HAIKU.......Break-up

By

1
 

Carnival masks shed.

Our love sinking like Venice, 

Slowly but surely.  

 

2

I gave you my heart,

You gave it to charity -

Got tax deduction.

 

3

Footsteps of our love

Steadily fading away

And not coming back.  

 

4

First you rocked my boat

Then you lead it to the rocks.

Bad navigation. 

 

5

Your Latin was bad.

My bad was longing for you,

Ad infinitum. 

Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Koliko imaš godina?

By
Image
Ja sada skoro pa imam godina koliko je moj tata imao kad je umro. Nisam tada mislila da je bio mlad, ali ni da je bio star. Svakako ne "dovoljno" star da bi umro, jer sam i ja bila nedovoljno stara da bih ga izgubila. Ali to nije tema ove misli. U stvari, jedan drugi aspekt godina i mladosti jeste. Sećam se mojih roditelja kada bi kod nas kući svratio neko koga su oni poznavali odavno, na primer iz dana kad su se zabavljali. I onda bi pričali o nekim tekućim stvarima vezanim za savremeno bitisanje, ali bi se naravno i podsetili na neke doživljaje iz Kruševca ranih šezdesetih. Internat, strogi profesori, izlasci, moda, fudbal. Još sam onda zapazila - i to mi je tada bilo u isto vreme simpatično, čudno i pomalo nerazumljivo - da oni jedni druge i dalje vide i doživljavaju kao što su to i nekoliko decenija ranije. Znali su jedni drugima i godine i bore i decu i posao i sve što se u život ubaci kroz vreme i tandrče kao one limenke na automobilima tek venčanih u američkim filmovim...
Read more

Stari bazen, novi bazen

By
Image
Letnji dani, topli, cenjeni. Nema ih puno. Od početka raspusta, pa do 19. avgusta. Treptaj oka. Dvadesetog je već sveže. To je neki lokalni prirodni fenomen. Sunce se preko noći spusti za desetine stepeni i tako sija pod nižim uglom. Nije to više onaj zenit. I bazen je tamniji i nedostaje mu juli mesec. I zelena trava. Hladovina kestenova. Sedenje ledja na ledja kao Robe di Kappa. Skakaonice, mala i velika. Neko skače prelom sa velike kao da je to najnormalnija stvar na svetu. I najlakša. Crne kupaće gaće. I crveno-bele na vertikalne štrafte. Bilo ih je na sve strane. Verovatno iz Zvezde kod čika Verka. Jedna Mira se davi ispod brane i momci trče da je spasu. Gledam ih i nadam se da se Mira davi kobajagi. Uskoro se vraćaju sa njom spašenom. Bilo je čupavo. Vaterpolo u bazenu i ona jedna druga igra, kako se već zvala – u skoku dobacivanje i izbacivanje lopte. Dečaci to uglavnom igraju, generacije '66-7-8. Sunčanje na ivici bazena. Skakanje sa brojeva...kao neki salto. Ispod skak...
Read more

BEZ FILTERA

By
Image
 U ono vreme p.d.e. (pre-digitalne ere) kada se nismo nonstop fotografisali, niti bi nam palo na pamet da snimak iz filma od svega 24 ili 36 trošimo na tanjir sa hranom ili daleko bilo na selfi u kupatilu, slike su uglavnom imale neku priču. Ovo je poslednja slika mojih roditelja koju sam ja napravila. Ostalo je bilo 2-3 snimka da se škljocne i ja kažem ajd da vas slikam, a oni stanu ozbiljno kako su se ljudi nekad slikali. 'Ajde jedan osmeh, onda kažem. Oni se nasmeše. A meni nedovoljno, nego tražim da se smeju. Neću kažem da trošim film na neki tamo poluosmeh. Kako da se smejem, kaže tata, kad mi ništa nije smešno. A ja kažem smejte se kao da ste ludi. I njima onda beše smešna ta moja fotografska direktiva i krenu da se cerekaju i tako ispadne ova fotografija. Lepe su te slike gde se ljudi smeju. I čak i ako nisu idealne, nije lice uhvaćeno pod onim nekim optimalnim uglom, nemaju filter i nisu maksimalno doterane za 'javnost'...imaju dušu. I zato kad se slikate, možda se ...
Read more

Lopovi i žace

By
Image
Često kad čistim kukuruz uredno kupljen u lokalnom supermarketu, ja pomislim na nju. Ne pamte se svi baš po dobrom, čak i ako su možda nekad i činili dobro: desi se taj neki momenat koji odredi način na koji će se oni povremeno pojaviti u našem sećanju.                                                                          Bilo je to jednog davnog dečjeg avgusta, oblačnog avgusta kada smo višak energije - ili čak ne višak nego prosto energiju - odlučili da potrošimo na branju tudjeg kukuruza ispod vade. Prava reč je kradja, ali mi to nismo tako posmatrali, već je to za nas bila aktivnost da ispitamo svoje sposobnosti osnovnog...
Read more

Kulturno-umetnički program

By
Image
Hor i orkestar na putu za Osijek Da bi neko zaslužio da se po njemu nešto zove, nije bitno gde se rodio već gde je ostavio traga. I ovo pišem samo zato što mi u FB feed stalno upada neka peticija da se Centar za Kulturu ili kako ga ja pamtim - Dom kulture - nazove po Nenadu Burgiću. Ja nisam znala ko je to i pročitala sam biografiju koja je priložena uz taj poziv na peticiju. Impresivna biografija čoveka koji je bio uspešan na raznim poljima i čak raznim kontinentima. Jedan izuzetno ispunjen i interesantan život, ali koja je njegova kulturna veza sa Brusom, osim što je tu rodjen? Koji je njegov doprinos lokalnoj kulturi koji bi opravdao vezivanje njegovog imena za tu malu, ali dragocenu brusku kulturnu instituciju? Jer tu bi doprinos društvu trebao biti merodavan, a ne lična ostvarenja. Mnogo je dobrih ljudi prošlo kroz Dom kulture. Mira Gerina je pokrenula etnografski muzej, Mića Grujić je nabavljao filmove i preko svih mogućih veza i vezica smo imali priliku da gledamo najbolje stare...
Read more

Trgovački putnici

By
Image
Negde je neko nedavno spomenuo Džejn Ostin. Na televiziji. I mladić, student engleskog jezika i  književnosti, kaže nikad čuo za nju. I onda se setim naših Džejn Ostin. Bilo je ono vreme kad su se knjige često kupovale u kompletima. Bili su tu Kronin, Zilahi, Emil Zola, šarenilo autora Hit biblioteke i naravno Džejn Ostin. Od nje se uvek prvo čitalo Gordost i predrasuda, a od njene zemljakinje Šarlot Bronte Džejn Ejr. Jedna je devojčica bila rekla da je plakala kad je čitala Džejn Ejr. Ja sam dosad samo na tri knjige pustila suzu. Prvo Lesi se vraća kući . Šesti razred i na ivici konvulzije. Pa onda Mostovi okruga Medison . Nije to neka knjiga znam, ali onaj žmigavac i auto koji odlazi zauvek su me nekako bili uboli u srce. I onda najskorije Klara i sunce . Da mi je neko rekao da cu zaplakati zbog robota...malo je to neverovatno, ali tuga za Klarom je trajala nekoliko dana. Znači od psa, preko muškarca, do robota. Kakva je to parabola. A Džejn Ejr ništa. I onda su se čitali celi ko...
Read more

Jedno burno proleće

By
Image
I dan-danas kad psi krenu da laju i dovikuju jedni drugima ko zna šta, ja pomislim na to. Pamtim da je bila nedelja iz jednog pomalo komičnog razloga - jer je nedelja bio dan kada smo se obavezno kupali. Kupali smo se, naravno, i drugim danima...valjda...ali veliko kupanje i pranje kose nedeljom uveče da se ujutru bude čist za školu, tu nije bilo diskusije - to je bilo pod obavezno. I to je bilo posle nekog Tarzana možda ili Sport Bilija...Boško Buha je počinjao ili se završavao, ne sećam se tačno. U pidžami stojim ispred zelenog kredenca moje nane, na jednoj polici poredjane moje lutke koje odjednom počinju da se njišu levo-desno. Ja se prepadnem - kakve su ovo sad halucinacije i odjednom čujem svi beže iz dnevne sobe i viču, vrište - opšta panika - ne sećam se da li je mene uopšte neko pozvao, uglavnom ja vidim beže svi, pa se priključim i ja i tako svi van kuće u dvorište. I šta je bilo - zemljotres. Sećam se da smo našeg psa, Doli, tražili nekih pola sata. Niko nije mogao da je nad...
Read more

Tomejto turisti

By
Image
Da su balkanski paradajz turisti kojim slučajem Francuzi, njihovo uživanje u jelu na plaži bi se zvalo piknik, a spremanje hrane koja je sa njima putovala stotine kilometara da bi bila slatko pojedena u iznajmljenom smeštaju sa ili bez pogleda na more, bilo bi i 'joie de vivre' i 'savoir vivre' i 'vive la liberté'. Bile bi to slike po instagramu i gro-planovi sendviča i salata - i košarica i karirana krpa u pozadini. I mnogo lajkova i pohvala i zahvala za inspiraciju. Pošto nisu Francuzi,  pojedinci i čitave grupe njihovih neljubitelja (i morskih i kontinentalnih) koji teže otmenosti im se kako leto dodje krenu podsmevati i nipodaštavati ih. A ko su ustvari ti paradajz turisti? To su roditelji koji su odvojili poslednji dinar da svoju decu makar na desetak dana izvedu iz manje ili više zagadjenog grada i betona ili varošice i sela daleko od mora. Da se deca nadišu morskog vazduha i oporave sinuse i bronhije. Da deca nauče da plivaju. Da deca upoznaju...
Read more

Ima neka tajna veza

By
Image
Taj sako mog dede je visio u podrumu stare kuće, okačen uredno na ofingeru, a blizu prozora koji je ličio na onaj u tamnici kroz koji je Ričard Čemberlen kad je bio grof Monte Kristo posmatrao pučinu. Milion puta sam ušla u taj mračni podrum koji je imao pod od zemlje utabane do sjaja, nanin zeleni kredenac, tegle sa slatkom od dunja i šljiva i veće tegle sa šarenom turšijom, kutije pune svega i svačega, a uglavnom stvari koje su u tami skupljale prašinu i upijale onaj prepoznatljivi podrumski miris memle koji je u isto vreme i odbojan i misteriozno prijatan. Možda se taj sako bio zaljuljao pored prozora da na sebe skrene pažnju kad sam ga prvi put stvarno pogledala. Tamno braon, skoro crn, od materijala koji evo već decenijama tražim i ne nalazim. U sebi ga zovem 'starinski'. Nije prosta čoja, nije šajak, nije težano ni čista vuna nego je neka božanstvena mešavina svih. Moj deda je inače umro pre mog rodjenja i taj je sako verovatno bio jedna od poslednjih njegovih stvari u to...
Read more

Jedno sećanje

By
Bila je jesen, onako žućkasta i sveža, ali još uvek sunčana. Kabinet za OTO je bio u suterenu kad se prodje Dukanova zubarska ordinacija. A onda je levo bila nova sala za fizičko. Tog dana je u sali postavljena mreža za odbojku i posle časa OTO-a koji je bio poslednji tog dana, smo se nas nekoliko sjurili tamo da malo udaramo loptu. Došao je i naš nastavnik Žika i sa lakoćom servirao onu tvrdu odbojkašku loptu sa ugla terena gde su bile švedske stube i konopci. Sa druge strane je bio Česi i mi deca smo se podelili u ta dva tima. Prebacivala se lopta preko mreže, škripale su patike po sjajnom parketu, odzvanjali su glasovi pod visokim plafonom. U sali je bilo svetlo i sunčano. Sledećeg jutra sam pre škole skočila u mali Perišić po hleb i burek. Sunce izbija onako nisko, narandžasto, ali ne greje. Jesen, ne znam više koji mesec. Neki hladan. Povetarac pronosi šapat 'umro Žika Loj'. Svašta, pomislim, izmišlja ovaj narod zaludjan, ali me taj šapat prati dok se uznemireno vraćam kuć...
Read more