Kulturno-umetnički program
Hor i orkestar na putu za Osijek |
Da bi neko zaslužio da se po njemu nešto zove, nije bitno gde se rodio već gde je ostavio traga.
I ovo pišem samo zato što mi u FB feed stalno upada neka peticija da se Centar za Kulturu ili kako ga ja pamtim - Dom kulture - nazove po Nenadu Burgiću. Ja nisam znala ko je to i pročitala sam biografiju koja je priložena uz taj poziv na peticiju. Impresivna biografija čoveka koji je bio uspešan na raznim poljima i čak raznim kontinentima. Jedan izuzetno ispunjen i interesantan život, ali koja je njegova kulturna veza sa Brusom, osim što je tu rodjen? Koji je njegov doprinos lokalnoj kulturi koji bi opravdao vezivanje njegovog imena za tu malu, ali dragocenu brusku kulturnu instituciju? Jer tu bi doprinos društvu trebao biti merodavan, a ne lična ostvarenja. Mnogo je dobrih ljudi prošlo kroz Dom kulture. Mira Gerina je pokrenula etnografski muzej, Mića Grujić je nabavljao filmove i preko svih mogućih veza i vezica smo imali priliku da gledamo najbolje stare filmove, a nove premijere rame uz rame sa Beogradom. Čika Srba nas je (na)učio da ćutimo kad počne film - ili marš napolje...stvar koju dan-danas mnogi ne znaju: da poštuju i film i ostale gledaoce. I to je doprinos kulturi. Dame iz biblioteke su nam preporučivale knjige i organizovale književne večeri razvijajući nam tako ljubav prema literaturi. Puno je njih koji su na neki svoj manji ili veći način začinili i obogatili kulturni život Brusa. Na primer, Aca Grković. Nastavnik muzičkog koji je tolike generacije dece učio da sviraju mandoline, gitare, klavire. Da pevaju pesme od dečjih, preko partizanskih, do starogradskih i narodnih. Nastavnik koji je na ekskurzijama svirao deci u autobusu sve dok oni imaju glasa da pevaju. Koji je uvek imao i znanja i strpljenja i humora da se sa decom nosi i nauči ih stvarima iz muzičke kulture koja će ih pratiti kroz život. Ja sam svoju decu učila da prepoznaju značajna dela klasične tj. ozbiljne muzike (on je nama govorio da klasična pripada klasičnom periodu, a inače je to sve ozbiljna muzika) po njegovim metodama. I nadam se da današnji učenici imaju nastavnika muzike kao što je nama bio Aca. Čovek koji je toliko vremena proveo na pozornici sale Doma kulture za svaki recital i priredbu, da mu je vala trag cipela utisnut u daske. I ja ne znam ništa iz njegove biografije osim da je mojoj i mnogim generacijama pre i posle, bio nastavnik. Ali znam da je neupadljivo i značajno doprineo životu jedne varošice koja bi kulturno bila znatno siromašnija da nije bilo njegovog rada i uticaja.
Čast na koju gore pomenuta peticija zove treba da se zasluži po stvarima koje čovek pruži drugima, a ne po uspehu koji ostvari za sebe lično. Treba biti ponosan na lokalne ljude koji ostave pozitivan trag u zajednici i ljudima koji ih okružuju, čak i ako ne govore gomilu stranih jezika i nisu poslom šetali predsedničkim palatama.
"Turi prst na čelo pa promisli"! Siguran sam da se sećaš te doskočice koja se, pre svih, odnosila na naše fudbalere, a najčešće je izgovarao čika Dragi Funjara ili Livra. Bio sam deo ekipe u Osijeku ili Oseku kako reče Balašević u pesmi "Lega". Čak se sećam imena klinca kod kojeg sam bio smešten. Izvesni Robert Prohaska. Ali pišem ti zbog tvoje priče o Aci Grkoviću. Pre par godina pislai sam mail tadašnjoj direktorici osnovne škole, naše osnovne škole i predkožio da pokrene inicijativu da kabinet za muzičko ponesenjegovo ime. Odgovor nikada nisam dobio. Koga je briga za to. Oni na vlasti i funkcijama imaju svoje ciljeve i jure ka njima, a briga ih za ljude koji su nečim dobrim obeležili svoj vek, ostavili trag u beskraju, pom9gli nekoj deci da se snađu i pronađu u kovitlacu života.
ReplyDelete😊👍
Delete