Kad sam imala oko 5-6 godina, moj najveći neprijatelj je bio čika Teri Kalijadis. On i moja mama su bili školski drugovi i kad mi dodjemo u Brus na leto, njih dvoje se sretnu, pa se kao što to rade dobri školski drugari izgrle i izljube sretni što se, eto, opet u dobrom susreću i vide. A ja mala, ljubomorna, samo kiptim od besa. I tako mama kaže
- Idem do samoposluge, 'oćeš sa mnom?
- Hoću ako obećaš da nećeš da sretneš čika Terija.
Ona žena sad računa radni dan, jutro, deset, pola-jedanaest možda...ljudi rade, i kaže
- Neću da ga sretnem, 'ajde.
I tako se zaputimo u grad (mnogo volim taj izraz kad se u varošici ide u grad). Sunčano letnje prepodne, vazduh čist, boje jasne, sve okolo u visokoj rezoluciji planinske svežine koja se polako pretvara u topli julski dan. Prodjemo staru poštu, pa mali restoran Perišić...preko puta se iza zida letnje bašte hotela čuje poneki glas ljudi koji su se sreli na kafici i čangrljanje escajga i tanjira....onda hladovina kestenova preko puta hotela i 'dobro jutro' tetka Vučici koja u dvorištu pije kafu...zadjemo iza ugla, i taman ispred radnje Bože sodadžije, kad s druge strane ulice, od SDK pa pored Pajine trafike - eto ga čika Teri...maše, viče bonjour...a ja samo pogledam u mamu. Izdaja.
- Rekla si da nećeš da sretneš čika Terija.
Nema tu povišenog tona ili lupanja nogama po asfaltu. To je kroz zube.
- Pa nisam znala da ću da ga sretnem.
Ali džaba. I dok čika Teri onim svojim prepoznatljivim korakom koji bi s lakoćom ušetao u bilo koji film francuskog novog talasa, prelazi Maršala Tita, ja sam već u punom sprintu prošla vagu. Stignem kući, tata u dvorištu pije kafu i čita novine. Ja onako besno zadihana sednem i gledam ga. On kaže
- Otkud ti, gde ti je mama?
- Eno je ljubi se sa čika Terijem.
A on se samo nasmeši i nastavi da čita.
