Više nego lane

Stari pastir Miloje je bio izveo ovce na ispašu kada je naišao vuk. Umesto da pobegne, kako su neki u selu primetili, on je pokušao da vuka otera vikom i mačugom ali ga je vuk smrtno zaskočio kada se Miloje spotakao na obližnji kamen i pao. Kamen je bio prošaran krvlju kad su seljaci pojurili na udaljenu livadu nakon što su se Milojeve ovce vratile kući same.

***

Tetka Milunka je pokucala na vrata svoje nove komšinice Vere. Ova je brzo navukla kaputić i njih dve su se  priključile ostalima u potrazi za starim pastirom. Vera je bila novo lice u zabačenom zaseoku i bilo joj je važno da je meštani prihvate. Celo selo je bilo izašlo na kapije pre nedelju dana da vidi tu novu učiteljicu koja im je došla iz Beograda. Mnogi od njenih novih komšija nikada nisu otišli dalje od granica svojih njiva i livada u okolini i baš ih je interesovalo da vide kako to izgleda mlada gospodjica iz velikog grada a još više da saznaju po kakvoj je to kazni dobila mesto u njihovom selu - jer to je svakako morala biti kazna - i naravno, da raspredu sve moguće istinite i izmišljene detalje o njenom životu jer se svako ulaskom u to malo mesto ćutke odricao prava na privatnost. Učiteljica nije bila nikakav izuzetak. Vera se do svog novog boravišta dovezla autom čije su zadnje sedište delili kutija sa knjigama i pas koji je kroz poluotvoreni prozor luftirao svoju njušku.

Mladi su naveliko odlazili iz sela i Verin dolazak su stari meštani i ne znajući doživeli kao svitanje prolećnog sunca nakon duge hladne zime, kao znak da se život možda vraća u njihovo lepo ali ostarelo selo. A Verin dolazak nije bio po kazni, kao što su mislili. Njeni baba i deda po majci su nekada davno živeli u tom selu ali su umrli pre mnogo godina - prvo deda od srčane kapi a ubrzo zatim i baba od srčane boli za dedom. Imanje je prodato i sve što je ostalo su bile nekoliko sitnica, crno-bele fotografije i sećanja. Fotografije su bledele ali sećanja su sa godinama postala jasnija. Vera je imala devet godina kad je poslednji put provela desetak dana raspusta kod babe i dede, ali se sećala. Sećala se iako je pokušala da zaboravi, sećala se jer su neka sećanja uporna i prkose vremenu. I zato je morala da se vrati pre nego što bude kasno.

                “Kažu ljudi da je Miloja sigurno napao vuk,” rekla je tetka Milunka dok su njih dve hodale uz brdo osvetljavajući strmi makadam baterijskim lampama. “Rekli su na televiziji da ih u brdima ove jeseni ima više nego lane.”

Čule su da je neko viknuo “Evo ga, našli smo ga!”

Vera je osetila blagu jezu i čvrsto u džepu kaputica stegla šnalicu koju je tog jutra pronašla na livadi dok je razgovarala sa starim Milojem i podsetila ga na slučaj koji je zakonski bio zastareo ali je njoj psihički bio svež kao to planinsko jutro.

                "Pre dvadeset godina sam bila ovde u gostima kod moje baka Jele", rekla je Miloju koji je škiljavo posmatrao čas nju čas njenog vernog psa.

                "Jele?" rekao je upitno.

                "Jela i Marko. Živeli su u kući kod velikog hrasta."

                "A, sećam se njih, umrli su davno."

                "A mene se ne secaš?"

                "Ti si pre toliko godina verovatno bila devojčica", reče on odmerivši je.

                "Jesam. Bila sam mala i nisam ni znala šta si mi uradio."

On je ponovo drsko odmeri i Vera oseti kako je preplavljuje talas gadjenja što se njegove oči kao neželjeni dodiri zadržavaju na njenom telu. Miloje je pogleda pravo u oči.

                "A sad si porasla pa si se vratila kod čika Miloja za još?" nasmešio se pokvareno.

U travi je pod jutarnjim suncem zasijala šnalica za kosu. Vera je primeti i uzme. Bila je to obična crna šnala sa crvenom plastičnom jagodicom na vrhu. Vera je bez reči pokaza Miloju. On se iskezi pokazujući proredjene zube požutele od duvana i godina. Vera oseti kako se onaj osecaj nemoći, koji ju je godinama nevidljivim rukama stezao oko vrata oduzimajući joj kiseonik, pretvara u bes. Pogledala je u Milojeve prljave ruke, ruke koje su sada dirale neku drugu bespomoćnu devojčicu.

                "Kakva ti je to džukela?" upita Miloje gledajući u Verinog psa. "Šta je, vučjak?"

Dresirani ovčar je mirno sedeo s Verine desne strane i netremice posmatrao Miloja.

                "Za tebe je on gospodin", reče Vera prezrivo.

                "I šta sad hoćeš?" upita Miloje odjednom na ivici strpljenja.

                "Hoću da mi se izviniš."

                "Za šta da ti se izvinim?"

                "Za gadost koju si mi uradio kad sam bila mala!" brecnula se Vera.

                "Nije meni to bila gadost. Setim se ponekad tvoje mlade, glatke kože. Meni je to lepa uspomena", nasmejao se onako za sebe.

                "Znači, neceš da se izviniš?

                " 'Ajde, bre, ženo, makni mi se s'očiju. Pošalji mi ćerkicu ako imaš."

Vera pogleda u svog psa.

***

Gluvonema Marica je u tihim suzama tog jutra oblačila izlizane pantalone koje je nasledila od komšijinog sina. Celo telo ju je bolelo od Milojeve težine iako je vec bila navikla da joj on radi te stvari koje nije sasvim razumela ali su joj bile gadne. Morala je da ga pusti jer joj se jednom kad mu nije dozvolila da je dira osvetio tako sto je njenoj baki rekao da mu je ukrala novac iz tašnice pa ju je baka istukla i išibala nemilosrdnim prutom od žalosne vrbe. Marica je pokušala da baki objasni istinu, ali uzalud. Od tada ju je Miloje sačekivao na zabačenoj livadi I nesmetano je dirao.

Marica se taman bila obukla i pošla da krene kad je na čistini ugledala Miloja kako stoji sa nekom ženom i njenim psom. Bilo joj je odvratno da ga vidi, ali je zastala kad je u ženi prepoznala novu učiteljicu koja ju je pre nekoliko dana dovela u školu i pokazala joj lepe knjige sa slikama. Po govoru tela Marica je procenila da je žena uznemirena, a onda je odjednom njen veliki pas skočio na Miloja. Učiteljica je odstupila i mirno posmatrala scenu u kojoj se stari pastir koprcao pod zubima pobesnelog vučjaka. I onda je prestao. Njegovo beživotno telo je ostalo ispruženo na livadi gde su nedaleko od njega ovce i dalje mirno pasle. Učiteljica i njen pas su se udaljili, a Marica se sakrila iza drveta.

* * *

Mnogo se ljudi skupilo oko Miloja te mračne septembarske noći. Bio je to jedan od onih nemilih dogadjaja koji približe dobre ljude i učine da budu zahvalni sto je njih nemila sudbina zaobišla, jer nije Miloje bio jedini koji je tog dana isterao ovce na ispašu ali vuk se, eto, obreo baš na njegovoj livadi. Zaprežna kola su prošla pored Vere i njene radoznale komšinice Milunke, a sa njih je skočila mala Marica i pridružila im se. Uhvatila je Veru za ruku, a kad je Vera obasjala devojčicino lice baterijskom lampom videla je okice pune zahvalnosti i šnalu sa crvenom jagodicom na jednoj polovini razdeljka. Druga polovina razdeljene kose je padala preko oka. Učiteljica Vera iz džepa izvadi istu takvu šnalu i nežno namesti Marici kosu.

Muškarci su Milojevo beživotno telo stavili na zaprežna kola koja su dve krave polako povukle prema selu. Na livadi je ostao kamen prošaran njegovom krvlju kao podsetnikom na nesrećni dogadjaj, ali je kiša koja je te noći pala očistila fleke i kamen je jutro dočekao čist. Neko je rekao da je Miloje, gadan kakav je bio, sigurno mačugom udario vuka i da bi se neki vuk uplašio i pobegao ali ovaj nije jer, kao ni ljudi, nisu ni svi vukovi isti.