Priča za poslepodne

               Ovaj Boško ti se us e re u život                            Hoću da kupim sad onaj trotinet                Znači nemoj mene da pitaš gde sam ja                    Naučila ga mama da briše dupe vlažnom maramicom                                           Daj stani, ne mogu više da šetam, majke mi moje znači               I on je sad umislio da je on neki da ne kažem šta I meni treba jedan isti takav                                                 Dočekao sam da ...

  U mladosti su nam svi generacijski stariji od nas - stari - i ne znaju ništa, a misle da znaju sve i podsmešljivo ih gledamo. U starosti su nam svi generacijski mladji - deca - koja ne znaju ništa, a misle da znaju sve i podsmešljivo ih gledamo. U suštini, nikad niko ništa ne zna, a mi sami smo uvek bastioni mudrosti.

  ........I otvorio novine. Bio je jedan od onih retkih, ili makar sve redjih koji još uvek kupuju novine. Ljudi su sad vesti uglavnom čitali na telefonima i plaćanje tiska su smatrali bacanjem novca, a misao na dodir papira i olovne boje ih je zgražavao. Za njega je kupovina dnevnih novina i listanje od poslednje stranice prema prvoj, naravno uz obaveznu kafu bio ritual koji je bio veza sa prošlošću koji nije nameravao da modernizuje. A i odgovaralo mu je da u tom štampanom formatu dobije izbor novosti makar i sa malim zakašnjenjem, jer je internet doživljavao kao živo blato informacija odakle je bilo teško iščupati se ako li se čovek imalo zanese, a ljudi koje je vidjao kako za istim stolom sede i svako gleda u svoj telefon su mu bili potvrda da je ta tehnologija pošast modernog vremena. Možda je samo pripadao staroj generaciji koja je više cenila obične medjuljudske interakcije, nego do nedavno naučno-fantastične telefonske seanse. Čitao je baš u tim novinama da mlade generacije...

                                                 Tražim se po ćoškovima sećanja. Po mislima koje me dočekaju u kremi za ruke ili masti za rane od psorijaze. U bojama teget i sivih trenerki. U bockanju suve trave i plavetnilu neba gde orao kruži, a vrapci ne dosežu. U svežini reke oivičene lokvanjima i čipkastoj lepoti procvetale zove. U mirisu jutarnje kafe, one letnje, i zvuku vode koja pada u emajliranu kofu. Pa onda u kineskom motivu crnog metalnog poslužavnika koji kofu pokriva. Tu sam negde. Iza velikih vrata Nanine stare kuće. Masivnih, profilisanih vrata ofarbanih u tamno zeleno. U zaledjenoj vadi gde klizam u Yassa klizaljkama iz Merkatora. U zvuku sekire kad sečivo raspoluti drvo za šporet. Na Čuki gde smo Bobi i ja urezali datum na drvetu jednog Prvog maja. U ukusu Minjon torte moje mame koju uvek pravi za Novu godinu. U lavežu psa srećnog što vidi gazdu...

  Tada je nauka bila toliko uznapredovala da su se naučnici poigravali sa vremenom. I zaista su u jednom periodu, kraćem ili dužem - to je relativno, uspešno kontrolisali i manipulisali meteorološkim prilikama. Sijalo je sunce, padala je kiša, bilo je oblačno. Ponekad bi se neki talas oteo kontroli i pretvorio u oluju materijalno štetnu. Ali za to je služilo osiguranje i ko ga nije imao je imao samo sebe da krivi. Narod koji nije odobravao ljudsko mešanje u zakone prirode je često protestovao protiv grupa i pojedinaca koji su sebe inače videli kao vodje i superiorne umove u odnosu na prosečne radne mase. Bogatstvo im je pružilo moć da odlučuju u ime većine od kojih se pak manjina slagala sa njihovim odlukama dok je pola preostale većine skeptično posmatrala dešavanja nadajući se najboljem. Druga polovina plebsa se bunila i javno i privatno, u grupama i pojedinačno, ali su moćnicima izgledali kao gomila sitnih pasa koji laju i kevću iza zaključanih vrata. U početku je vreme funkcion...

 U ono vreme p.d.e. (pre-digitalne ere) kada se nismo nonstop fotografisali, niti bi nam palo na pamet da snimak iz filma od svega 24 ili 36 trošimo na tanjir sa hranom ili daleko bilo na selfi u kupatilu, slike su uglavnom imale neku priču. Ovo je poslednja slika mojih roditelja koju sam ja napravila. Ostalo je bilo 2-3 snimka da se škljocne i ja kažem ajd da vas slikam, a oni stanu ozbiljno kako su se ljudi nekad slikali. 'Ajde jedan osmeh, onda kažem. Oni se nasmeše. A meni nedovoljno, nego tražim da se smeju. Neću kažem da trošim film na neki tamo poluosmeh. Kako da se smejem, kaže tata, kad mi ništa nije smešno. A ja kažem smejte se kao da ste ludi. I njima onda beše smešna ta moja fotografska direktiva i krenu da se cerekaju i tako ispadne ova fotografija. Lepe su te slike gde se ljudi smeju. I čak i ako nisu idealne, nije lice uhvaćeno pod onim nekim optimalnim uglom, nemaju filter i nisu maksimalno doterane za 'javnost'...imaju dušu. I zato kad se slikate, možda se ...

Upoznali su se kako to savremeno biva, preko društvene mreže. Tu su se sprijateljili. Ustvari, prvo su se sprijateljili pa su onda krenuli da se upoznaju. Rekao je da voli kad zene nose nausnice. Konacno, pomislila je ona. Ona je imala nausnice i uvek bi joj suze pošle kad njena kozmeticarka povuče onaj lepljivi vosak da ih kao najgori korov ukloni. A sad se pojavio on koji voli žene sa nausnicama. Lepo narod kaže da za svakog postoji neko. Možda se u većini slučajeva svako i neko ne pronadju nego sami sa sobom ponavljaju te ohrabrujuće narodne mudrosti, ali ona je sad konačno naišla na svog nekog. Živeli su u različitim gradovima prilično udaljenim i dogovorili se da se i fizički lično upoznaju prvog vikenda oktobra. Srešće se u gradu na pola puta oboma. Rekao je da voli njenu crvenu kosu i da su joj oči divno zelene kao gušter koga je imao u detinjstvu. Bila je sigurna da je to kompliment jer je on mnogo voleo guštere. Dan susreta je došao tri nedelje nakon dogovora. Pogledala se u o...

Negde je neko nedavno spomenuo Džejn Ostin. Na televiziji. I mladić, student engleskog jezika i  književnosti, kaže nikad čuo za nju. I onda se setim naših Džejn Ostin. Bilo je ono vreme kad su se knjige često kupovale u kompletima. Bili su tu Kronin, Zilahi, Emil Zola, šarenilo autora Hit biblioteke i naravno Džejn Ostin. Od nje se uvek prvo čitalo Gordost i predrasuda, a od njene zemljakinje Šarlot Bronte Džejn Ejr. Jedna je devojčica bila rekla da je plakala kad je čitala Džejn Ejr. Ja sam dosad samo na tri knjige pustila suzu. Prvo Lesi se vraća kući . Šesti razred i na ivici konvulzije. Pa onda Mostovi okruga Medison . Nije to neka knjiga znam, ali onaj žmigavac i auto koji odlazi zauvek su me nekako bili uboli u srce. I onda najskorije Klara i sunce . Da mi je neko rekao da cu zaplakati zbog robota...malo je to neverovatno, ali tuga za Klarom je trajala nekoliko dana. Znači od psa, preko muškarca, do robota. Kakva je to parabola. A Džejn Ejr ništa. I onda su se čitali celi ko...

Bila je jesen, onako žućkasta i sveža, ali još uvek sunčana. Kabinet za OTO je bio u suterenu kad se prodje Dukanova zubarska ordinacija. A onda je levo bila nova sala za fizičko. Tog dana je u sali postavljena mreža za odbojku i posle časa OTO-a koji je bio poslednji tog dana, smo se nas nekoliko sjurili tamo da malo udaramo loptu. Došao je i naš nastavnik Žika i sa lakoćom servirao onu tvrdu odbojkašku loptu sa ugla terena gde su bile švedske stube i konopci. Sa druge strane je bio Česi i mi deca smo se podelili u ta dva tima. Prebacivala se lopta preko mreže, škripale su patike po sjajnom parketu, odzvanjali su glasovi pod visokim plafonom. U sali je bilo svetlo i sunčano. Sledećeg jutra sam pre škole skočila u mali Perišić po hleb i burek. Sunce izbija onako nisko, narandžasto, ali ne greje. Jesen, ne znam više koji mesec. Neki hladan. Povetarac pronosi šapat 'umro Žika Loj'. Svašta, pomislim, izmišlja ovaj narod zaludjan, ali me taj šapat prati dok se uznemireno vraćam kuć...

Kad sam bila dete, uvek sam mrzela što mi rodjendan pada usred leta. Raspust se uveliko razbaškari i mi zajedno s njim - ko na moru, ko na selu kod babe i dede, ko po raznim gradovima i varošima širom lepe domovine. A mi letnja deca, ni bombone da odnesemo da počastimo odeljenje. A rodjendani su bili onako na kalup. Pravili su se sendviči (bilo je to pre ere kiflica sa sirom)...kriška hleba, namazan tanak sloj kajmaka, pa kolut čajne kobasice, pa kolut kuvanog jaja, dva-tri kolutića kiselog krastavca i preko svega toga narendan beli sir. Sendviči onda poredjani na pladanj i spremni za razgrab. A torte se znalo koje dolaze u obzir: rodjendanska jer...rodjendan, naravno kraljica reforma, keks torta i možda i najpopularnija iz tog vremena - jastuk torta. I niko nikad ni čuo za čizkejk, niti bi taj stranac bio prihvaćen, jer torte se (daleko bilo!) nisu pravile sa sirom. Za piće se služio sok od maline, od narandže zlatne kapi onaj u čaši od jogurta sa medvedićem što mu se kroz onu foliju ...

Ja sam veliki ljubitelj korova. Ideš ulicom, trotoarom - asfalt, beton - i onda iz pukotine veličine zrna graška - iznikla biljka. Zelena, lisnata, raširila se, često iznedri i neki lepi cvet koji se ne nalazi u cvećarama. Ne traži ništa nego što joj priroda onako usput ponudi. Malo kiše, malo sunca. I ta biljka, taj tako omraženi korov zelen raste dok ne dodje neko zadužen za očuvanje lepote grada da je capne, jer eto narušava lepotu betona. A ovamo kupiš fikus bendžamin, zalivaš ga, hraniš, tepaš, i onda ga pomeriš pola metra da obrišeš prašinu i njemu svo lišće opadne jerbo ne voli da ga se pomera. A korov je u suštini slobodna biljka. Ljuška se na povetarcu uz neki svoj God save the Queen i zabole je zadnji list za pejzažnu arhitekturu. 

Voz se trucka po noći. Nama se truckaju srca jer idemo u Trst na vikend. Nije ni na vikend, nego na jedan dan, ali dovoljno za truckanje. S nama u kupeu čiča. Mislim, čiča za nas, mi smo tinejdžeri, za sebe sigurno nije. Pita Tanju je l' se vidi more. Ona ga pogleda - ima tu malo i prezira - pa pogleda kroz prozor. Sve crno, kao i uvek u tri sata ujutru. Ne bi se tamo video prst pred nosom, a kamoli more. Gledam ih oboje. Kakvo sad more? Ovo je kontinentalna vožnja, nije Jadranska magistrala. On zadrema. Možda i sanja. Tanja ga pogleda, pa se okrene prozoru i vikne 'more!'. On skoči kao poliven morskom vodom, pa brzo sedne do prozora preko puta nje. Gleda tamo u mrak. Trudi se. - Gde je? - pita. - Eno tamo - kaže ona.  - Ne vidim ga.  - E, sad smo ga prošli.  On se pospan i malo razočaran vrati da spava. Nas dve se razmenom pogleda kikoćemo. Zezanje nepoznatih ljudi. U odredjenom društvu ponekad zabavno. Ali samo ako nije maliciozno. Maliciozno ne sme da bude, jer to rade...

      Jedno od onih sušnih, pretoplih leta. Tata kaže da ne voli da vozi noću, ali da će morati jer je po danu nepodnošljivo. Dobar je auto, ali nema tu klime. I onda noć. On vozi. Mama spava na suvozačkom, brat spava pozadi, ja sedim iza tate i budna sam jer se plašim da on u toj noćnoj tišini i sam ne zaspi. Put ravan, oivičen drvećem kao uramljen u noći. Nije autoput. Ponešto kažem. On odgovori. Duga svetla - levo, desno, sve obasjano. Nigde nikog.  - Vidi, kaže on, tamo napred - i onda malo uspori.  Lisica pretrčava put. Pod dugim svetlima izgleda srebrna. Nestaje u drveću i mraku. - Oni spavaju pa nisu videli, a ti jesi.  Ja sam onda srećna što sam budna i manje sam umorna. Ne vidja se lisica svaki dan. I dalje se vozimo. Onda ja počnem da pevušim. Jednu pesmicu, drugu. Dečije pesme, dečijim glasom.  - Je l' hoćeš molim te da prestaneš da pevaš, kaže on.  - Ali zašto, ne voliš kako pevam? - Lepo pevaš, nego uspavaćeš me.  - Ali j...

Taj sako mog dede je visio u podrumu stare kuće, okačen uredno na ofingeru, a blizu prozora koji je ličio na onaj u tamnici kroz koji je Ričard Čemberlen kad je bio grof Monte Kristo posmatrao pučinu. Milion puta sam ušla u taj mračni podrum koji je imao pod od zemlje utabane do sjaja, nanin zeleni kredenac, tegle sa slatkom od dunja i šljiva i veće tegle sa šarenom turšijom, kutije pune svega i svačega, a uglavnom stvari koje su u tami skupljale prašinu i upijale onaj prepoznatljivi podrumski miris memle koji je u isto vreme i odbojan i misteriozno prijatan. Možda se taj sako bio zaljuljao pored prozora da na sebe skrene pažnju kad sam ga prvi put stvarno pogledala. Tamno braon, skoro crn, od materijala koji evo već decenijama tražim i ne nalazim. U sebi ga zovem 'starinski'. Nije prosta čoja, nije šajak, nije težano ni čista vuna nego je neka božanstvena mešavina svih. Moj deda je inače umro pre mog rodjenja i taj je sako verovatno bio jedna od poslednjih njegovih stvari u to...

  Vanredno stanje usled nadolazeće vremenske neprilike, a možda i katastrofe - to je fenomen ljudske komunikacije. U malim sredinama je manje primetan jer se mnogi ljudi već poznaju i neke interakcije postoje. U stvari, fenomen je direktno proporcionalan veličini pogodjene sredine u smislu da se u varošici, iako prisutan, ipak manje primeti nego u velikim gradovima gde ljudi obično hrle svojim poslom, pogledi im se ne sreću ili se nezainteresovano mimoilaze, a sudbine onih sa kojima čekaju u redu u supermarketu ih ni najmanje ne zanimaju. Sve dok na televiziji ne objave da se približava neka velika prirodna katastrofa koja u neminovnu opasnost dovodi ustaljeno dnevno bitisanje. I onda kako da je na subjekte preko celog vanrednog prostora bačena neka čarobna prašina - odjednom se putevi komunikacije, interesovanja i opšte ljubaznosti i brige za ne-tako-bližnjega svoga otvaraju i ljudi koji su se prvi put sreli, koji ne razmenjuju imena, jedni druge brižno ispituju i razmenjuju savet...