U rano jutro

U velegradu na nekoliko dana iz na Mediteranu osrednjeg grada koga je (što bi se reklo imho) upropastila ona unija. U velegradu je nešto posle šest sati ujutru dok pijem kafu pored istočnog prozora - tišina. Javi se poneki vrabac i gugutka i čak vrana, tu i tamo prozuji tramvaj (ja volim tu pesmu tramvaja) i to je to. Misli izleću u tu rajsku jutarnju tišinu velegrada i dimenzionalno se uobličuju. Ne prave galamu nego se samo čude otkud su se odjednom tu našle. U uličici - ili radije prolazu - ispod istočnog prozora ima lišća. Jedna stara ciglena garaža se stranom odronila, ali se ostatkom nekako dostojanstveno drži, poput neke značajne ruine koju obilaze turisti. Na limenom krovu druge garaže zajedno spavaju dve mačke. I za njih je rano jutro jer ko zna gde su sve noćas bazale. I polako se tu razliva sunce. Nije sve čisto. Nije sve savršeno, ali je mnogo lepo. U srednjegradu na Mediteranu u uniji radnici sa duvačima lišća paradiraju od zore. Protivno zakonu o zvučnom zagadjenju, ali da bude čisto. Da nema lišća. Nije to (zvanično) neki tamo treći svet. Kad tako probude mamurne ljude koji nemaju pravo na jastuk i rasteraju vrapce, zrikavce i guštere, onda se pojave mašine koje pomažu u sužavanju puteva zarad biciklističkih staza, jer to treba da pomogne u rešavanju saobraćajne gužve...kao kad bi nam doktori sužavali krvne sudove da nas podstaknu da jedemo salatu. Dva-tri puta dnevno biciklističkom stazom prodje neko. Jedna bicikla, dva trotineta, jedan pešak, jedna budala trči, a za njom pas kome je obukla cipele tj. navlake na šape. Pored uglavnom prazne biciklističke staze koja je široka koliko cela jednosmerna ulica i crvena jer je posebna - automobili zgrčeno stoje i čekaju zeleno svetlo da njih nekoliko pobegne. Sekači trave drndaju da bi lajsne bile uredne. Vozači trube jer su umorni i nervozni, a periferno crveno ih iritira. Mačke su se skrile i sve ih je manje jer je na snazi akcija uštrojavanja koja se, naravno, smatra humanom. Inače, human je nekada imalo pozitivno značenje, ali sada su granice nejasne. Uglavnom, sve je manje muda, a i lišće se plaši da otpadne. Postoje mesta gde preduzimači-investitori sruše lepu prizemnu kuću koja isuviše podseća na Mediteran i ne zaklanja pogled na nebo i raskopaju tlo u pripremi za izgradnju 'modernog' objekta u arhitektonskom stilu minimalističke rugobe. Ako ne krenu odmah sa izlivanjem betona - priroda to pokrije korovom tj. divnim divljim zelenilom. U suštini, najveća bolest modernog doba (a moderno doba je kontinuirano stanje) je gramzivost. Poručujem mislima da se smire i usredsrede na granu divlje trešnje koju golicaju rani sunčevi zraci. Sa garažnog odrona na susedni krov skoči mačak. Laganim šmekerskim korakom napreduje prema ogromnoj tuji čije grane pokrivaju deo krova i polako nestaje u njenoj hladovini. Muda mu k'o klikeri.