Više nego lane

Stari pastir Miloje je bio izveo ovce na ispašu kada je naišao vuk. Umesto da pobegne, kako su neki u selu primetili, on je pokušao da vuka otera vikom i mačugom ali ga je vuk smrtno zaskočio kada se Miloje spotakao na obližnji kamen i pao. Kamen je bio prošaran krvlju kad su seljaci pojurili na udaljenu livadu nakon što su se Milojeve ovce vratile kući same.

***

Tetka Milunka je pokucala na vrata svoje nove komšinice Vere. Ova je brzo navukla kaputić i njih dve su se  priključile ostalima u potrazi za starim pastirom. Vera je bila novo lice u zabačenom zaseoku i bilo joj je važno da je meštani prihvate. Celo selo je bilo izašlo na kapije pre nedelju dana da vidi tu novu učiteljicu koja im je došla iz Beograda. Mnogi od njenih novih komšija nikada nisu otišli dalje od granica svojih njiva i livada u okolini i baš ih je interesovalo da vide kako to izgleda mlada gospodjica iz velikog grada a još više da saznaju po kakvoj je to kazni dobila mesto u njihovom selu - jer to je svakako morala biti kazna - i naravno, da raspredu sve moguće istinite i izmišljene detalje o njenom životu jer se svako ulaskom u to malo mesto ćutke odricao prava na privatnost. Učiteljica nije bila nikakav izuzetak. Vera se do svog novog boravišta dovezla autom čije su zadnje sedište delili kutija sa knjigama i pas koji je kroz poluotvoreni prozor luftirao svoju njušku.

Mladi su naveliko odlazili iz sela i Verin dolazak su stari meštani i ne znajući doživeli kao svitanje prolećnog sunca nakon duge hladne zime, kao znak da se život možda vraća u njihovo lepo ali ostarelo selo. A Verin dolazak nije bio po kazni, kao što su mislili. Njeni baba i deda po majci su nekada davno živeli u tom selu ali su umrli pre mnogo godina - prvo deda od srčane kapi a ubrzo zatim i baba od srčane boli za dedom. Imanje je prodato i sve što je ostalo su bile nekoliko sitnica, crno-bele fotografije i sećanja. Fotografije su bledele ali sećanja su sa godinama postala jasnija. Vera je imala devet godina kad je poslednji put provela desetak dana raspusta kod babe i dede, ali se sećala. Sećala se iako je pokušala da zaboravi, sećala se jer su neka sećanja uporna i prkose vremenu. I zato je morala da se vrati pre nego što bude kasno.

                “Kažu ljudi da je Miloja sigurno napao vuk,” rekla je tetka Milunka dok su njih dve hodale uz brdo osvetljavajući strmi makadam baterijskim lampama. “Rekli su na televiziji da ih u brdima ove jeseni ima više nego lane.”

Čule su da je neko viknuo “Evo ga, našli smo ga!”

Vera je osetila blagu jezu i čvrsto u džepu kaputica stegla šnalicu koju je tog jutra pronašla na livadi dok je razgovarala sa starim Milojem i podsetila ga na slučaj koji je zakonski bio zastareo ali je njoj psihički bio svež kao to planinsko jutro.

                "Pre dvadeset godina sam bila ovde u gostima kod moje baka Jele", rekla je Miloju koji je škiljavo posmatrao čas nju čas njenog vernog psa.

                "Jele?" rekao je upitno.

                "Jela i Marko. Živeli su u kući kod velikog hrasta."

                "A, sećam se njih, umrli su davno."

                "A mene se ne secaš?"

                "Ti si pre toliko godina verovatno bila devojčica", reče on odmerivši je.

                "Jesam. Bila sam mala i nisam ni znala šta si mi uradio."

On je ponovo drsko odmeri i Vera oseti kako je preplavljuje talas gadjenja što se njegove oči kao neželjeni dodiri zadržavaju na njenom telu. Miloje je pogleda pravo u oči.

                "A sad si porasla pa si se vratila kod čika Miloja za još?" nasmešio se pokvareno.

U travi je pod jutarnjim suncem zasijala šnalica za kosu. Vera je primeti i uzme. Bila je to obična crna šnala sa crvenom plastičnom jagodicom na vrhu. Vera je bez reči pokaza Miloju. On se iskezi pokazujući proredjene zube požutele od duvana i godina. Vera oseti kako se onaj osecaj nemoći, koji ju je godinama nevidljivim rukama stezao oko vrata oduzimajući joj kiseonik, pretvara u bes. Pogledala je u Milojeve prljave ruke, ruke koje su sada dirale neku drugu bespomoćnu devojčicu.

                "Kakva ti je to džukela?" upita Miloje gledajući u Verinog psa. "Šta je, vučjak?"

Dresirani ovčar je mirno sedeo s Verine desne strane i netremice posmatrao Miloja.

                "Za tebe je on gospodin", reče Vera prezrivo.

                "I šta sad hoćeš?" upita Miloje odjednom na ivici strpljenja.

                "Hoću da mi se izviniš."

                "Za šta da ti se izvinim?"

                "Za gadost koju si mi uradio kad sam bila mala!" brecnula se Vera.

                "Nije meni to bila gadost. Setim se ponekad tvoje mlade, glatke kože. Meni je to lepa uspomena", nasmejao se onako za sebe.

                "Znači, neceš da se izviniš?

                " 'Ajde, bre, ženo, makni mi se s'očiju. Pošalji mi ćerkicu ako imaš."

Vera pogleda u svog psa.

***

Gluvonema Marica je u tihim suzama tog jutra oblačila izlizane pantalone koje je nasledila od komšijinog sina. Celo telo ju je bolelo od Milojeve težine iako je vec bila navikla da joj on radi te stvari koje nije sasvim razumela ali su joj bile gadne. Morala je da ga pusti jer joj se jednom kad mu nije dozvolila da je dira osvetio tako sto je njenoj baki rekao da mu je ukrala novac iz tašnice pa ju je baka istukla i išibala nemilosrdnim prutom od žalosne vrbe. Marica je pokušala da baki objasni istinu, ali uzalud. Od tada ju je Miloje sačekivao na zabačenoj livadi I nesmetano je dirao.

Marica se taman bila obukla i pošla da krene kad je na čistini ugledala Miloja kako stoji sa nekom ženom i njenim psom. Bilo joj je odvratno da ga vidi, ali je zastala kad je u ženi prepoznala novu učiteljicu koja ju je pre nekoliko dana dovela u školu i pokazala joj lepe knjige sa slikama. Po govoru tela Marica je procenila da je žena uznemirena, a onda je odjednom njen veliki pas skočio na Miloja. Učiteljica je odstupila i mirno posmatrala scenu u kojoj se stari pastir koprcao pod zubima pobesnelog vučjaka. I onda je prestao. Njegovo beživotno telo je ostalo ispruženo na livadi gde su nedaleko od njega ovce i dalje mirno pasle. Učiteljica i njen pas su se udaljili, a Marica se sakrila iza drveta.

* * *

Mnogo se ljudi skupilo oko Miloja te mračne septembarske noći. Bio je to jedan od onih nemilih dogadjaja koji približe dobre ljude i učine da budu zahvalni sto je njih nemila sudbina zaobišla, jer nije Miloje bio jedini koji je tog dana isterao ovce na ispašu ali vuk se, eto, obreo baš na njegovoj livadi. Zaprežna kola su prošla pored Vere i njene radoznale komšinice Milunke, a sa njih je skočila mala Marica i pridružila im se. Uhvatila je Veru za ruku, a kad je Vera obasjala devojčicino lice baterijskom lampom videla je okice pune zahvalnosti i šnalu sa crvenom jagodicom na jednoj polovini razdeljka. Druga polovina razdeljene kose je padala preko oka. Učiteljica Vera iz džepa izvadi istu takvu šnalu i nežno namesti Marici kosu.

Muškarci su Milojevo beživotno telo stavili na zaprežna kola koja su dve krave polako povukle prema selu. Na livadi je ostao kamen prošaran njegovom krvlju kao podsetnikom na nesrećni dogadjaj, ali je kiša koja je te noći pala očistila fleke i kamen je jutro dočekao čist. Neko je rekao da je Miloje, gadan kakav je bio, sigurno mačugom udario vuka i da bi se neki vuk uplašio i pobegao ali ovaj nije jer, kao ni ljudi, nisu ni svi vukovi isti. 

Tihi bes

Kad je Olivera otvorila oči prvo što je ugledala bio je pauk u svojoj mreži ispletenoj izmedju jednostavnog okruglog lustera i plafona. Pored kreveta je sedela neka žena sa crvenom kosom koja je, primetivši da se Olivera probudila, skočila i odjurila u hodnik. Vratila se posle nekoliko trenutaka u društvu neke druge žene obučene u beli mantil. Žena sa crvenom kosom je bila ushićena ali ju je žena u belom umirila i poslala da sedne na stolicu pored vrata. Olivera je primetila da je pauk netremice posmatra. Pogledala je okolo - soba je bila čista i lepo uredjena i nije bilo logično da je neko zaboravio da skine paučinu.  A ipak, pauk je udobno, kao iz lože, posmatrao dešavanja ispod sebe. Olivera je pokušala da okrene glavu na stranu ali nije mogla. Žena u belom joj je tiho rekla da se ne pomera. Žena sa crvenom kosom se uzdržano smešila. Olivera je prepoznala taj osmeh. Sanja. Njena najbolja prijateljica. A ova žena u belom...Oliverine misli su počele da bivaju jasnije i da se povezuju. Žena u belom je bila bolničarka, a soba sa stolicom, stočićem i paukom je bila bolnička soba. A Lole…gde je Lole? Pitanje se stvorilo a da Olivera nije znala ni ko je Lole. I onda se setila.

                'Gde je Lole?' pitala je sestru usporeno i sa naporom.

Sestra ju je pomilovala po čelu i nežno joj rekla da se ne napreže, da se odmara i da će sve biti u redu.

                'Gde je Lole?' pogledala je u Sanju, ali je ona oborila pogled.

                'Skinite pauka', rekla je Olivera gledajući u plafon.

                'Kog pauka?' pitala je sestra prateći njen pogled. Kako je bilo moguće da ga ne vidi? I opet je pomislila na Loleta ali ovog puta ju je obuzela neka čudna jeza. Lole je bio njen muž. I setila se. Vozili su se kolima. Bili su pošli na kampovanje na obližnje jezero.

*

                Vec duze vreme su Olivera i Lole planirali da izadju iz grada za vikend. Ustvari, vise je to bila Oliverina zelja da provedu jedan vikend u šatoru pored jezera kao sto su radili pre mnogo godina dok su se još zabavljali. Prethodnog vikenda su proslavili deset godina braka i onda je Olivera nabavila kamp opremu i kupila sve sto je bilo potrebno za malo bekstvo iz zagadjenog grada, stavljajuci tako Loleta pred svršen čin. Pokupila ga je svojim autom posle posla i čekala ga ispred zgrade dok je on nesto gundjajući otišao da se presvuče. Lole je govorio da je prezauzet na poslu i da nema vremena za podsećanje na mladost, ali je ipak popustio pred Oliverinim nagovaranjem. Ona će voziti i postarati se o svemu, a sve što on treba da radi je da bude tu pored nje i uživa. Na kraju krajeva, velika žurka koju su organizovali prošlog vikenda je bila zamorna iako uspešna. Leškarenje pored jezera će im pomoci da obnove baterije. I žurka je bila Oliverina ideja. Oko trideset njihovih prijatelja se skupilo u njihovom lepom prostranom stanu koji su Olivera i Lole kupili kad su proslavili pet godina braka. Muzika njihove mladosti, koja nije bila toliko daleka ali svakako nije postajala bliža, se širila stanom i pokretala na ples i najzadrtije neplesače. Bilo je veselo. Gosti su ćaskali i družili se a Olivera ih je kao dobra domaćica obilazila i svima poklanjala pažnju. Razgovaralo se tu o svemu i svačemu. Jedan od glasnijih gostiju bio je njihov komšija sa kojim su se rado druzili kada je vreme dozvoljavalo. Miki, tako se komšija zvao, je bio policajac i uvek je imao poneku intersantnu priču da sa puno entuzijazma podeli sa prisutnim gostima. Ovog puta je to bila anegdota iz mladjih dana kada je Miki bio zaustavio neku gospodju u besnim kolima i zapretio joj zatvorom jer nije nosila pojas. A gospodja, koja jeste bila vezana, je povukla pojas da mu pokaže da greši ali je Miki rekao da nije mislio na taj pojas i šeretski se nasmejao. Gospodja je prihvatila šalu i tako su malo flertovali i onda je ona otišla.

                'I nisi je uhapsio?' pitao je jedan od gostiju.

                'Nisam, samo sam je upozorio da pojas mora nositi stalno i to najbolje crni od čipke.' Društvo se smejalo. Olivera je pogledala prema kuhinji i videla Loleta kako ćaska sa Sanjom. Sanja je nešto rekla i onda su i oni počeli da se smeju.

                'Lole se nikad ne vezuje', dobacila je Olivera Mikiju, 'ali nikako da ga uhapse.' Smeh.

                'Moraću da pošaljem neku opasnu policajku da ga zaplaši, mada šalu na stranu, statistike kod nevezivanja su poražavajuće', rekao je Miki i onda nastavio svoju priču. 'Uglavnom', rekao je,'prošlo je tu nekoliko sedmica i gradonačelnik je pozvao policiju na mali prijem u čast Dana ministarstva i zamisli ko ušeta s njim držeći ga ispod ruke - gospodja sa pojasom. Njegova žena!'

                'Je l' te prepoznala?' upitao je neko iz društva.

                'Prepoznala me i kasnije mi rekla da je poslušala moj savet i da je im je brak procvetao.'

                'Pa ti bi trebao biti bračni savetnik, a ne policajac', oglasi se jedan iz grupe.

                'Sve radnje radim', reče Miki i podigne čašu da nazdravi. Ostali mu se pridružiše. Olivera baci pogled ka Loletu i vide da se i on i Sanja kucaju baš kao i grupica ispred nje.

*

Put do jezera je krivudao kroz bogate šume u podnožju planine. Olivera je vozila tim dobro poznatim krivinama i prisećala se prvih dana ljubavi sa Loletom. Lole je tad svirao gitaru i svojim lepim glasom joj pevao njene omiljene balade. Pomislila je kako gitara sad trune u nekom ćosku u podrumu kuće njegove majke. Pogledala ga je. Lole je tipkao poruku na telefonu i smeškao se. Odavno se njoj nije tako nasmešio. Više i ne pamti. Lole je zabacio glavu na sedište i zatvorio oči. Smešak mu nije silazio s lica. Olivera ga je posmatrala udobno zavaljenog i zadovoljnog, s pojasom zategnutim preko ramena jer Lole se uvek vezivao. Kad bi samo mogla da mu pročita misli…ali nije morala da ih čita.

                'Dodaj mi džemper, molim te, eno ga na zadnjem sedištu - hladno mi je', rekla je Olivera.

Lole se prenuo iz sanjarenja i nagnuo se da uzme džemper. Džemper je bio zgužvan u ćosku iza Oliverinog sedišta i Lole se odvezao da bi mogao da ga dohvati.

                'Znam za tebe i Sanju', Olivera se trudila da zvuči ledeno mada joj je glas podrhtavao.

Sa džemperom u ruci, Lole se uspravio u sedištu. Zatečen, nije rekao ništa ali je Olivera videla kako  razmišlja brzo, tražeći izlaz, smišljajući laž, ko zna već koju po redu.

                'Od svih žena na ovom svetu…baš si morao moju najbolju prijateljicu da zavedeš?'

                'Srce ne bira,' usudio se Lole.

                'Ma nemoj, ne bira…i zna da pomuti razum, je l' tako?'

Olivera je besno pritisnula gas i auto je primetno ubrzao. Krivine su nekako postale gušće.

                'Daj uspori, šta radis?'

                'Šta radim?! Ne radim ništa! Srce je i meni pomutilo razum i ja mu se samo prepuštam kao ti što si se ti prepustio tvom srcu! Zaljubljenom, je l'?

Auto je ogrebao branik na litici i uleteo u sledeću krivinu. Olivera je videla strah i nemoć u Loletovim očima.

                'Zaustavi auto!' viknuo je i povukao pojas da se veže ali pre nego što je uspeo, Olivera je do dna pritisnula papučicu za gas i auto je poleteo u provaliju. Branik pored puta je bio isuviše slab da zadrži veliki auto u punoj brzini i prevarenu ženu u punom besu. Leteli su nekoliko sekundi i da je Olivera mogla da pročita Loletove misli u njima bi pronašla žal što više nikada neće videti Sanju, tu lepu crvenokosu ženu koja je sa blagom grižom savesti i tugom u srcu sedela pored bolničkog kreveta svoje najbolje prijateljice dok ju je sa plafona posmatrao pauk mirno pletući svoju mrežu.