Čuvam noć od budnih

 

 

 

Jedno od onih sušnih, pretoplih leta. Tata kaže da ne voli da vozi noću, ali da će morati jer je po danu nepodnošljivo. Dobar je auto, ali nema tu klime. I onda noć. On vozi. Mama spava na suvozačkom, brat spava pozadi, ja sedim iza tate i budna sam jer se plašim da on u toj noćnoj tišini i sam ne zaspi. Put ravan, oivičen drvećem kao uramljen u noći. Nije autoput. Ponešto kažem. On odgovori. Duga svetla - levo, desno, sve obasjano. Nigde nikog. 

- Vidi, kaže on, tamo napred - i onda malo uspori. 

Lisica pretrčava put. Pod dugim svetlima izgleda srebrna. Nestaje u drveću i mraku.

- Oni spavaju pa nisu videli, a ti jesi. 

Ja sam onda srećna što sam budna i manje sam umorna. Ne vidja se lisica svaki dan. I dalje se vozimo. Onda ja počnem da pevušim. Jednu pesmicu, drugu. Dečije pesme, dečijim glasom. 

- Je l' hoćeš molim te da prestaneš da pevaš, kaže on. 

- Ali zašto, ne voliš kako pevam?

- Lepo pevaš, nego uspavaćeš me. 

- Ali ja pevam da ti ne bi zaspao. 

- Nemoj ti da se brineš, neću ja da zaspim. Ako mi se bude prispavalo, staću usput da odremam. 'Ajde ti slobodno spavaj. 

I onda se namestim da spavam. Onako na jedno oko. Dok me lisica koja pretrčava put vuče u dubok san.