Priča za poslepodne

      Jedno od onih sušnih, pretoplih leta. Tata kaže da ne voli da vozi noću, ali da će morati jer je po danu nepodnošljivo. Dobar je auto, ali nema tu klime. I onda noć. On vozi. Mama spava na suvozačkom, brat spava pozadi, ja sedim iza tate i budna sam jer se plašim da on u toj noćnoj tišini i sam ne zaspi. Put ravan, oivičen drvećem kao uramljen u noći. Nije autoput. Ponešto kažem. On odgovori. Duga svetla - levo, desno, sve obasjano. Nigde nikog.  - Vidi, kaže on, tamo napred - i onda malo uspori.  Lisica pretrčava put. Pod dugim svetlima izgleda srebrna. Nestaje u drveću i mraku. - Oni spavaju pa nisu videli, a ti jesi.  Ja sam onda srećna što sam budna i manje sam umorna. Ne vidja se lisica svaki dan. I dalje se vozimo. Onda ja počnem da pevušim. Jednu pesmicu, drugu. Dečije pesme, dečijim glasom.  - Je l' hoćeš molim te da prestaneš da pevaš, kaže on.  - Ali zašto, ne voliš kako pevam? - Lepo pevaš, nego uspavaćeš me.  - Ali j...

Visile smo Sandra i ja stalno na jednom drvetu ispod škole. Mislim da je bila jabuka i da nas je povremeno i hranila. Blizu njene kuće. Pričale viceve tipa 'Imala žena tri kučeta i zvali se prvo Use, drugo Rase, a treće Ja...' i maštale da i kod nas konačno dodje taj film o kome se svuda pričalo i koji smo svim srcem i mi htele da gledamo. Čulo se da taj film ima do sad nevidjene specijalne efekte i da je to najstrašniji film ikada snimljen i da su Drakula, Frankenštajn i Nosferatu filmovi za decu u poredjenju sa njim. Igrao je u Beogradu već neko vreme i povremeno se reklama pokazivala na televiziji. Onda se jednog sunčanog dana poster za film konačno pojavio i kod nas. U holu Doma Kulture - onde na zidu pored biletarnice - žutio se i na njemu je pisalo Isterivač djavola. Bila sam malo razočarana što poster nije izgledao strašno i nije ustvari odavao ništa o filmu. Samo neka svetlo žuta boja preko celog postera i naziv filma. Onda sam pomislila da je to verovatno neka reklamn...

    Odmah se znalo ko za koga navija. Nosile su se na letnje ulične stadione zvezdaške i partizanovske lopte, pa se jednom igra crveno-belom, drugi put crno-belom, pa sve tako dok se klupski grbovi, Borovnica, Muslin, Šestić, Klinčarski i Prekazi ne izližu do neprepoznatljivosti. A Kolonijal prodavnica se u to vreme nalazila pored Gvozdenove kasapnice (koja je kasnije postala Pedjin kafić, a sad je možda i nečija kladionica, ako se prate trendovi...), pre nego što je, kao po kazni, premeštena u poslednji lokal u nizu u glavnoj ulici, iliti prvi do crkve, dokle korzo štrafta nije dopirala, tamo dole pored Mode. Uglavnom, u to zlatno doba Kolonijala u samom centru, radila je tu tetka Jola Marković, sa njenim slatkim osmehom i prijatnim glasom i spremna da uvaži i nas klince koji smo kod nje dolazili da kupimo onu treću loptu koja se pravila da je Mikasa za vaterpolo. Kolonijal je inače imao dugačke, drvene tezge koje su u obliku velikog ćiriličnog P, tj pravougaonika bez jedne s...

Letnji dani, topli, cenjeni. Nema ih puno. Od početka raspusta, pa do 19. avgusta. Treptaj oka. Dvadesetog je već sveže. To je neki lokalni prirodni fenomen. Sunce se preko noći spusti za desetine stepeni i tako sija pod nižim uglom. Nije to više onaj zenit. I bazen je tamniji i nedostaje mu juli mesec. I zelena trava. Hladovina kestenova. Sedenje ledja na ledja kao Robe di Kappa. Skakaonice, mala i velika. Neko skače prelom sa velike kao da je to najnormalnija stvar na svetu. I najlakša. Crne kupaće gaće. I crveno-bele na vertikalne štrafte. Bilo ih je na sve strane. Verovatno iz Zvezde kod čika Verka. Jedna Mira se davi ispod brane i momci trče da je spasu. Gledam ih i nadam se da se Mira davi kobajagi. Uskoro se vraćaju sa njom spašenom. Bilo je čupavo. Vaterpolo u bazenu i ona jedna druga igra, kako se već zvala – u skoku dobacivanje i izbacivanje lopte. Dečaci to uglavnom igraju, generacije '66-7-8. Sunčanje na ivici bazena. Skakanje sa brojeva...kao neki salto. Ispod skak...