Jedno majsko poslepodne

Početak maja je, ne znam tačno koji dan. Sve je već zeleno. Ustvari, svežina lišća vuče na teget. Pola Pionir čokolade sa lešnicima je oko 250 kalorija. Treba to sagoreti. Hodam brzo. Leva, desna, leva, desna. Skoro pa na parove razbroj s' sama sa sobom. Patike mekane. Teget sa belom štraftom. Just do it. Mada ne znam taj slogan. I trenerka teget. Sa lastihom oko članaka. Koraci osvajaju izbledeli asfalt. Paradajz je ostao u vodi. I možda trešnje. Jagode su otišle u djubre. A svet možda u pičku materinu. Oblačno je, možda će kiša. Nadam se da neće. Bolje da se vratim. Auto prodje i nestane iza krivine. Beli, čini mi se Fiat. Vokmen mi je ostao kući. Nema baterije. Koraci se nižu i već su to kilometri. Uz muziku se lakše hoda. Koliko li je to kalorija sad? A tako su lepo mirisale jagode. Niko ne priča mnogo. Auto što je pre nekoliko minuta prošao je parkiran pored puta. Tačno ispred mostića. Levo se skreće za Grabovnicu. On je naslonjen na ogradu mosta i puši. Ne usporavam, poznajem ga. Kod nas se svi poznaju. Pita da me poveze. Ne treba. Hvala, ali ne treba. Koliko je njemu godina...trideset, trideset pet? Ja imam ni šesnaest i svako preko dvadeset mi je star. Tako je to sa šesnaest. Uglavnom. Oblaci su se snizili. Prete. Ne treba, hvala, to je meni rekreacija. I onda brzim korakom nazad. Nije vreme za poigravanje sa oblacima. Pranje ruku, umivanje, tuširanje. Voda je važna. Spira. Ništa od mekanog voća. Maline i kupine uzalud zriju. Možda je kraj sveta. Možda nije. Oblaci su se smilovali i kiša nije pala. Vibrafon otkucava sekunde pre Dnevnika. Satelit poručuje da je onaj veliki oblak koga niko nije hteo, otišao na zapad. Nama je laknulo, njima nije. Negde u Britaniji je pala ta kiša. Gora od one Preverove iz Barbare. Pre nekoliko dana je Černobilj postao svetski poznat. Neslavno slavan. Izvaditi paradajz iz vode. Ma, neka ga, nek' stoji.