodjendan pada usred leta. Raspust se uveliko razbaškari i mi zajedno s njim - ko na moru, ko na selu kod babe i dede, ko po raznim gradovima i varošima širom lepe domovine. A mi letnja deca, ni bombone da odnesemo da počastimo odeljenje. A rodjendani su bili onako na kalup. Pravili su se sendviči (bilo je to pre ere kiflica sa sirom)...kriška hleba, namazan tanak sloj kajmaka, pa kolut čajne kobasice, pa kolut kuvanog jaja, dva-tri kolutića kiselog krastavca i preko svega toga narendan beli sir. Sendviči onda poredjani na pladanj i spremni za razgrab. A torte se znalo koje dolaze u obzir: rodjendanska jer...rodjendan, naravno kraljica reforma, keks torta i možda i najpopularnija iz tog vremena - jastuk torta. I niko nikad ni čuo za čizkejk, niti bi taj stranac bio prihvaćen, jer torte se (daleko bilo!) nisu pravile sa sirom. Za piće se služio sok od maline, od narandže zlatne kapi onaj u čaši od jogurta sa medvedićem što mu se kroz onu foliju ...

Voz se trucka po noći. Nama se truckaju srca jer idemo u Trst na vikend. Nije ni na vikend, nego na jedan dan, ali dovoljno za truckanje. S nama u kupeu čiča. Mislim, čiča za nas, mi smo tinejdžeri, za sebe sigurno nije. Pita Tanju je l' se vidi more. Ona ga pogleda - ima tu malo i prezira - pa pogleda kroz prozor. Sve crno, kao i uvek u tri sata ujutru. Ne bi se tamo video prst pred nosom, a kamoli more. Gledam ih oboje. Kakvo sad more? Ovo je kontinentalna vožnja, nije Jadranska magistrala. On zadrema. Možda i sanja. Tanja ga pogleda, pa se okrene prozoru i vikne 'more!'. On skoči kao poliven morskom vodom, pa brzo sedne do prozora preko puta nje. Gleda tamo u mrak. Trudi se. - Gde je? - pita. - Eno tamo - kaže ona.  - Ne vidim ga.  - E, sad smo ga prošli.  On se pospan i malo razočaran vrati da spava. Nas dve se razmenom pogleda kikoćemo. Zezanje nepoznatih ljudi. U odredjenom društvu ponekad zabavno. Ali samo ako nije maliciozno. Maliciozno ne sme da bude, jer to rade...

      Jedno od onih sušnih, pretoplih leta. Tata kaže da ne voli da vozi noću, ali da će morati jer je po danu nepodnošljivo. Dobar je auto, ali nema tu klime. I onda noć. On vozi. Mama spava na suvozačkom, brat spava pozadi, ja sedim iza tate i budna sam jer se plašim da on u toj noćnoj tišini i sam ne zaspi. Put ravan, oivičen drvećem kao uramljen u noći. Nije autoput. Ponešto kažem. On odgovori. Duga svetla - levo, desno, sve obasjano. Nigde nikog.  - Vidi, kaže on, tamo napred - i onda malo uspori.  Lisica pretrčava put. Pod dugim svetlima izgleda srebrna. Nestaje u drveću i mraku. - Oni spavaju pa nisu videli, a ti jesi.  Ja sam onda srećna što sam budna i manje sam umorna. Ne vidja se lisica svaki dan. I dalje se vozimo. Onda ja počnem da pevušim. Jednu pesmicu, drugu. Dečije pesme, dečijim glasom.  - Je l' hoćeš molim te da prestaneš da pevaš, kaže on.  - Ali zašto, ne voliš kako pevam? - Lepo pevaš, nego uspavaćeš me.  - Ali j...

Taj sako mog dede je visio u podrumu stare kuće, okačen uredno na ofingeru, a blizu prozora koji je ličio na onaj u tamnici kroz koji je Ričard Čemberlen kad je bio grof Monte Kristo posmatrao pučinu. Milion puta sam ušla u taj mračni podrum koji je imao pod od zemlje utabane do sjaja, nanin zeleni kredenac, tegle sa slatkom od dunja i šljiva i veće tegle sa šarenom turšijom, kutije pune svega i svačega, a uglavnom stvari koje su u tami skupljale prašinu i upijale onaj prepoznatljivi podrumski miris memle koji je u isto vreme i odbojan i misteriozno prijatan. Možda se taj sako bio zaljuljao pored prozora da na sebe skrene pažnju kad sam ga prvi put stvarno pogledala. Tamno braon, skoro crn, od materijala koji evo već decenijama tražim i ne nalazim. U sebi ga zovem 'starinski'. Nije prosta čoja, nije šajak, nije težano ni čista vuna nego je neka božanstvena mešavina svih. Moj deda je inače umro pre mog rodjenja i taj je sako verovatno bio jedna od poslednjih njegovih stvari u to...

  Vanredno stanje usled nadolazeće vremenske neprilike, a možda i katastrofe - to je fenomen ljudske komunikacije. U malim sredinama je manje primetan jer se mnogi ljudi već poznaju i neke interakcije postoje. U stvari, fenomen je direktno proporcionalan veličini pogodjene sredine u smislu da se u varošici, iako prisutan, ipak manje primeti nego u velikim gradovima gde ljudi obično hrle svojim poslom, pogledi im se ne sreću ili se nezainteresovano mimoilaze, a sudbine onih sa kojima čekaju u redu u supermarketu ih ni najmanje ne zanimaju. Sve dok na televiziji ne objave da se približava neka velika prirodna katastrofa koja u neminovnu opasnost dovodi ustaljeno dnevno bitisanje. I onda kako da je na subjekte preko celog vanrednog prostora bačena neka čarobna prašina - odjednom se putevi komunikacije, interesovanja i opšte ljubaznosti i brige za ne-tako-bližnjega svoga otvaraju i ljudi koji su se prvi put sreli, koji ne razmenjuju imena, jedni druge brižno ispituju i razmenjuju savet...

I dan-danas kad psi krenu da laju i dovikuju jedni drugima ko zna šta, ja pomislim na to. Pamtim da je bila nedelja iz jednog pomalo komičnog razloga - jer je nedelja bio dan kada smo se obavezno kupali. Kupali smo se, naravno, i drugim danima...valjda...ali veliko kupanje i pranje kose nedeljom uveče da se ujutru bude čist za školu, tu nije bilo diskusije - to je bilo pod obavezno. I to je bilo posle nekog Tarzana možda ili Sport Bilija...Boško Buha je počinjao ili se završavao, ne sećam se tačno. U pidžami stojim ispred zelenog kredenca moje nane, na jednoj polici poredjane moje lutke koje odjednom počinju da se njišu levo-desno. Ja se prepadnem - kakve su ovo sad halucinacije i odjednom čujem svi beže iz dnevne sobe i viču, vrište - opšta panika - ne sećam se da li je mene uopšte neko pozvao, uglavnom ja vidim beže svi, pa se priključim i ja i tako svi van kuće u dvorište. I šta je bilo - zemljotres. Sećam se da smo našeg psa, Doli, tražili nekih pola sata. Niko nije mogao da je nad...

Kad se ljudi žale da im se snovi ne ispunjavaju... Naravno da treba imati velike snove i raditi na njihovom ispunjenju i stremiti visoko i daleko, ali ne treba zanemariti značaj malih snova koji se lako ili makar lakše ostvare i pruže osećaj sreće u iščekivanju onih velikih. Oni su kao predjelo ili dezert koji neki put zasite i čak budu ukusniji od glavnog jela. Pre neki dan mi se tako ostvario jedan mali životni san. San je bio mali, ali je sreća bila velika. I zato preporučujem.

Postoji onaj vremeplov nezvaničnog imena ' stara knjiga čiji listovi mirišu na priče iz davnina '. I kad se čita knjiga, čitalac često, naročito po završetku čitalačke seanse, prisloni otvorenu knjigu na lice i duboko onako kroz nos udahne taj miris života koji u raznim malim džepovima čuva neke momente, često sasvim trivijalne, ali opet značajne u nekoj duhovnoj izgradnji subjekta. I tako uz kafu završavam jutarnje čitanje Autobiografije Alice B. Toklas od Gertrude Stein i zagnjurim se u tu knjigu debelu i čvrstog poveza i zatvorim oči da vidim gde će me odvesti. I nadjem se u staroj biblioteci. Davno, onoj pre Doma kulture. U zgradi gde je danas ne znam šta - televizija, radio, nešto treće? Ona lepa Jeličićka kuća (u to vreme čini mi se bela) kakve su se gradile u starinska vremena kad su zgrade imale više duha nego ove današnje moderne i minimalističke, a u suštini - smanji troškove, stavi u džep, prodaj što skuplje ili već tako nešto. Uglavnom, ta je biblioteka mala, ali pu...

Sinoć sam gledala film Moskva na Hadsonu Pola Mazurskog sa Robin Vilijamsom u glavnoj ulozi. Snimljen je ranih osamdesetih, na lokacijama uličnim i studijskim. Robin Vilijams igra ruskog cirkuskog saksofonistu koji na gostovanju u Njujorku prebegne u Ameriku. Lepo uradjen film bez neke (u to vreme možda i za očekivati) izražene političke propagande. Na početku je prilično realno oslikan život u sovjetskom komunizmu - strah, redovi za osnovne potrepštine, benzin iz kanistera i slično - ali vrlo ukusno i bez nepotrebnog preterivanja, ali i bez (u današnje vreme nezaobilaznog) zelenog platna i kompjuterizovane pozadine i specijalnih efekata, što takvim filmovima u poredjenju sa savremenim daje jedan prijatan organski osećaj i čini celu priču ljudskijom. U stvari, sama uvodna špica ima više duše nego većina današnjih filmova u celosti. I to me je onda podsetilo na radosti filma iz vremena kad se zeleno platno manje koristilo za filmove, a više za roletne, iako su nam bili jedan mali prozo...

                        Oko tri, pola četiri ujutru u Ptuju u Sloveniji, je jako hladno. Verovatno je hladno i u sred jula, ali negde u maju je bogami džemper bolje imati nego nemati. Posle igranke smo se šetali po varoši, nas nekoliko koji smo hteli da ta vesela ekskurzijska noć potraje duže. Autobus nam je bio parkiran u centru gde se nalazila i velika, lepa crkva sa velikim satom na tornju kao u filmu 'Povratak u budućnost'...satom koji je otkucavao jedan moćni booong svakih petnaest minuta. Nikad od tada nikad srela sat crkveni ili bilo kakav drugi javni koji se oglašava u tako nepotrebno kratkim intervalima. Mirno, bezbedno malo mesto lepih austrougarskih fasada i jedne generalne čistoće koja u suštini oslikava poštovanje meštana prema svojoj okolini. Tako smo šetali veselo i cvrkutali kao što to rade deca kojima su jedine brige pismeni iz matematike i bubuljica na čelu, kad odjednom ispred nas grupa pasa bez po...

  Sesti na šamlicu i popiti kafu i proćaskati sa nekim ko sedi na drugoj šamlici, ili stolici pa onako uzvišeno, ili stepenicama moguće sa muškatlama u pozadini. Ili sedeti sâm na šamlici i grejati se ispred otvorene rerne šporeta na drva. Ili posmatrati ljude znane i neznane kako prolaze i negde idu. Odmoriti noge na pet minuta. Od svih komada nameštaja, šamlica zvuči najprijateljskije. Krevet i fotelja su udobniji, ali šamlica...ona nam se obraduje. Hoklica je njena sestra.

...Najlepši filmski poljubac? Definitivno Robert De Niro i Meryl Streep u filmu 'Zaljubljivanje'. Kad se dogovore da zajedno idu kući vozom u 4. Negde u predgradje Njujorka. I onda on zbog posla kasni. Ona ga čeka. On trči, ali ne stiže. Gomila ljudi, raznih putnika na velikoj železničkoj stanici. Voz odlazi. Gužva se razilazi i on vidi da je ona ostala da ga čeka. I onda njegov prelaz iz razočarenja u neku...baršunastu sreću. Uzme je za ruku, tako nekako...povuku se sa strane iz gomile. I onda je poljubi, onako nespretno, kakvi su obično prvi poljupci. Da se ne sudare nosevi. Neko na kvizu bio rekao Portugal. Voditeljka ga ispravila...Portugalija. Dobro, jeste tačno. To -ija treba već da postane neobavezno. Odvratni su im akcenti. Kao nešto po Karadžiću. Kao da su zajedno išli u školu, a jezik se ne razvija uopšte od pre šes' vekova. Jebo te konTInent...dok se javljaš iz 'green room-a', napirlitana 'akcesoarima' i okružena 'fanovima'. Nije više mag...

Postoje razne vrste patika - za trčanje, za tenis, basket, rukomet, fudbal u sali, za kuglanje, za trčanje brže, za trčanje sporije...a sad čak i retro patike za šetanje i pokazivanje, a za neke i podsećanje na dane kada je, što bi rekao Prever, 'sunce blistavije bilo no danas'. U ono vreme kada kod nas nije bilo tržnih centara današnjeg tipa i prodavnica čuvenih marki, patike za nošenje, voljenje i pokazivanje su se kupovale u inostranstvu. Verujem da je letnja Grčka uvek beležila rast ekonomije vezan za prodaju sportske opreme. Starke, Najke, Tajgerice, Diadore, Poni, Adidas (manje interesantan jer...Planika) - sve je to letelo sa polica kad se Jugovići od prvog jula, pa sve do pred kraj avgusta, nadju na Egeju. Iz okolnih turističkih destinacija Soluna uvek se odvajao najmanje jedan dan kada se ide u kupovinu. A jesu bile lepe radnje i male i velike, pune...zapada i nade i mode iz filmova i časopisa. Moj tata, kao i većina tâta, nije mario za šoping. I tako jedno...

Bila je to ista tašna kao ona nekad. I kad je prodavačica htela da je stavi u kesu, ona je odbila. Nosiće je odmah. Nema veze, preko ove koju već ima na ramenu. Izašla je iz radnje srećna i prosto grleći taj komadić prošlosti koji joj je tako nenadano dopao ruku. Kad je to bilo...pre trideset godina je imala istu takvu...ustvari, prva tašna koju je ikad i kupila...i sad tako slučajno da naleti na istu! Osetila je na obrazu povetarac mladosti i puna nekog zaboravljenog elana srećno pod pazuhom pritisla tašnu. Sitni lopov koji je posmatrao žene koje hodaju ulicom i birao najlakši plen, je njen zagrljaj protumačio kao zaštitu nečeg jako vrednog - a verovatno novca, pošto je banka bila u blizini. Prešao je ulicu i nenametljivo se priključio reci pešaka kojom je tekla i žena sa tašnom. Nekoliko njih se odvojilo i zastalo na pešačkom prelazu čekajući da se im se upali svetlo. Iskoristio je momenat i strgao joj tašnu sa ramena i onda iz ruke i počeo da beži preko ulice izbegavajući automobil...

  Danas si promenio šta?                         Ja sam pitala onu malu     Ćuti, bre Za mene je bilo psihički jako važno da ja to štikliram          'De ja mlada baba                           E, reko' baš me briga    Ne mogu da verujem, iskreno, evo iskreno A zašto ti mene to obaveštavaš?!                  A ne, ja to razumem       Spremila sam i doručak i ručak Pa daj pare, imaš pare                        Nego ne mogu da udjem u takvu priču, razumeš   Nisam stopostotno sigurna u sebe                   Ona mora to da ti potpiše A nema takav kaiš nigde da se kupi          D...

Miris kokica me još uvek prati dok se sa jednom Natašom koju sam mnogo volela, šetam prema beogradskom odmaralištu. Imala sam oko 5-6 godina (a ona 7-8 više) i suknjicu koju je sašila tetka Raja od cica kupljenog u Modi. Betonski, ne asfaltni, putić sa dubokim ševron-iskošenim urezima koji i leti, a naročito zimi olakšavaju vozilima uspon, a koji se, kad je kiša, napune vodom i blatom, da bi onda odatle nikao korov - vodi nas prema zgradi koja služi kao trpezarija tog lepog odmarališta. Prijatan letnji suton je začinjem senkama i mirisom veličanstvenih borova koji okružuju bungalove kao u nekoj bajci. Išli smo da sačekamo njenu mamu (danas bi se to reklo 'pokupimo') koja je bila kuvarica u velikoj kuhinji od nerdjajućeg čelika mnogo pre nego što će isti postati moderan i u savremenim domovima. Moćne rerne te velike meni naučno-fantastične kuhinje su nudile pogačice koje su kao dukati sijale na velikim srebrnastim tacnama. I onda te dobre žene u kuhinji (u njihovim n...

Lica Ivan : profesor, Saškov otac Vera : njegova druga žena, učiteljica Cvetana : Verina majka                                                                 Prvi čin                                                        Mali stan. Dnevna soba i                                                        trpezarija su zajedno.                                     ...