Tetka Ankica je u to vreme bila bliska prijateljica moje mame. Isto je
bila i sestra čika
Ace Nedovića i tetka - Minje i Viktora, koje tada nisam poznavala. Tako je to u mom
sećanju. Neki put se bojim da me ne prevare ta sećanja i upišu se kao istina
koja nije. Uglavnom, tetka Ankica je bila jedna od onih osoba koje ličnošću i stilom
prerastu ustaljene norme varošice i tako štrče i šetaju poznatim ulicama kao neki
ekstravagantni likovi iz autorskih francuskih filmova. Visoka pundja kao u Nefertiti, visoka i tanka ona u teget-belim kombinezon pantalonama na štrafte, naočare za
sunce à la Džeki O. Ustvari, cela jedna Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija. I za mene je ona bila samo simpatična prijateljica moje
mame sve dok jednog toplog, rano-jesenjeg popodneva nismo nas tri zajedno otišle
u Borovo da mi mama kod čika Mihajla kupi cipele za školu. Mekani zvuk koraka
na drvenom patosu i miris kože. Izbor skroman, ali dobrog kvaliteta. Bile su tada moderne cipelice kao baletanke, sa
tankim kaišićem oko članka, teget, kožne. Lepe su bile i nosile su se sa belim dokolenicama,
kao heklanim. I ja sam htela takve, ali kad sam ih probala, nekako se nismo složile.
I onda sam odabrala jedne druge – duboke, na navlačenje, kože šerbet-karamel
boje i sa žutim, gumenim djonom. Problem je bio što su to bile cipele ’za dečake’,
a ne baletanke u kojima je nemoguće, ili makar vrlo teško, popeti se na drvo i
trčati po šumi ili šutirati loptu. I dok su se cipele, koje su se pripadajući suprotnom
polu polako udaljavale od mene, sećam se tetka Ankice kako kaže "Pa šta, ako se
njoj dopadaju, šta ima veze što su muške. Kupi joj, to su samo cipele. A i lepo joj stoje." I na
blago negodovanje moje glamurozne mame i otvoreno čudjenje sedog čika Mihajla, bela
kutija sa dubokim cipelama se stvori kod mene u naručju. I onda izlazimo iz radnje, a ja gledam u svoju modnu saučesnicu kao u narodnog heroja. Da
li te iste godine ili sledeće, ne znam više tačno, datuma se sećam kao 31. oktobra – tetka Ankica je umrla. Naglo, neočekivano,
prerano. Sutradan poslepodne oproštaj, idu odrasli. Dan hladan, suv, vetrovit. Tišina. Stojim kod parka i posmatram pustu ulicu
Bratislave Petrović kako se penje do pijace i nestaje u stopljenom, ledenom sivilu
neba i asfalta. Na nogama mi moje drage cipele.
