Koliko imaš godina?

Ja sada skoro pa imam godina koliko je moj tata imao kad je umro. Nisam tada mislila da je bio mlad, ali ni da je bio star. Svakako ne "dovoljno" star da bi umro, jer sam i ja bila nedovoljno stara da bih ga izgubila. Ali to nije tema ove misli. U stvari, jedan drugi aspekt godina i mladosti jeste. Sećam se mojih roditelja kada bi kod nas kući svratio neko koga su oni poznavali odavno, na primer iz dana kad su se zabavljali. I onda bi pričali o nekim tekućim stvarima vezanim za savremeno bitisanje, ali bi se naravno i podsetili na neke doživljaje iz Kruševca ranih šezdesetih. Internat, strogi profesori, izlasci, moda, fudbal. Još sam onda zapazila - i to mi je tada bilo u isto vreme simpatično, čudno i pomalo nerazumljivo - da oni jedni druge i dalje vide i doživljavaju kao što su to i nekoliko decenija ranije. Znali su jedni drugima i godine i bore i decu i posao i sve što se u život ubaci kroz vreme i tandrče kao one limenke na automobilima tek venčanih u američkim filmovima. Nakupi se tu svašta. Ali i pored svega toga, oni su se ipak posmatrali kroz mladost. To je neki paradoks mladosti. Ona prodje, ali se medju poznanstvima koja su se desila u njenom vremenu nekako tu i zadrži. Tako da je prošla, ali opet nije. Samo se ne vidi u ogledalu, nije opipljiva u jedrini tela i ne prožima se kroz hrabre i ponekad sulude ideje - nego lebdi kao neki duh koji je u tinejdžerskim danima oslobodjen iz boce, a boca se u medjuvremenu razbila i on nema gde da se vrati.