Neka bije, neka bije, lopta u ruci nije

 

  Odmah se znalo ko za koga navija. Nosile su se na letnje ulične stadione zvezdaške i partizanovske lopte, pa se jednom igra crveno-belom, drugi put crno-belom, pa sve tako dok se klupski grbovi, Borovnica, Muslin, Šestić, Klinčarski i Prekazi ne izližu do neprepoznatljivosti. A Kolonijal prodavnica se u to vreme nalazila pored Gvozdenove kasapnice (koja je kasnije postala Pedjin kafić, a sad je možda i nečija kladionica, ako se prate trendovi...), pre nego što je, kao po kazni, premeštena u poslednji lokal u nizu u glavnoj ulici, iliti prvi do crkve, dokle korzo štrafta nije dopirala, tamo dole pored Mode. Uglavnom, u to zlatno doba Kolonijala u samom centru, radila je tu tetka Jola Marković, uvek nasmejana i prijatna i spremna da uvaži i nas klince koji smo kod nje dolazili da kupimo onu treću loptu koja je izgledala kao Mikasa za vaterpolo. Kolonijal je inače imao dugačke, drvene tezge koje su u obliku velikog ćiriličnog P, tj pravougaonika bez jedne strane, delile mušterije od dragocenosti na policama koje su potpuno prekrivale zidove na kojima nije bilo prozora. I uz mekani patos, kod tetka Jole je bilo kao da udješ u neki kaubojski salun gde ona može niz šank da gurne onaj Zlatne Kapi sokić od narandže sa medvedićem, i da ga sklizne na drugi kraj tezge pravo u dečju šaku, dok u pozadini umesto Morikonea sviraju veseli pozdravi i želje. Nije ona to tako radila, ali scenografija je bila takva. Ne sećam se koliko je lopta koštala, ali novčanice su bile mnogo lepe. I onda sa novom loptom kvazimikasom, izadjem iz tog lepog, trgovačkog saluna, a srce se sve tumba od sreće. Lopta nova, čista, miris one nove plastike - Jugoplastike, pa kad je tresneš o asfalt ona odzvanja, samo peva. I danas su novčanice lepe, a prodavnice su velike i svakakve lopte nude, ali mi se nekako čini da ih se ne nosi ulicom sa onim izrazom sreće i jedva-čekanjem da se ta sreća sa drugarima podeli čim pre. A to je tek šteta.