Odmah se znalo ko za koga navija. Nosile su se na letnje ulične stadione zvezdaške i partizanovske lopte, pa se jednom igra crveno-belom, drugi put crno-belom, pa sve tako dok se klupski grbovi, Borovnica, Muslin, Šestić, Klinčarski i Prekazi ne izližu do neprepoznatljivosti. A Kolonijal prodavnica se u to vreme nalazila pored Gvozdenove kasapnice (koja je kasnije postala Pedjin kafić, a sad je možda i nečija kladionica, ako se prate trendovi...), pre nego što je, kao po kazni, premeštena u poslednji lokal u nizu u glavnoj ulici, iliti prvi do crkve, dokle korzo štrafta nije dopirala, tamo dole pored Mode. Uglavnom, u to zlatno doba Kolonijala u samom centru, radila je tu tetka Jola Marković, sa njenim slatkim osmehom i prijatnim glasom i spremna da uvaži i nas klince koji smo kod nje dolazili da kupimo onu treću loptu koja se pravila da je Mikasa za vaterpolo. Kolonijal je inače imao dugačke, drvene tezge koje su u obliku velikog ćiriličnog P, tj pravougaonika bez jedne strane, delile mušterije od dragocenosti na policama koje su potpuno prekrivale zidove na kojima nije bilo prozora. I uz mekani patos, kod tetka Jole je bilo kao da udješ u neki kaubojski salun gde ona može niz šank da gurne onaj Zlatne Kapi sokić od narandže sa medvedićem, i da ga sklizne na drugi kraj tezge pravo u dečju šaku, dok u pozadini Tomislav Čolović menja Morikonea koji je na godišnjem odmoru. Nije ona to tako radila, ali scenografija je bila takva. Ne sećam se koliko je lopta koštala, ali novčanice su bile mnogo lepe. I onda sa novom loptom kvazimikasom, izadjem iz tog lepog, trgovačkog saluna, a srce se sve tumba od sreće. Lopta nova, čista, miris one nove plastike - Jugoplastike, pa kad je tresneš o asfalt ona odzvanja, samo peva. I danas su novčanice lepe, a prodavnice su velike i svakakve lopte nude, ali mi se nekako čini da ih se ne nosi ulicom sa onim izrazom sreće i jedva-čekanjem da se ta sreća sa drugarima podeli čim pre. A to je tek šteta.
