Priča za poslepodne

      Kad sam se rodila moji roditelji su živeli u ovom hotelu Metalurg u Zenici.  Tražila sam na ebayu hotelsku šoljicu i nisam je našla, ali se (iz Nemačke) ponudila ova razglednica... i onda sam nju kupila zbog puno pozdrava. ..zbog tih nekoliko redova koji su se ugurali u skučenu poledjinu i poetski podsetili na minulo leto nekih dobrih ljudi koje ne poznajem (koji možda više i nisu) i njihovo druženje jedne davne 1969. godine kad ja još nisam ni bila. Fejsbuk nas u današnje vreme podseti da je nekom od naših prijatelja rodjendan. U stvari, nekad nas je samo podsećao, a sada nam daje i opcije jednostavnih čestitki koje se očas posla postave na zid slavljenika. Da nam olakša. Da ne moramo da gubimo vreme razmišljajući o tome šta bismo napisali - jer to vreme možemo galantno da potrošimo na fejsbuk marketing prerušen u objave i gde će se u moru (ili tačnije mori) tih reklama povremeno ukazati i neka stvarna objava prijatelja, koja će pak nestati brzinom koja ostavl...

U velegradu na nekoliko dana iz na Mediteranu osrednjeg grada koga je (što bi se reklo imho) upropastila ona unija. U velegradu je nešto posle šest sati ujutru dok pijem kafu pored istočnog prozora - tišina. Javi se poneki vrabac i gugutka i čak vrana, tu i tamo prozuji tramvaj (ja volim tu pesmu tramvaja) i to je to. Misli izleću u tu rajsku jutarnju tišinu velegrada i dimenzionalno se uobličuju. Ne prave galamu nego se samo čude otkud su se odjednom tu našle. U uličici - ili radije prolazu - ispod istočnog prozora ima lišća. Jedna stara ciglena garaža se stranom odronila, ali se ostatkom nekako dostojanstveno drži, poput neke značajne ruine koju obilaze turisti. Na limenom krovu druge garaže zajedno spavaju dve mačke. I za njih je rano jutro jer ko zna gde su sve noćas bazale. I polako se tu razliva sunce. Nije sve čisto. Nije sve savršeno, ali je mnogo lepo. U srednjegradu na Mediteranu u uniji radnici sa duvačima lišća paradiraju od zore. Protivno zakonu o zvučnom zagadjenju, ali d...

               Ovaj Boško ti se us e re u život                            Hoću da kupim sad onaj trotinet                Znači nemoj mene da pitaš gde sam ja                    Naučila ga mama da briše dupe vlažnom maramicom                                           Daj stani, ne mogu više da šetam, majke mi moje znači               I on je sad umislio da je on neki da ne kažem šta I meni treba jedan isti takav                                                 Dočekao sam da ...

  U mladosti su nam svi generacijski stariji od nas - stari - i ne znaju ništa, a misle da znaju sve i podsmešljivo ih gledamo. U starosti su nam svi generacijski mladji - deca - koja ne znaju ništa, a misle da znaju sve i podsmešljivo ih gledamo. U suštini, nikad niko ništa ne zna, a mi sami smo uvek bastioni mudrosti.

  ........I otvorio novine. Bio je jedan od onih retkih, ili makar sve redjih koji još uvek kupuju novine. Ljudi su sad vesti uglavnom čitali na telefonima i plaćanje tiska su smatrali bacanjem novca, a misao na dodir papira i olovne boje ih je zgražavao. Za njega je kupovina dnevnih novina i listanje od poslednje stranice prema prvoj, naravno uz obaveznu kafu bio ritual koji je bio veza sa prošlošću koji nije nameravao da modernizuje. A i odgovaralo mu je da u tom štampanom formatu dobije izbor novosti makar i sa malim zakašnjenjem, jer je internet doživljavao kao živo blato informacija odakle je bilo teško iščupati se ako li se čovek imalo zanese, a ljudi koje je vidjao kako za istim stolom sede i svako gleda u svoj telefon su mu bili potvrda da je ta tehnologija pošast modernog vremena. Možda je samo pripadao staroj generaciji koja je više cenila obične medjuljudske interakcije, nego do nedavno naučno-fantastične telefonske seanse. Čitao je baš u tim novinama da mlade generacije...

                                                 Tražim se po ćoškovima sećanja. Po mislima koje me dočekaju u kremi za ruke ili masti za rane od psorijaze. U bojama teget i sivih trenerki. U bockanju suve trave i plavetnilu neba gde orao kruži, a vrapci ne dosežu. U svežini reke oivičene lokvanjima i čipkastoj lepoti procvetale zove. U mirisu jutarnje kafe, one letnje, i zvuku vode koja pada u emajliranu kofu. Pa onda u kineskom motivu crnog metalnog poslužavnika koji kofu pokriva. Tu sam negde. Iza velikih vrata Nanine stare kuće. Masivnih, profilisanih vrata ofarbanih u tamno zeleno. U zaledjenoj vadi gde klizam u Yassa klizaljkama iz Merkatora. U zvuku sekire kad sečivo raspoluti drvo za šporet. Na Čuki gde smo Bobi i ja urezali datum na drvetu jednog Prvog maja. U ukusu Minjon torte moje mame koju uvek pravi za Novu godinu. U lavežu psa srećnog što vidi gazdu...

  Tada je nauka bila toliko uznapredovala da su se naučnici poigravali sa vremenom. I zaista su u jednom periodu, kraćem ili dužem - to je relativno, uspešno kontrolisali i manipulisali meteorološkim prilikama. Sijalo je sunce, padala je kiša, bilo je oblačno. Ponekad bi se neki talas oteo kontroli i pretvorio u oluju materijalno štetnu. Ali za to je služilo osiguranje i ko ga nije imao je imao samo sebe da krivi. Narod koji nije odobravao ljudsko mešanje u zakone prirode je često protestovao protiv grupa i pojedinaca koji su sebe inače videli kao vodje i superiorne umove u odnosu na prosečne radne mase. Bogatstvo im je pružilo moć da odlučuju u ime većine od kojih se pak manjina slagala sa njihovim odlukama dok je pola preostale većine skeptično posmatrala dešavanja nadajući se najboljem. Druga polovina plebsa se bunila i javno i privatno, u grupama i pojedinačno, ali su moćnicima izgledali kao gomila sitnih pasa koji laju i kevću iza zaključanih vrata. U početku je vreme funkcion...

 U ono vreme p.d.e. (pre-digitalne ere) kada se nismo nonstop fotografisali, niti bi nam palo na pamet da snimak iz filma od svega 24 ili 36 trošimo na tanjir sa hranom ili daleko bilo na selfi u kupatilu, slike su uglavnom imale neku priču. Ovo je poslednja slika mojih roditelja koju sam ja napravila. Ostalo je bilo 2-3 snimka da se škljocne i ja kažem ajd da vas slikam, a oni stanu ozbiljno kako su se ljudi nekad slikali. 'Ajde jedan osmeh, onda kažem. Oni se nasmeše. A meni nedovoljno, nego tražim da se smeju. Neću kažem da trošim film na neki tamo poluosmeh. Kako da se smejem, kaže tata, kad mi ništa nije smešno. A ja kažem smejte se kao da ste ludi. I njima onda beše smešna ta moja fotografska direktiva i krenu da se cerekaju i tako ispadne ova fotografija. Lepe su te slike gde se ljudi smeju. I čak i ako nisu idealne, nije lice uhvaćeno pod onim nekim optimalnim uglom, nemaju filter i nisu maksimalno doterane za 'javnost'...imaju dušu. I zato kad se slikate, možda se ...

Upoznali su se kako to savremeno biva, preko društvene mreže. Tu su se sprijateljili. Ustvari, prvo su se sprijateljili pa su onda krenuli da se upoznaju. Rekao je da voli kad zene nose nausnice. Konacno, pomislila je ona. Ona je imala nausnice i uvek bi joj suze pošle kad njena kozmeticarka povuče onaj lepljivi vosak da ih kao najgori korov ukloni. A sad se pojavio on koji voli žene sa nausnicama. Lepo narod kaže da za svakog postoji neko. Možda se u većini slučajeva svako i neko ne pronadju nego sami sa sobom ponavljaju te ohrabrujuće narodne mudrosti, ali ona je sad konačno naišla na svog nekog. Živeli su u različitim gradovima prilično udaljenim i dogovorili se da se i fizički lično upoznaju prvog vikenda oktobra. Srešće se u gradu na pola puta oboma. Rekao je da voli njenu crvenu kosu i da su joj oči divno zelene kao gušter koga je imao u detinjstvu. Bila je sigurna da je to kompliment jer je on mnogo voleo guštere. Dan susreta je došao tri nedelje nakon dogovora. Pogledala se u o...

Negde je neko nedavno spomenuo Džejn Ostin. Na televiziji. I mladić, student engleskog jezika i  književnosti, kaže nikad čuo za nju. I onda se setim naših Džejn Ostin. Bilo je ono vreme kad su se knjige često kupovale u kompletima. Bili su tu Kronin, Zilahi, Emil Zola, šarenilo autora Hit biblioteke i naravno Džejn Ostin. Od nje se uvek prvo čitalo Gordost i predrasuda, a od njene zemljakinje Šarlot Bronte Džejn Ejr. Jedna je devojčica bila rekla da je plakala kad je čitala Džejn Ejr. Ja sam dosad samo na tri knjige pustila suzu. Prvo Lesi se vraća kući . Šesti razred i na ivici konvulzije. Pa onda Mostovi okruga Medison . Nije to neka knjiga znam, ali onaj žmigavac i auto koji odlazi zauvek su me nekako bili uboli u srce. I onda najskorije Klara i sunce . Da mi je neko rekao da cu zaplakati zbog robota...malo je to neverovatno, ali tuga za Klarom je trajala nekoliko dana. Znači od psa, preko muškarca, do robota. Kakva je to parabola. A Džejn Ejr ništa. I onda su se čitali celi ko...

Bila je jesen, onako žućkasta i sveža, ali još uvek sunčana. Kabinet za OTO je bio u suterenu kad se prodje Dukanova zubarska ordinacija. A onda je levo bila nova sala za fizičko. Tog dana je u sali postavljena mreža za odbojku i posle časa OTO-a koji je bio poslednji tog dana, smo se nas nekoliko sjurili tamo da malo udaramo loptu. Došao je i naš nastavnik Žika i sa lakoćom servirao onu tvrdu odbojkašku loptu sa ugla terena gde su bile švedske stube i konopci. Sa druge strane je bio Česi i mi deca smo se podelili u ta dva tima. Prebacivala se lopta preko mreže, škripale su patike po sjajnom parketu, odzvanjali su glasovi pod visokim plafonom. U sali je bilo svetlo i sunčano. Sledećeg jutra sam pre škole skočila u mali Perišić po hleb i burek. Sunce izbija onako nisko, narandžasto, ali ne greje. Jesen, ne znam više koji mesec. Neki hladan. Povetarac pronosi šapat 'umro Žika Loj'. Svašta, pomislim, izmišlja ovaj narod zaludjan, ali me taj šapat prati dok se uznemireno vraćam kuć...

Kad sam bila dete, uvek sam mrzela što mi rodjendan pada usred leta. Raspust se uveliko razbaškari i mi zajedno s njim - ko na moru, ko na selu kod babe i dede, ko po raznim gradovima i varošima širom lepe domovine. A mi letnja deca, ni bombone da odnesemo da počastimo odeljenje. A rodjendani su bili onako na kalup. Pravili su se sendviči (bilo je to pre ere kiflica sa sirom)...kriška hleba, namazan tanak sloj kajmaka, pa kolut čajne kobasice, pa kolut kuvanog jaja, dva-tri kolutića kiselog krastavca i preko svega toga narendan beli sir. Sendviči onda poredjani na pladanj i spremni za razgrab. A torte se znalo koje dolaze u obzir: rodjendanska jer...rodjendan, naravno kraljica reforma, keks torta i možda i najpopularnija iz tog vremena - jastuk torta. I niko nikad ni čuo za čizkejk, niti bi taj stranac bio prihvaćen, jer torte se (daleko bilo!) nisu pravile sa sirom. Za piće se služio sok od maline, od narandže zlatne kapi onaj u čaši od jogurta sa medvedićem što mu se kroz onu foliju ...

Ja sam veliki ljubitelj korova. Ideš ulicom, trotoarom - asfalt, beton - i onda iz pukotine veličine zrna graška - iznikla biljka. Zelena, lisnata, raširila se, često iznedri i neki lepi cvet koji se ne nalazi u cvećarama. Ne traži ništa nego što joj priroda onako usput ponudi. Malo kiše, malo sunca. I ta biljka, taj tako omraženi korov zelen raste dok ne dodje neko zadužen za očuvanje lepote grada da je capne, jer eto narušava lepotu betona. A ovamo kupiš fikus bendžamin, zalivaš ga, hraniš, tepaš, i onda ga pomeriš pola metra da obrišeš prašinu i njemu svo lišće opadne jerbo ne voli da ga se pomera. A korov je u suštini slobodna biljka. Ljuška se na povetarcu uz neki svoj God save the Queen i zabole je zadnji list za pejzažnu arhitekturu. 

Voz se trucka po noći. Nama se truckaju srca jer idemo u Trst na vikend. Nije ni na vikend, nego na jedan dan, ali dovoljno za truckanje. S nama u kupeu čiča. Mislim, čiča za nas, mi smo tinejdžeri, za sebe sigurno nije. Pita Tanju je l' se vidi more. Ona ga pogleda - ima tu malo i prezira - pa pogleda kroz prozor. Sve crno, kao i uvek u tri sata ujutru. Ne bi se tamo video prst pred nosom, a kamoli more. Gledam ih oboje. Kakvo sad more? Ovo je kontinentalna vožnja, nije Jadranska magistrala. On zadrema. Možda i sanja. Tanja ga pogleda, pa se okrene prozoru i vikne 'more!'. On skoči kao poliven morskom vodom, pa brzo sedne do prozora preko puta nje. Gleda tamo u mrak. Trudi se. - Gde je? - pita. - Eno tamo - kaže ona.  - Ne vidim ga.  - E, sad smo ga prošli.  On se pospan i malo razočaran vrati da spava. Nas dve se razmenom pogleda kikoćemo. Zezanje nepoznatih ljudi. U odredjenom društvu ponekad zabavno. Ali samo ako nije maliciozno. Maliciozno ne sme da bude, jer to rade...

      Jedno od onih sušnih, pretoplih leta. Tata kaže da ne voli da vozi noću, ali da će morati jer je po danu nepodnošljivo. Dobar je auto, ali nema tu klime. I onda noć. On vozi. Mama spava na suvozačkom, brat spava pozadi, ja sedim iza tate i budna sam jer se plašim da on u toj noćnoj tišini i sam ne zaspi. Put ravan, oivičen drvećem kao uramljen u noći. Nije autoput. Ponešto kažem. On odgovori. Duga svetla - levo, desno, sve obasjano. Nigde nikog.  - Vidi, kaže on, tamo napred - i onda malo uspori.  Lisica pretrčava put. Pod dugim svetlima izgleda srebrna. Nestaje u drveću i mraku. - Oni spavaju pa nisu videli, a ti jesi.  Ja sam onda srećna što sam budna i manje sam umorna. Ne vidja se lisica svaki dan. I dalje se vozimo. Onda ja počnem da pevušim. Jednu pesmicu, drugu. Dečije pesme, dečijim glasom.  - Je l' hoćeš molim te da prestaneš da pevaš, kaže on.  - Ali zašto, ne voliš kako pevam? - Lepo pevaš, nego uspavaćeš me.  - Ali j...

Taj sako mog dede je visio u podrumu stare kuće, okačen uredno na ofingeru, a blizu prozora koji je ličio na onaj u tamnici kroz koji je Ričard Čemberlen kad je bio grof Monte Kristo posmatrao pučinu. Milion puta sam ušla u taj mračni podrum koji je imao pod od zemlje utabane do sjaja, nanin zeleni kredenac, tegle sa slatkom od dunja i šljiva i veće tegle sa šarenom turšijom, kutije pune svega i svačega, a uglavnom stvari koje su u tami skupljale prašinu i upijale onaj prepoznatljivi podrumski miris memle koji je u isto vreme i odbojan i misteriozno prijatan. Možda se taj sako bio zaljuljao pored prozora da na sebe skrene pažnju kad sam ga prvi put stvarno pogledala. Tamno braon, skoro crn, od materijala koji evo već decenijama tražim i ne nalazim. U sebi ga zovem 'starinski'. Nije prosta čoja, nije šajak, nije težano ni čista vuna nego je neka božanstvena mešavina svih. Moj deda je inače umro pre mog rodjenja i taj je sako verovatno bio jedna od poslednjih njegovih stvari u to...

  Vanredno stanje usled nadolazeće vremenske neprilike, a možda i katastrofe - to je fenomen ljudske komunikacije. U malim sredinama je manje primetan jer se mnogi ljudi već poznaju i neke interakcije postoje. U stvari, fenomen je direktno proporcionalan veličini pogodjene sredine u smislu da se u varošici, iako prisutan, ipak manje primeti nego u velikim gradovima gde ljudi obično hrle svojim poslom, pogledi im se ne sreću ili se nezainteresovano mimoilaze, a sudbine onih sa kojima čekaju u redu u supermarketu ih ni najmanje ne zanimaju. Sve dok na televiziji ne objave da se približava neka velika prirodna katastrofa koja u neminovnu opasnost dovodi ustaljeno dnevno bitisanje. I onda kako da je na subjekte preko celog vanrednog prostora bačena neka čarobna prašina - odjednom se putevi komunikacije, interesovanja i opšte ljubaznosti i brige za ne-tako-bližnjega svoga otvaraju i ljudi koji su se prvi put sreli, koji ne razmenjuju imena, jedni druge brižno ispituju i razmenjuju savet...

I dan-danas kad psi krenu da laju i dovikuju jedni drugima ko zna šta, ja pomislim na to. Pamtim da je bila nedelja iz jednog pomalo komičnog razloga - jer je nedelja bio dan kada smo se obavezno kupali. Kupali smo se, naravno, i drugim danima...valjda...ali veliko kupanje i pranje kose nedeljom uveče da se ujutru bude čist za školu, tu nije bilo diskusije - to je bilo pod obavezno. I to je bilo posle nekog Tarzana možda ili Sport Bilija...Boško Buha je počinjao ili se završavao, ne sećam se tačno. U pidžami stojim ispred zelenog kredenca moje nane, na jednoj polici poredjane moje lutke koje odjednom počinju da se njišu levo-desno. Ja se prepadnem - kakve su ovo sad halucinacije i odjednom čujem svi beže iz dnevne sobe i viču, vrište - opšta panika - ne sećam se da li je mene uopšte neko pozvao, uglavnom ja vidim beže svi, pa se priključim i ja i tako svi van kuće u dvorište. I šta je bilo - zemljotres. Sećam se da smo našeg psa, Doli, tražili nekih pola sata. Niko nije mogao da je nad...

Kad se ljudi žale da im se snovi ne ispunjavaju... Naravno da treba imati velike snove i raditi na njihovom ispunjenju i stremiti visoko i daleko, ali ne treba zanemariti značaj malih snova koji se lako ili makar lakše ostvare i pruže osećaj sreće u iščekivanju onih velikih. Oni su kao predjelo ili dezert koji neki put zasite i čak budu ukusniji od glavnog jela. Pre neki dan mi se tako ostvario jedan mali životni san. San je bio mali, ali je sreća bila velika. I zato preporučujem.

Postoji onaj vremeplov nezvaničnog imena ' stara knjiga čiji listovi mirišu na priče iz davnina '. I kad se čita knjiga, čitalac često, naročito po završetku čitalačke seanse, prisloni otvorenu knjigu na lice i duboko onako kroz nos udahne taj miris života koji u raznim malim džepovima čuva neke momente, često sasvim trivijalne, ali opet značajne u nekoj duhovnoj izgradnji subjekta. I tako uz kafu završavam jutarnje čitanje Autobiografije Alice B. Toklas od Gertrude Stein i zagnjurim se u tu knjigu debelu i čvrstog poveza i zatvorim oči da vidim gde će me odvesti. I nadjem se u staroj biblioteci. Davno, onoj pre Doma kulture. U zgradi gde je danas ne znam šta - televizija, radio, nešto treće? Ona lepa Jeličićka kuća (u to vreme čini mi se bela) kakve su se gradile u starinska vremena kad su zgrade imale više duha nego ove današnje moderne i minimalističke, a u suštini - smanji troškove, stavi u džep, prodaj što skuplje ili već tako nešto. Uglavnom, ta je biblioteka mala, ali pu...

Sinoć sam gledala film Moskva na Hadsonu Pola Mazurskog sa Robin Vilijamsom u glavnoj ulozi. Snimljen je ranih osamdesetih, na lokacijama uličnim i studijskim. Robin Vilijams igra ruskog cirkuskog saksofonistu koji na gostovanju u Njujorku prebegne u Ameriku. Lepo uradjen film bez neke (u to vreme možda i za očekivati) izražene političke propagande. Na početku je prilično realno oslikan život u sovjetskom komunizmu - strah, redovi za osnovne potrepštine, benzin iz kanistera i slično - ali vrlo ukusno i bez nepotrebnog preterivanja, ali i bez (u današnje vreme nezaobilaznog) zelenog platna i kompjuterizovane pozadine i specijalnih efekata, što takvim filmovima u poredjenju sa savremenim daje jedan prijatan organski osećaj i čini celu priču ljudskijom. U stvari, sama uvodna špica ima više duše nego većina današnjih filmova u celosti. I to me je onda podsetilo na radosti filma iz vremena kad se zeleno platno manje koristilo za filmove, a više za roletne, iako su nam bili jedan mali prozo...

                        Oko tri, pola četiri ujutru u Ptuju u Sloveniji, je jako hladno. Verovatno je hladno i u sred jula, ali negde u maju je bogami džemper bolje imati nego nemati. Posle igranke smo se šetali po varoši, nas nekoliko koji smo hteli da ta vesela ekskurzijska noć potraje duže. Autobus nam je bio parkiran u centru gde se nalazila i velika, lepa crkva sa velikim satom na tornju kao u filmu 'Povratak u budućnost'...satom koji je otkucavao jedan moćni booong svakih petnaest minuta. Nikad od tada nikad srela sat crkveni ili bilo kakav drugi javni koji se oglašava u tako nepotrebno kratkim intervalima. Mirno, bezbedno malo mesto lepih austrougarskih fasada i jedne generalne čistoće koja u suštini oslikava poštovanje meštana prema svojoj okolini. Tako smo šetali veselo i cvrkutali kao što to rade deca kojima su jedine brige pismeni iz matematike i bubuljica na čelu, kad odjednom ispred nas grupa pasa bez po...

Visile smo Sandra i ja stalno na jednom drvetu ispod škole. Mislim da je bila jabuka i da nas je povremeno i hranila. Blizu njene kuće. Pričale viceve tipa 'Imala žena tri kučeta i zvali se prvo Use, drugo Rase, a treće Ja...' i maštale da i kod nas konačno dodje taj film o kome se svuda pričalo i koji smo svim srcem i mi htele da gledamo. Čulo se da taj film ima do sad nevidjene specijalne efekte i da je to najstrašniji film ikada snimljen i da su Drakula, Frankenštajn i Nosferatu filmovi za decu u poredjenju sa njim. Igrao je u Beogradu već neko vreme i povremeno se reklama pokazivala na televiziji. Onda se jednog sunčanog dana poster za film konačno pojavio i kod nas. U holu Doma Kulture - onde na zidu pored biletarnice - žutio se i na njemu je pisalo Isterivač djavola. Bila sam malo razočarana što poster nije izgledao strašno i nije ustvari odavao ništa o filmu. Samo neka svetlo žuta boja preko celog postera i naziv filma. Onda sam pomislila da je to verovatno neka reklamn...

Sećanje je dvodimenzionalno 'delo'. Ima sliku i vreme. U tom smislu može biti impresija - ako datum nije odredjen nego je slika okvirno praćena vremenskim periodom ili je datum jasan, al' je slika mutna.  Ako se zna tačan datum, a slika je jasna, onda je to u oblasti realizma, dok je apstraktno sećanje jedna zbrka raznih momenata istumbanih u vremenu. Kakva god kombinacija, slika plus vreme je sećanje. Već vidjeno je isto dvodimenzionalna slika koja je i sadašnjost, ali i fantomski bljesak iz prošlosti. Obično je praćena potrebom da se glasno podeli, a često i ubedjenjem subjekta da ima paranormalne osobine.                    Osetiti momenat iz prošlosti je trodimenzionalno iskustvo. Slika i vreme se nekako metafizički poklope i izazovu fizičku senzaciju momenta potpuno jednaku tom istom momentu iz prošlosti. Ne manifestuje se lupanjem srca ili osećajem radosti ili tuge ili iznenadne gla...

Ja sada skoro pa imam godina koliko je moj tata imao kad je umro. Nisam tada mislila da je bio mlad, ali ni da je bio star. Svakako ne "dovoljno" star da bi umro, jer sam i ja bila nedovoljno stara da bih ga izgubila. Ali to nije tema ove misli. U stvari, jedan drugi aspekt godina i mladosti jeste. Sećam se mojih roditelja kada bi kod nas kući svratio neko koga su oni poznavali odavno, na primer iz dana kad su se zabavljali. I onda bi pričali o nekim tekućim stvarima vezanim za savremeno bitisanje, ali bi se naravno i podsetili na neke doživljaje iz Kruševca ranih šezdesetih. Internat, strogi profesori, izlasci, moda, fudbal. Još sam onda zapazila - i to mi je tada bilo u isto vreme simpatično, čudno i pomalo nerazumljivo - da oni jedni druge i dalje vide i doživljavaju kao što su to i nekoliko decenija ranije. Znali su jedni drugima i godine i bore i decu i posao i sve što se u život ubaci kroz vreme i tandrče kao one limenke na automobilima tek venčanih u američkim filmovim...

  Sesti na šamlicu i popiti kafu i proćaskati sa nekim ko sedi na drugoj šamlici, ili stolici pa onako uzvišeno, ili stepenicama moguće sa muškatlama u pozadini. Ili sedeti sâm na šamlici i grejati se ispred otvorene rerne šporeta na drva. Ili posmatrati ljude znane i neznane kako prolaze i negde idu. Odmoriti noge na pet minuta. Od svih komada nameštaja, šamlica zvuči najprijateljskije. Krevet i fotelja su udobniji, ali šamlica...ona nam se obraduje. Hoklica je njena sestra.

...Najlepši filmski poljubac? Definitivno Robert De Niro i Meryl Streep u filmu 'Zaljubljivanje'. Kad se dogovore da zajedno idu kući vozom u 4. Negde u predgradje Njujorka. I onda on zbog posla kasni. Ona ga čeka. On trči, ali ne stiže. Gomila ljudi, raznih putnika na velikoj železničkoj stanici. Voz odlazi. Gužva se razilazi i on vidi da je ona ostala da ga čeka. I onda njegov prelaz iz razočarenja u neku...baršunastu sreću. Uzme je za ruku, tako nekako...povuku se sa strane iz gomile. I onda je poljubi, onako nespretno, kakvi su obično prvi poljupci. Da se ne sudare nosevi. Neko na kvizu bio rekao Portugal. Voditeljka ga ispravila...Portugalija. Dobro, jeste tačno. To -ija treba već da postane neobavezno. Odvratni su im akcenti. Kao nešto po Karadžiću. Kao da su zajedno išli u školu, a jezik se ne razvija uopšte od pre šes' vekova. Jebo te konTInent...dok se javljaš iz 'green room-a', napirlitana 'akcesoarima' i okružena 'fanovima'. Nije više mag...

                                                      Danas deci za užinu dja čia, dja kinoa, dja bez glutena, a onaj beli običan šećer da i ne spominjemo. Mi, sećam se malecki, drugi-treći razred, u 9 ujutru za veliki odmor, pretrčimo preko ulice u prodavnicu kod tetka Rade - svako po malu Pionir čokoladu sa lešnicima i koka-kolu onu staklenu. Čokolada se smaže odmah, a koka kolom se prvo prskamo ispred radnje (bile neke jadne ruže - sigurno nas mrzele) i tu ode pola flaše, ono što ostane se popije. Onda trk nazad na treći čas. A kad se ponekad ima kifla sa kajmakom - e, to je već gozba. Kasnije je uvedena djačka kuhinja u čijem su radu učestvovali i učenici. Brojali paštete i ubacivali u one plastične kofice raznih boja koje dvoje dežurnih odu da pokupe i donesu odeljenju za užinu. Mešana marmelada izmedju dve kriške hleba...

Postoje razne vrste patika - za trčanje, za tenis, basket, rukomet, fudbal u sali, za kuglanje, za trčanje brže, za trčanje sporije...a sad čak i retro patike za šetanje i pokazivanje, a za neke i podsećanje na dane kada je, što bi rekao Prever, 'sunce blistavije bilo no danas'. U ono vreme kada kod nas nije bilo tržnih centara današnjeg tipa i prodavnica čuvenih marki, patike za nošenje, voljenje i pokazivanje su se kupovale u inostranstvu. Verujem da je letnja Grčka uvek beležila rast ekonomije vezan za prodaju sportske opreme. Starke, Najke, Tajgerice, Diadore, Poni, Adidas (manje interesantan jer...Planika) - sve je to letelo sa polica kad se Jugovići od prvog jula, pa sve do pred kraj avgusta, nadju na Egeju. Iz okolnih turističkih destinacija Soluna uvek se odvajao najmanje jedan dan kada se ide u kupovinu. A jesu bile lepe radnje i male i velike, pune...zapada i nade i mode iz filmova i časopisa. Moj tata, kao i većina tâta, nije mario za šoping. I tako jedno...

Bila je to ista tašna kao ona nekad. I kad je prodavačica htela da je stavi u kesu, ona je odbila. Nosiće je odmah. Nema veze, preko ove koju već ima na ramenu. Izašla je iz radnje srećna i prosto grleći taj komadić prošlosti koji joj je tako nenadano dopao ruku. Kad je to bilo...pre trideset godina je imala istu takvu...ustvari, prva tašna koju je ikad i kupila...i sad tako slučajno da naleti na istu! Osetila je na obrazu povetarac mladosti i puna nekog zaboravljenog elana srećno pod pazuhom pritisla tašnu. Sitni lopov koji je posmatrao žene koje hodaju ulicom i birao najlakši plen, je njen zagrljaj protumačio kao zaštitu nečeg jako vrednog - a verovatno novca, pošto je banka bila u blizini. Prešao je ulicu i nenametljivo se priključio reci pešaka kojom je tekla i žena sa tašnom. Nekoliko njih se odvojilo i zastalo na pešačkom prelazu čekajući da se im se upali svetlo. Iskoristio je momenat i strgao joj tašnu sa ramena i onda iz ruke i počeo da beži preko ulice izbegavajući automobil...