Tada je nauka bila toliko uznapredovala da su se naučnici poigravali sa vremenom. I zaista su u jednom periodu, kraćem ili dužem - to je relativno, uspešno kontrolisali i manipulisali meteorološkim prilikama. Sijalo je sunce, padala je kiša, bilo je oblačno. Ponekad bi se neki talas oteo kontroli i pretvorio u oluju materijalno štetnu. Ali za to je služilo osiguranje i ko ga nije imao je imao samo sebe da krivi. Narod koji nije odobravao ljudsko mešanje u zakone prirode je često protestovao protiv grupa i pojedinaca koji su sebe inače videli kao vodje i superiorne umove u odnosu na prosečne radne mase. Bogatstvo im je pružilo moć da odlučuju u ime većine od kojih se pak manjina slagala sa njihovim odlukama dok je pola preostale većine skeptično posmatrala dešavanja nadajući se najboljem. Druga polovina plebsa se bunila i javno i privatno, u grupama i pojedinačno, ali su moćnicima izgledali kao gomila sitnih pasa koji laju i kevću iza zaključanih vrata. U početku je vreme funkcionisalo. Pustinjske oaze su se proširile. Arktik je prestao da se topi. Gde je trebala kiša - padala je, gde je trebalo sunce - sijalo je. Kada su naučnici i njihovi sponzori koji su se bavili zdravljem čovečanstva odlučili da je Sunce sa svojim zracima u trenutnom stanju nepoželjno, u Zemljinu orbitu je lansiran ogroman štit. Tako je to makar predstavljeno pučanstvu, jednostavnim opisnim jezikom koji su razumeli. U stvari je taj štit bio zid od materijala povučenih sa asteroida i meteoroida koji su kao neki besposličari tumarali kosmosom. Magnetna sila za koju je za koju je taj japanski naučnik dobio Nobelovu nagradu iz fizike je delujući na odredjenoj visini privlačila takozvane asteroidne kamenčiće i metale i od njih pravila zid koji je Zemlju štitio od prejakog sunca. Lajao je običan narod da Sunce ne treba dirati i da niko nema pravo da takve stvari radi u ime celog čovečanstva, ali je lavež bio uzaludan. Vremenom su se ljudi navikli da priroda više nema monopol nad vremenskim prilikama, iako su se prisećali dana kada su godišnja doba imala značaj u načinu njihovih života. Gospodari vremena su s ponosom pokazivali oaze u Sahari i polarne medvede na arktičkom ledu. Stali su na put klimatskim promenama (koje su sami od prastarog saznanja bili pretvorili u savremeni problem) tako što su promene vršili sami. Kad je Sunce talasom radijacije oštetilo magnetno polje, naučni institut koji je kontrolisao stanje je odlučio da zabrinjavajuće podatke ne iznosi u javnost. Plebs to ionako ne bi razumeo. Nadali su se da će zid uspeti da se resetuje i time vrati u prvobitno funkcionalno stanje, a uz njihovu pomoć i nobelovsko znanje. Promene su u početku bile neznatne i spore, ali je taj početak kratko trajao. Sunce je pojačalo magnetno polje i zid se proširio. Gravitacija koja je držala Mesec je oslabila toliko da se Mesec konačno oslobodio. Naučnici su ga bespomoćno posmatrali kako odlazi. Lebdeo je i poskakivao kao dobro napumpani helijumski balon i nestao progutan mrakom svemira, tako da je prva velika promena bila noći bez Meseca. Većina to nije odmah ni primetila. Životinje su se uznemirile i medju sobom pokušavale da objasne šta se dešava, ali nemušti jezik je bio samo bajka i ljude nije bilo briga, jer imali su oni svoje brige. Osim toga, madjioničari vremena su da bi zataškali nedostatak Meseca puštali u stratosferu razne oblake i oluje i to je prestalo samo onda kada se dan skratio sa 24 na 12 sati. Objasnili su naučnici da to u stvari uopšte nije tako loše, jer su oni bili očekivali smanjenje na 8 sati, tako da su svi ipak bili 4 sata u dobitku i to je trebalo shvatiti kao blagoslov. Odlaskom Meseca koji je tradicionalno služio za plime i oseke, romantičnu poeziju i kalendarsko računjanje vremena, magnetni štit je izgubio ravnotežu i počeo da se širi oko cele planete omotavajući je plaštom asteroidnih kamenčića i ponegde i celih velikih asteroida koji su malo pomalo kao kameni oklop progutali planetu Zemlju i doneli potpuni mrak. Kao što su ljudi nekada posmatrali zvezde, sada su u vreme obdanice kroz pukotine izmedju naslaganog kamenja tražili svetlo. Posle dužeg perioda panike i beznadja život u mraku je postao normalan. Digitalni kapaciteti su ostali dostupni samo malom broju odabrane klase, a ostalima je pristup ukinut je jer za opšte dobro bilo važno ukinuti nepotrebnu komunikaciju izmedju plebsa koji ionako nije razumeo mnogo. Generacija Omega je rodjena u mraku i noćni vid im je bio superioran u odnosu na prethodne generacije. Njima koji su po nekoliko sati dnevno imali priliku da vide poneki sunčevi zrak kako se probija kroz orbitalni zid je to vremenom dosadilo, a iritirali su ih i stariji čiju nostalgiju za svetlom i svetom kakav je nekad bio nisu razumeli jer ga nikad nisu ni okusili. Nisu patili zbog uvenulih šuma i osetljivih životinjskih vrsta koje su ne mogavši da se adaptiraju na novonastale životne uslove brzo uginule. Nostalgična generacija koja se sećala lepote izlaska i zalaska Sunca se topila polako kao nekad martovski sneg. Mladi ljudi su bez sunčeve svetlosti bili bledi i umorni, a umor im je pojačavala i smanjena koncentracija kiseonika. Naučnici koji su dobili Nobelovu nagradu za pronalazak veštačke svetlosti po zracima najsličniju Sunčevoj a koja je spasila neznatni procenat zelenila su znali koliko dugo - ili kratko - će još biti kiseonika, ali tu informaciju nisu podelili javno. Plebs to ionako ne bi razumeo.
Comments
Post a Comment