Tezejisanje

 

                                          

 

Tražim se po ćoškovima sećanja. Po mislima koje me dočekaju u kremi za ruke ili masti za rane od psorijaze. U bojama teget i sivih trenerki. U bockanju suve trave i plavetnilu neba gde orao kruži, a vrapci ne dosežu. U svežini reke oivičene lokvanjima i čipkastoj lepoti procvetale zove. U mirisu jutarnje kafe, one letnje, i zvuku vode koja pada u emajliranu kofu. Pa onda u kineskom motivu crnog metalnog poslužavnika koji kofu pokriva. Tu sam negde. Iza velikih vrata Nanine stare kuće. Masivnih, profilisanih vrata ofarbanih u tamno zeleno. U zaledjenoj vadi gde klizam u Yassa klizaljkama iz Merkatora. U zvuku sekire kad sečivo raspoluti drvo za šporet. Na Čuki gde smo Bobi i ja urezali datum na drvetu jednog Prvog maja. U ukusu Minjon torte moje mame koju uvek pravi za Novu godinu. U lavežu psa srećnog što vidi gazdu. U belini snega što obasja sobu i ne moraš da pogledaš kroz prozor jer po svetlu znaš da je pao sneg. U muzici koja je bila džingl na radiju. U zvuku vibrafona pre dnevnika. U dovikivanju do krova i u nebesa pri pomeranju antene i nameštanju televizijske slike. U blagom licu Saše Zalepugina u Nedeljno poslepodne. U glasu koji peva o maloj kineskoj devojčici. U ćebadima koja se uveče kače preko prozora jer traje vežba za napad iz vazduha. U restrikcijama struje i sreći kad se ponovo progleda. U mirisu balege i lenjom okretanju i škripi točkova volovske zaprege. U odrazu kod izloga staklorezačke radnje. Lutam po tom lavirintu bez Arijadne i njenog konca. Minotaur je vreme.