Da delimo užine

                                           

Danas deci za užinu dja čia, dja kinoa, dja bez glutena, a onaj beli običan šećer da i ne spominjemo. Mi, sećam se malecki, drugi-treći razred, u 9 ujutru za veliki odmor, pretrčimo preko ulice u prodavnicu kod tetka Rade - svako po malu Pionir čokoladu sa lešnicima i koka-kolu onu staklenu. Čokolada se smaže odmah, a koka kolom se prvo prskamo ispred radnje (bile neke jadne ruže - sigurno nas mrzele) i tu ode pola flaše, ono što ostane se popije. Onda trk nazad na treći čas. A kad se ponekad ima kifla sa kajmakom - e, to je već gozba. Kasnije je uvedena djačka kuhinja u čijem su radu učestvovali i učenici. Brojali paštete i ubacivali u one plastične kofice raznih boja koje dvoje dežurnih odu da pokupe i donesu odeljenju za užinu. Mešana marmelada izmedju dve kriške hleba. Mucali smo k'o prasići.

                                              

Patike za smejanje

Postoje razne vrste patika - za trčanje, za tenis, basket, rukomet, fudbal u sali, za kuglanje, za trčanje brže, za trčanje sporije...a sad čak i retro patike za šetanje i pokazivanje, a za neke i podsećanje na dane kada je, što bi rekao Prever, 'sunce blistavije bilo no danas'. U ono vreme kada kod nas nije bilo tržnih centara današnjeg tipa i prodavnica čuvenih marki, patike za nošenje, voljenje i pokazivanje su se kupovale u inostranstvu. Verujem da je letnja Grčka uvek beležila rast ekonomije vezan za prodaju sportske opreme. Starke, Najke, Tajgerice, Diadore, Poni, Adidas (manje interesantan jer...Planika) - sve je to letelo sa polica kad se Jugovići od prvog jula, pa sve do pred kraj avgusta, nadju na Egeju. Iz okolnih turističkih destinacija Soluna uvek se odvajao najmanje jedan dan kada se ide u kupovinu. A jesu bile lepe radnje i male i velike, pune...zapada i nade i mode iz filmova i časopisa. Moj tata, kao i većina tâta, nije mario za šoping. I tako jednog popodneva na izletu u Mihanjoni, on svrati u jednu malu, sasvim neuglednu radnju u koju inače samo komšije i rodbina zalaze - i tu u nekih pet minuta ukupno, kupi patike marke 'Strike'. A one jadne ružne, nezgrapne - i onaj što ih je dizajnirao bi da ostane anoniman. 

- Šta ti je to?

- Patike. 

- Pa nećeš valjda to da nosiš?!

- Šta im fali, patike-patike.

To je čini mi se bio neki pobunjenički stav osobe sporta koji je smatrao da skupi sportski rekviziti pripadaju na terenu, a ne svakodnevnoj modi. Nekog ko trenerke nikad nije nosio u izlazak. I tako se dobroćudno podsmevao svim Najkama i Starkama i nama njihovim lakomim vlasnicima koje su modni trendovi zaveli da nepotrebno troše novac. Gde su mi Strajke? Je l' video neko moje Strajke? Nemojte da mi dirate Strajke. Čekaj da obujem Strajke da ih svi vide. I tako dalje, i tako dalje. A mi se smejali Strajkama što su ružne i njemu što je blesav i što ga baš briga.

Nosio je on te njegove Strajke dok se nisu raspale - ruku na srce, nije im trebalo dugo. I sledećeg leta se verovatno navratio na svoje plave Adidas Dragon, ali nikada nam nijedne patike nisu donele toliko smeha koliko te jedne godine Strajke.

Dukati iz rerne

Miris kokica me još uvek prati dok se sa jednom Natašom koju sam mnogo volela, šetam prema beogradskom odmaralištu. Imala sam oko 5-6 godina (a ona 7-8 više) i suknjicu koju je sašila tetka Raja od cica kupljenog u Modi. Betonski, ne asfaltni, putić sa dubokim ševron-iskošenim urezima koji i leti, a naročito zimi olakšavaju vozilima uspon, a koji se, kad je kiša, napune vodom i blatom, da bi onda odatle nikao korov - vodi nas prema zgradi koja služi kao trpezarija tog lepog odmarališta. Prijatan letnji suton je začinjem senkama i mirisom veličanstvenih borova koji okružuju bungalove kao u nekoj bajci. Išli smo da sačekamo njenu mamu (danas bi se to reklo 'pokupimo') koja je bila kuvarica u velikoj kuhinji od nerdjajućeg čelika mnogo pre nego što će isti postati moderan i u savremenim domovima. Moćne rerne te velike meni naučno-fantastične kuhinje su nudile pogačice koje su kao dukati sijale na velikim srebrnastim tacnama. I onda te dobre žene u kuhinji (u njihovim nečujnim belim ili teget borosanama) napune te pogačice kajmakom. Trpezarija je bila puna dece koja su odjednom rumena dobila apetit koji gradska deca otkriju kad se nadju u prirodi. Zalogaji sreće posle dana provedenog u zelenilu. I onda se nas tri vraćamo kući. Sad je već mrak. Zrikavci pevaju. Visoke topole uz igralište kao neka počasna garda jednako pozdravljaju i dolaske i odlaske. Nebo je indigo plavo i tačkasto, kao poslato od Van Goga. Kao mala pritoka ulivamo se u korzo gde šetači koji nikad nisu čuli za reč fitnes, predju i po nekoliko kilometara ćaskajući sa svojim prijateljima i raznim vrstama bližnjih. Toliko je to bilo davno da nije bilo ni kafića, nego samo Draginjina kafana i bašta hotela Zvezde iz koje se čuo veseli žamor, zveckanje tanjira i escajga i ona po klavijaturama specifična hotelska muzika možda neke "Plime" ili pred-Plime. I vruće kifle i onaj sladoled jedinstvenog ukusa. Vanila, jagoda, čokolada, ponekad i lešnik. Za sreću je u suštini potrebno jako malo.

Kulturno-umetnički program

Hor i orkestar na putu za Osijek

Da bi neko zaslužio da se po njemu nešto zove, nije bitno gde se rodio već gde je ostavio traga.

I ovo pišem samo zato što mi u FB feed stalno upada neka peticija da se Centar za Kulturu ili kako ga ja pamtim - Dom kulture - nazove po Nenadu Burgiću. Ja nisam znala ko je to i pročitala sam biografiju koja je priložena uz taj poziv na peticiju. Impresivna biografija čoveka koji je bio uspešan na raznim poljima i čak raznim kontinentima. Jedan izuzetno ispunjen i interesantan život, ali koja je njegova kulturna veza sa Brusom, osim što je tu rodjen? Koji je njegov doprinos lokalnoj kulturi koji bi opravdao vezivanje njegovog imena za tu malu, ali dragocenu brusku kulturnu instituciju? Jer tu bi doprinos društvu trebao biti merodavan, a ne lična ostvarenja. Mnogo je dobrih ljudi prošlo kroz Dom kulture. Mira Gerina je pokrenula etnografski muzej, Mića Grujić je nabavljao filmove i preko svih mogućih veza i vezica smo imali priliku da gledamo najbolje stare filmove, a nove premijere rame uz rame sa Beogradom. Čika Srba nas je (na)učio da ćutimo kad počne film - ili marš napolje...stvar koju dan-danas mnogi ne znaju: da poštuju i film i ostale gledaoce. I to je doprinos kulturi. Dame iz biblioteke su nam preporučivale knjige i organizovale književne večeri razvijajući nam tako ljubav prema literaturi. Puno je njih koji su na neki svoj manji ili veći način začinili i obogatili kulturni život Brusa. Na primer, Aca Grković. Nastavnik muzičkog koji je tolike generacije dece učio da sviraju mandoline, gitare, klavire. Da pevaju pesme od dečjih, preko partizanskih, do starogradskih i narodnih. Nastavnik koji je na ekskurzijama svirao deci u autobusu sve dok oni imaju glasa da pevaju. Koji je uvek imao i znanja i strpljenja i humora da se sa decom nosi i nauči ih stvarima iz muzičke kulture koja će ih pratiti kroz život. Ja sam svoju decu učila da prepoznaju značajna dela klasične tj. ozbiljne muzike (on je nama govorio da klasična pripada klasičnom periodu, a inače je to sve ozbiljna muzika) po njegovim metodama. I nadam se da današnji učenici imaju nastavnika muzike kao što je nama bio Aca. Čovek koji je toliko vremena proveo na pozornici sale Doma kulture za svaki recital i priredbu, da mu je vala trag cipela utisnut u daske. I ja ne znam ništa iz njegove biografije osim da je mojoj i mnogim generacijama pre i posle, bio nastavnik. Ali znam da je neupadljivo i značajno doprineo životu jedne varošice koja bi kulturno bila znatno siromašnija da nije bilo njegovog rada i uticaja.

Čast na koju gore pomenuta peticija zove treba da se zasluži po stvarima koje čovek pruži drugima, a ne po uspehu koji ostvari za sebe lično. Treba biti ponosan na lokalne ljude koji ostave pozitivan trag u zajednici i ljudima koji ih okružuju, čak i ako ne govore gomilu stranih jezika i nisu poslom šetali predsedničkim palatama.

Lopovi i žace

Često kad čistim kukuruz uredno kupljen u lokalnom supermarketu, ja pomislim na nju. Ne pamte se svi baš po dobrom, čak i ako su možda nekad i činili dobro: desi se taj neki momenat koji odredi način na koji će se oni povremeno pojaviti u našem sećanju.                                                                         

Bilo je to jednog davnog dečjeg avgusta, oblačnog avgusta kada smo višak energije - ili čak ne višak nego prosto energiju - odlučili da potrošimo na branju tudjeg kukuruza ispod vade. Prava reč je kradja, ali mi to nismo tako posmatrali, već je to za nas bila aktivnost da ispitamo svoje sposobnosti osnovnog preživljavanja. A bile su tu i razne Pavlove ulice, Pere Kvržice, Tom Sojeri i Hak Finovi koji su bili naša nepresušna inspiracija u izmišljanju novih avantura. Jer nismo mi išli 'u kukuruz' da krademo nego da pravimo uspomene. Inače, hodati kroz kukuruz, onaj visoki i stasao, je kao šetati kroz neku zemlju čuda. Vidi se gore nebo, ali okruženje napravi jednu topografsku misteriju. I onda, u pola našeg vrednog 'rada', u neposrednoj blizini se prolomi stariji muški glas. Viče čiča 

- Šta radite tu?!...psovka...Lopovi!!!...psovka...Sad kad ve u'vatim sve ću ve pobijem!!!...psovka... 

A mi se isprepadamo - poneko i baci plen da se oslobodi tereta - i kao vatromet se raspršimo na sve strane u bežaniju. Udaraju nas kukuruzi po rukama, po licu, sve nam se podsmevaju, a mi ne znamo ni gde trčimo, nego samo što se ono kaže, junački bežimo od zasluženog gneva. I onda se svi ponovo nadjemo na poznatom mestu, konačno na sigurnom, zadihani i ponosni, kad se ispred nas pojavi Hans Gruber naše ulice - Bosa Pantina. 

- Odakle vam taj kukuruz?! 

- Ubrali smo preko vade. 

- To je moj kukuruz, poznajem ga. 

A mi joj lepo objasnimo da nije. Mi smo pošteni lopovi, ne krademo od komšija. Ma ne, ona poznaje svoj kukuruz i to ti je. Otme nam ga i ode. I mi sad gledamo za njom kako odlazi...i sad smo mi oštećeni i pokradeni, ali ćutimo jer u biti poštujemo starije i znamo da postoji granica koju ne smemo da predjemo. Ali bila je to enigma za nas: kako je moguće da je ona Gogina majka?! A Goga lepotica, kao omorika otmena, prodje pored nas kao Monika Beluči u Malenoj. A ovamo Bosa prepoznala kukuruz?! I tako ostanemo praznih šaka, ali naučimo da se klonimo Bose. Dok na primer, Mara Jovina - Jove kasapina - udje žena u svoj podrum (a podrum blista, stvarno žena domaćica par excellence) da nešto uzme, a tamo mi sakrivene: ja i Bojana Šebina. Kaže žena 'šta radite, deco, tu?', a mi joj pokazujemo da ćuti. Šapućemo da se igramo lopovi i žace, pa nas traže. Zamolimo da nas ne izbaci. Dobro, dobro, pristaje ona, razume našu situaciju i izlazi iz podruma, što bi rekao Bajaga - na vrhovima prstiju, da ne privuče pažnju nekog tamo žace. I godinama posle toga, tetka Mara kad kog me vidi kaže 'gde ste vi, nema vas više u mom podrumu'. Jer vreme tako prodje i onda se i trivijalni momenti koji su u trenutku dogadjanja bili predvidjeni za zaborav, slučajno pojave kroz neku nepozvanu asocijaciju i dobiju na milosti i vrednosti.

Jedna draga persona non grata

 

  Kad sam imala oko 5-6 godina, moj najveći neprijatelj je bio čika Teri Kalijadis. On i moja mama su bili školski drugovi i kad mi dodjemo u Brus na leto, njih dvoje se sretnu, pa se kao što to rade dobri školski drugari izgrle i izljube sretni što se, eto, opet u dobrom susreću i vide. A ja mala, ljubomorna, samo kiptim od besa. I tako mama kaže

- Idem do samoposluge, 'oćeš sa mnom?

- Hoću ako obećaš da nećeš da sretneš čika Terija.

Ona žena sad računa radni dan, jutro, deset, pola-jedanaest možda...ljudi rade, i kaže

- Neću da ga sretnem, 'ajde.

I tako se zaputimo u grad (mnogo volim taj izraz kad se u varošici ide u grad). Sunčano letnje prepodne, vazduh čist, boje jasne, sve okolo u visokoj rezoluciji planinske svežine koja se polako pretvara u topli julski dan. Prodjemo staru poštu, pa mali restoran Perišić...preko puta se iza zida letnje bašte hotela čuje poneki glas ljudi koji su se sreli na kafici i čangrljanje escajga i tanjira....onda hladovina kestenova preko puta hotela i 'dobro jutro' tetka Vučici koja u dvorištu pije kafu...zadjemo iza ugla, i taman ispred radnje Bože sodadžije, kad s druge strane ulice, od SDK pa pored Pajine trafike - eto ga čika Teri...maše, viče bonjour...a ja samo pogledam u mamu. Izdaja.

- Rekla si da nećeš da sretneš čika Terija.

Nema tu povišenog tona ili lupanja nogama po asfaltu. To je kroz zube.

- Pa nisam znala da ću da ga sretnem.

Ali džaba. I dok čika Teri onim svojim prepoznatljivim korakom koji bi s lakoćom ušetao u bilo koji film francuskog novog talasa, prelazi Maršala Tita, ja sam već u punom sprintu prošla vagu. Stignem kući, tata u dvorištu pije kafu i čita novine. Ja onako besno zadihana sednem i gledam ga. On kaže

- Otkud ti, gde ti je mama?

- Eno je ljubi se sa čika Terijem.

A on se samo nasmeši i nastavi da čita.

Neka bije, neka bije, lopta u ruci nije

 

  Odmah se znalo ko za koga navija. Nosile su se na letnje ulične stadione zvezdaške i partizanovske lopte, pa se jednom igra crveno-belom, drugi put crno-belom, pa sve tako dok se klupski grbovi, Borovnica, Muslin, Šestić, Klinčarski i Prekazi ne izližu do neprepoznatljivosti. A Kolonijal prodavnica se u to vreme nalazila pored Gvozdenove kasapnice (koja je kasnije postala Pedjin kafić, a sad je možda i nečija kladionica, ako se prate trendovi...), pre nego što je, kao po kazni, premeštena u poslednji lokal u nizu u glavnoj ulici, iliti prvi do crkve, dokle korzo štrafta nije dopirala, tamo dole pored Mode. Uglavnom, u to zlatno doba Kolonijala u samom centru, radila je tu tetka Jola Marković, sa njenim slatkim osmehom i prijatnim glasom i spremna da uvaži i nas klince koji smo kod nje dolazili da kupimo onu treću loptu koja se pravila da je Mikasa za vaterpolo. Kolonijal je inače imao dugačke, drvene tezge koje su u obliku velikog ćiriličnog P, tj pravougaonika bez jedne strane, delile mušterije od dragocenosti na policama koje su potpuno prekrivale zidove na kojima nije bilo prozora. I uz mekani patos, kod tetka Jole je bilo kao da udješ u neki kaubojski salun gde ona može niz šank da gurne onaj Zlatne Kapi sokić od narandže sa medvedićem, i da ga sklizne na drugi kraj tezge pravo u dečju šaku, dok u pozadini Tomislav Čolović menja Morikonea koji je na godišnjem odmoru. Nije ona to tako radila, ali scenografija je bila takva. Ne sećam se koliko je lopta koštala, ali novčanice su bile mnogo lepe. I onda sa novom loptom kvazimikasom, izadjem iz tog lepog, trgovačkog saluna, a srce se sve tumba od sreće. Lopta nova, čista, miris one nove plastike - Jugoplastike, pa kad je tresneš o asfalt ona odzvanja, samo peva. I danas su novčanice lepe, a prodavnice su velike i svakakve lopte nude, ali mi se nekako čini da ih se ne nosi ulicom sa onim izrazom sreće i jedva-čekanjem da se ta sreća sa drugarima podeli čim pre. A to je tek šteta.

Tri žene

Visoke i pod toplim suncem poluosušene stabljike trave. Nečija suknja boje sleza koja lagano leprša pod popodnevnim povetarcem. Mala sam i pogled mi doseže do visine kukova tih velikih ljudi. Ima ih puno i stoje tiho i ozbiljno dok pop govori nešto što ne razumem. Svetlo se probija izmedju njih uz omamljivu toplotu. Leto. Šapati su pronosili da je bila mlada. Meni to nije značilo, jer sam bila dete i meni su svi oni bili stari, a neko ko je imao ćerku stariju od mene i stariju čak i od mog brata nije baš mogao biti toliko mlad. Ali ipak sam osećala tu tugu koja je odzvanjala u tišini i pojačavala se tim šapatima koji su žalili mladu ženu. Ta mladost odraslih ljudi je deci nedokučiva, jer deci su mlada samo deca, a svi odrasli su manje ili više stari. Ne znam kako se zvala ta mlada žena i dok ovo pišem nemam koga da pitam. Ali ćerka joj se zvala Sneža, a muž čika Ciga. To znam. Zašto sam ja malecka bila na tom tužnom skupu odraslih ljudi, ne znam. Verovatno su svi došli i nije bilo nikog da me čuva. Ali te suknje boje sleza se sećam. I tuge koju sam osećala ne toliko prema toj ženi koju nisam baš poznavala, nego prema njenoj ćerki koja je izgubila mamu. A čika Ciga je imao divne ruže. I onda nekoliko godina kasnije, pevale su Lepa Lukić i Hanka Paldum u Domu kulture. I na kraju koncerta mene uz čika Cigin blagoslov, pošalju žene iz biblioteke da preko parka kod njega uberem buket ruža i donesem za Lepu koja je bila glavna zvezda i koliko se sećam, nekako povezana sa našim lokalnim podnebljem. I uberem ja jedan veliki buket, ne mareći za trnovitu odbranu koje su pružile i pitajući se da li su te ruže stvarno njegovih ruku delo ili jedna cvetna zaostavština njegove žene od onog tihog letnjeg poslepodneva. I otrčim nazad preko parka, ruže za malo pa veće od mene. A oni stoje svi na bini i nešto ćaskaju. A ja pravac ispred Hanke i pružim joj buket. I sećam se da su me svi pogledali upitno, jer Lepa je tu bila Elvis i ruže su naručene za nju. Naravno da je trebalo podeliti buket. I da me nisu toliko izbole te cvetne lepotice, verovatno bih to i uradila. Ali nije bilo vremena, a Hanka je sa njenom plavom kosom izgledala kao neka Barbarela koja je bila super heroj mog ranog detinjstva i buket je njoj otišao sam. I pitala me mama kasnije kad smo već otišli kući zašto nisam ruže dala Lepi kako je čika Ciga bio naručio. Ali ja više volim Hanku, sećam se da sam rekla.  

Tetka Ankica

   

Tetka Ankica je u to vreme bila bliska prijateljica moje mame. Isto je bila i sestra čika Ace Nedovića i tetka - Minje i Viktora, koje tada nisam poznavala. Tako je to u mom sećanju. Neki put se bojim da me ne prevare ta sećanja i upišu se kao istina koja nije. Uglavnom, tetka Ankica je bila jedna od onih osoba koje ličnošću i stilom prerastu ustaljene norme varošice i tako štrče i šetaju poznatim ulicama kao neki ekstravagantni likovi iz autorskih francuskih filmova. Visoka pundja kao u Nefertiti, visoka i tanka ona u teget-belim kombinezon pantalonama na štrafte, naočare za sunce à la Džeki O. Ustvari, cela jedna Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija. I za mene je ona bila samo simpatična prijateljica moje mame sve dok jednog toplog, rano-jesenjeg popodneva nismo nas tri zajedno otišle u Borovo da mi mama kod čika Mihajla kupi cipele za školu. Mekani zvuk koraka na drvenom patosu i miris kože. Izbor skroman, ali dobrog kvaliteta. Bile su tada moderne cipelice kao baletanke, sa tankim kaišićem oko članka, teget, kožne. Lepe su bile i nosile su se sa belim dokolenicama, kao heklanim. I ja sam htela takve, ali kad sam ih probala, nekako se nismo složile. I onda sam odabrala jedne druge – duboke, na navlačenje, kože šerbet-karamel boje i sa žutim, gumenim djonom. Problem je bio što su to bile cipele ’za dečake’, a ne baletanke u kojima je nemoguće, ili makar vrlo teško, popeti se na drvo i trčati po šumi ili šutirati loptu. I dok su se cipele, koje su se pripadajući suprotnom polu polako udaljavale od mene, sećam se tetka Ankice kako kaže "Pa šta, ako se njoj dopadaju, šta ima veze što su muške. Kupi joj, to su samo cipele. A i lepo joj stoje." I na blago negodovanje moje glamurozne mame i otvoreno čudjenje sedog čika Mihajla, bela kutija sa dubokim cipelama se stvori kod mene u naručju. I onda izlazimo iz radnje, a ja gledam u svoju modnu saučesnicu kao u narodnog heroja.                                 Da li te iste godine ili sledeće, ne znam više tačno, datuma se sećam kao 31. oktobra – tetka Ankica je umrla. Naglo, neočekivano, prerano. Sutradan poslepodne oproštaj, idu odrasli. Dan hladan, suv, vetrovit. Tišina. Stojim kod parka i posmatram pustu ulicu Bratislave Petrović kako se penje do pijace i nestaje u stopljenom, ledenom sivilu neba i asfalta. Na nogama mi moje drage cipele.

Stari bazen, novi bazen

Letnji dani, topli, cenjeni. Nema ih puno. Od početka raspusta, pa do 19. avgusta. Treptaj oka. Dvadesetog je već sveže. To je neki lokalni prirodni fenomen. Sunce se preko noći spusti za desetine stepeni i tako sija pod nižim uglom. Nije to više onaj zenit. I bazen je tamniji i nedostaje mu juli mesec. I zelena trava. Hladovina kestenova. Sedenje ledja na ledja kao Robe di Kappa. Skakaonice, mala i velika. Neko skače prelom sa velike kao da je to najnormalnija stvar na svetu. I najlakša. Crne kupaće gaće. I crveno-bele na vertikalne štrafte. Bilo ih je na sve strane. Verovatno iz Zvezde kod čika Verka. Jedna Mira se davi ispod brane i momci trče da je spasu. Gledam ih i nadam se da se Mira davi kobajagi. Uskoro se vraćaju sa njom spašenom. Bilo je čupavo. Vaterpolo u bazenu i ona jedna druga igra, kako se već zvala – u skoku dobacivanje i izbacivanje lopte. Dečaci to uglavnom igraju, generacije ’67., ’68. Sunčanje na ivici bazena. Skakanje sa brojeva...kao neki salto. Ispod skakaonica bacanje u vodu na tri. Kartanje – remi, tablić, mau-mau. Mau-mau...Onda glad. Odlazak kući na ručak. Letnja boranija, šopska salata, kajmak i paradajz. Repriza noćnog programa. Alo, alo. Beni Hil. Povratak na bazen, jer svaki sunčani letnji sat treba iskoristiti. I svi su tu. I mama i tata, braća i sestre, tetke, teče, ujaci i ujne i babe i dede, svi drugari, učitelji i nastavnici, komšije, nade i treptaji srca, slučajni prolaznici i svi oni znani i neznani junaci momenata koji su tada izgledali stajaći, a protekli su pre nego što su i opaženi. I zato su to dobra, stara vremena. Ostalo je scenografija. Sad je bazen novi, leto je i dalje kratko, a neka nova mladost gradi neka nova stara dobra vremena u onoj prevrtljivoj dimenziji koja ne čeka nikoga. 

Kjaroskuro

Jova Dibra je stanovao u jednoj sobi nekoliko kuća niže od nas, u kući koja je inače pripadala Živadinu Lukiću koga pamtim kako sedi na traktoru. Bila je to prostorija koja je posle mnogo proleća bez krečenja bila sva pocrnela od dima što cigareta, što drva i uglja. I sve je u toj sobi izgledalo kao da na sebi ima prst prašine: šporet stari i škripavi, sto, stolica, krevet čini mi se sa metalnim ramom. A svetlo sa ulice je kroz prašnjavi prozor seklo tu čadj kao na platnu Karavadjo.
Ja ne znam ništa o Jovi Dibri. Zašto je tako živeo, da li je negde imao porodicu, čime se bavio, kome se zamerio, kome nije, kako je proveo mladost, ni kada se doselio u taj čadjavi sobičak. Ne znam mu čak ni prezime. Prodje mi tako kroz misli neki put kad se setim stare ulice, još pre nego što su posadjene lipe koje su onda porasle i razvile divne krošnje, da bi onda bile posečene, kažu zbog korenja. Jova Dibra je kod nas imao namenjenu svoju šerpicu. I često bi nedeljom, moja mama kad skuva nedeljni ručak, napunila tu šerpicu i poslala mene da mu odnesem. I više se ne sećam koliko je to trajalo, ni koliko je Jova Dibra trajao, ali došeta mi u misli tako, ponekad. Prodje pored vage sporo nogu pred nogu oslanjajući se na štap, kratko i nenametljivo, čisto da se ne zaboravi skroz, kao da nikad nije ni bio.

Te neke sitnice

Veliki gradovi imaju svašta za decu. Imaju prodavnice koje rade po celu noć ako se nekom prijede čokolada. Imaju časove nemačkog i kineskog. I velika klizališta, i sa krovom i pod vedrim nebom. I časove baleta i velike fontane. I puno bioskopa koji prikazuju razne i najnovije filmove. Imaju velika pozorišta i vaterpolo treninge. I mačevanje. Neki imaju i veliku reku, pa onda i veslače sa kormilarom ili bez. I časove violine. I muzeje sa slikama za koje je decu baš briga iako im roditelji objašnjavaju da su važne i skupe. Veliki gradovi imaju i široke bulevare. I aerodrome. I puno prodavnica u kojima svašta može da se kupi. Samo jednu stvar ti veliki gradovi nemaju, dok se mali njome diče i koja na šta-je-bolje-vagi nekako uravnoteži tasove. Ta jedna stvar velika i teška kao svi baleti, nilski konji u zoološkom vrtu i časovi španskog i harfe je sloboda. Sloboda da se bude mali, ali da se izadje bez roditelja. Da druženje u parku, na obližnjoj livadi ili poprečnoj uličici ne organizuju mama i tata nego deca. Da se igra fudbal dok mrak sasvim ne proguta loptu. Da se bude lopov ili žaca. Da se ako kasniš trči u školu jer neće valjda kolima da se ide i mama i tata da voze. Da se na brdu založi vatra i da se zna koja je pečurka dobra, a koja zla. Da se u baricama pored reke hvataju punoglavci. Da se beži kad u travi nešto šušne jer je možda zmija. Da se subotom ujutru spava i posle devet sati jer cela ekipa ionako spava, a igra počinje tek kad se svi skupe. Da se sanka dok se rukavice ne zalede i da se onda posle večere koja se od gladi sama jede, rumenih obraza sanja o velikom gradu gde ima toliko puno stvari da se radi. A roditelji uglavnom misle da je za decu bolje u tom velikom gradu gde ima toliko puno stvari da se radi...jer roditelji uglavnom zaborave šta je bilo važno kad su bili deca.