Lopovi i žace

Često kad čistim kukuruz uredno kupljen u lokalnom supermarketu, ja pomislim na nju. Ne pamte se svi baš po dobrom, čak i ako su možda nekad i činili dobro: desi se taj neki momenat koji odredi način na koji će se oni povremeno pojaviti u našem sećanju.                                                                         

Bilo je to jednog davnog dečjeg avgusta, oblačnog avgusta kada smo višak energije - ili čak ne višak nego prosto energiju - odlučili da potrošimo na branju tudjeg kukuruza ispod vade. Prava reč je kradja, ali mi to nismo tako posmatrali, već je to za nas bila aktivnost da ispitamo svoje sposobnosti osnovnog preživljavanja. A bile su tu i razne Pavlove ulice, Pere Kvržice, Tom Sojeri i Hak Finovi koji su bili naša nepresušna inspiracija u izmišljanju novih avantura. Jer nismo mi išli 'u kukuruz' da krademo nego da pravimo uspomene. Inače, hodati kroz kukuruz, onaj visoki i stasao, je kao šetati kroz neku zemlju čuda. Vidi se gore nebo, ali okruženje napravi jednu topografsku misteriju. I onda, u pola našeg vrednog 'rada', u neposrednoj blizini se prolomi stariji muški glas. Viče čiča 

- Šta radite tu?!...psovka...Lopovi!!!...psovka...Sad kad ve u'vatim sve ću ve pobijem!!!...psovka... 

A mi se isprepadamo - poneko i baci plen da se oslobodi tereta - i kao vatromet se raspršimo na sve strane u bežaniju. Udaraju nas kukuruzi po rukama, po licu, sve nam se podsmevaju, a mi ne znamo ni gde trčimo, nego samo što se ono kaže, junački bežimo od zasluženog gneva. I onda se svi ponovo nadjemo na poznatom mestu, konačno na sigurnom, zadihani i ponosni, kad se ispred nas pojavi Hans Gruber naše ulice - Bosa Pantina. 

- Odakle vam taj kukuruz?! 

- Ubrali smo preko vade. 

- To je moj kukuruz, poznajem ga. 

A mi joj lepo objasnimo da nije. Mi smo pošteni lopovi, ne krademo od komšija. Ma ne, ona poznaje svoj kukuruz i to ti je. Otme nam ga i ode. I mi sad gledamo za njom kako odlazi...i sad smo mi oštećeni i pokradeni, ali ćutimo jer u biti poštujemo starije i znamo da postoji granica koju ne smemo da predjemo. Ali bila je to enigma za nas: kako je moguće da je ona Gogina majka?! A Goga lepotica, kao omorika otmena, prodje pored nas kao Monika Beluči u Malenoj. A ovamo Bosa prepoznala kukuruz?! I tako ostanemo praznih šaka, ali naučimo da se klonimo Bose. Dok na primer, Mara Jovina - Jove kasapina - udje žena u svoj podrum (a podrum blista, stvarno žena domaćica par excellence) da nešto uzme, a tamo mi sakrivene: ja i Bojana Šebina. Kaže žena 'šta radite, deco, tu?', a mi joj pokazujemo da ćuti. Šapućemo da se igramo lopovi i žace, pa nas traže. Zamolimo da nas ne izbaci. Dobro, dobro, pristaje ona, razume našu situaciju i izlazi iz podruma, što bi rekao Bajaga - na vrhovima prstiju, da ne privuče pažnju nekog tamo žace. I godinama posle toga, tetka Mara kad kog me vidi kaže 'gde ste vi, nema vas više u mom podrumu'. Jer vreme tako prodje i onda se i trivijalni momenti koji su u trenutku dogadjanja bili predvidjeni za zaborav, slučajno pojave kroz neku nepozvanu asocijaciju i dobiju na milosti i vrednosti. I to sasvim zasluženo.