Ima neka tajna veza

Taj sako mog dede je visio u podrumu stare kuće, okačen uredno na ofingeru, a blizu prozora koji je ličio na onaj u tamnici kroz koji je Ričard Čemberlen kad je bio grof Monte Kristo posmatrao pučinu. Milion puta sam ušla u taj mračni podrum koji je imao pod od zemlje utabane do sjaja, nanin zeleni kredenac, tegle sa slatkom od dunja i šljiva i veće tegle sa šarenom turšijom, kutije pune svega i svačega, a uglavnom stvari koje su u tami skupljale prašinu i upijale onaj prepoznatljivi podrumski miris memle koji je u isto vreme i odbojan i misteriozno prijatan. Možda se taj sako bio zaljuljao pored prozora da na sebe skrene pažnju kad sam ga prvi put stvarno pogledala. Tamno braon, skoro crn, od materijala koji evo već decenijama tražim i ne nalazim. U sebi ga zovem 'starinski'. Nije prosta čoja, nije šajak, nije težano ni čista vuna nego je neka božanstvena mešavina svih. Moj deda je inače umro pre mog rodjenja i taj je sako verovatno bio jedna od poslednjih njegovih stvari u toj staroj kući. Popela sam se na neku odbačenu šamlicu i skinula ofinger sa grede. Odnela sam sako kod mame i pitala da li mogu da ga nosim. Na momenat su oboje mislili da se šalim. Onda sam ga verovatno iznenadjenog odnela na hemijsko čišćenje kod čika Novice koji je imao radnju u prizemlju svoje kuće, skoro pa preko puta - iznad vage, pored dvorišne kapije stare pošte. Čika Novica je imao ženu tetka Micu i ćerku Brankicu i to je bila jedna složna i povučena porodična trojka. Makar ih ja tako pamtim. Brankica je bila starija od mene nekih 7-8 godina, sa crnom kosom i krupnim očima i bleda i krhka kao lutka od porcelana. Imala je problema sa zdravljem, ali nije se o tome pričalo - što iz saosećajnosti, što iz poštovanja prema njenim roditeljima, a i njoj samoj. Tako je to bilo u to vreme. A čika Novica je uvek imao posla. Radnja mu je imala onaj karakteristični miris pare, a u kotlovima pored izloga se u raznim bojama poput ljubičaste i crvene, natapala predja one prave, sveže, tek ispredene vune. Sako mog dede koji je kao i deda sad već bio moj, je posle nekoliko dana napustio čika Novičinu radnju kao nov. Mama je mislila da mi lepo stoji, ali da je ipak malo i velik, a možda i čudan za devojčicu od 12-13 godina. Na sreću, velike naramenice i Talking Heads su brzim i sigurnim korakom osvajali dekadu osamdesetih i ja sam taj sako koji je opet kao grof Monte Kristo oslobodjen iz podrumske tamnice nosila nekoliko godina dok se bukvalno nije raspao. Bio mi je to onaj komad garderobe koji ima neku metafizičku moć da unese samopouzdanje i popravi raspoloženje. To su oni sporadični i specijalni komadi odeće koji imaju neki organski kvalitet koji prevazilazi kroj, materijal i poreklo. Dodju kao zagrljaj i ponekad sasvim neočekivano. Čekaju šansu i onda su pouzdani. Budu tako kao neki ljudi od kvalitetnog, starinskog materijala.