Priča za poslepodne

I dan-danas kad psi krenu da laju i dovikuju jedni drugima ko zna šta, ja pomislim na to. Pamtim da je bila nedelja iz jednog pomalo komičnog razloga - jer je nedelja bio dan kada smo se obavezno kupali. Kupali smo se, naravno, i drugim danima...valjda...ali veliko kupanje i pranje kose nedeljom uveče da se ujutru bude čist za školu, tu nije bilo diskusije - to je bilo pod obavezno. I to je bilo posle nekog Tarzana možda ili Sport Bilija...Boško Buha je počinjao ili se završavao, ne sećam se tačno. U pidžami stojim ispred zelenog kredenca moje nane, na jednoj polici poredjane moje lutke koje odjednom počinju da se njišu levo-desno. Ja se prepadnem - kakve su ovo sad halucinacije i odjednom čujem svi beže iz dnevne sobe i viču, vrište - opšta panika - ne sećam se da li je mene uopšte neko pozvao, uglavnom ja vidim beže svi, pa se priključim i ja i tako svi van kuće u dvorište. I šta je bilo - zemljotres. Sećam se da smo našeg psa, Doli, tražili nekih pola sata. Niko nije mogao da je nad...

Postoji onaj vremeplov nezvaničnog imena ' stara knjiga čiji listovi mirišu na priče iz davnina '. I kad se čita knjiga, čitalac često, naročito po završetku čitalačke seanse, prisloni otvorenu knjigu na lice i duboko onako kroz nos udahne taj miris života koji u raznim malim džepovima čuva neke momente, često sasvim trivijalne, ali opet značajne u nekoj duhovnoj izgradnji subjekta. I tako uz kafu završavam jutarnje čitanje Autobiografije Alice B. Toklas od Gertrude Stein i zagnjurim se u tu knjigu debelu i čvrstog poveza i zatvorim oči da vidim gde će me odvesti. I nadjem se u staroj biblioteci. Davno, onoj pre Doma kulture. U zgradi gde je danas ne znam šta - televizija, radio, nešto treće? Ona lepa Jeličićka kuća (u to vreme čini mi se bela) kakve su se gradile u starinska vremena kad su zgrade imale više duha nego ove današnje moderne i minimalističke, a u suštini - smanji troškove, stavi u džep, prodaj što skuplje ili već tako nešto. Uglavnom, ta je biblioteka mala, ali pu...

Sinoć sam gledala film Moskva na Hadsonu Pola Mazurskog sa Robin Vilijamsom u glavnoj ulozi. Snimljen je ranih osamdesetih, na lokacijama uličnim i studijskim. Robin Vilijams igra ruskog cirkuskog saksofonistu koji na gostovanju u Njujorku prebegne u Ameriku. Lepo uradjen film bez neke (u to vreme možda i za očekivati) izražene političke propagande. Na početku je prilično realno oslikan život u sovjetskom komunizmu - strah, redovi za osnovne potrepštine, benzin iz kanistera i slično - ali vrlo ukusno i bez nepotrebnog preterivanja, ali i bez (u današnje vreme nezaobilaznog) zelenog platna i kompjuterizovane pozadine i specijalnih efekata, što takvim filmovima u poredjenju sa savremenim daje jedan prijatan organski osećaj i čini celu priču ljudskijom. U stvari, sama uvodna špica ima više duše nego većina današnjih filmova u celosti. I to me je onda podsetilo na radosti filma iz vremena kad se zeleno platno manje koristilo za filmove, a više za roletne, iako su nam bili jedan mali prozo...

                        Oko tri, pola četiri ujutru u Ptuju u Sloveniji, je jako hladno. Verovatno je hladno i u sred jula, ali negde u maju je bogami džemper bolje imati nego nemati. Posle igranke smo se šetali po varoši, nas nekoliko koji smo hteli da ta vesela ekskurzijska noć potraje duže. Autobus nam je bio parkiran u centru gde se nalazila i velika, lepa crkva sa velikim satom na tornju kao u filmu 'Povratak u budućnost'...satom koji je otkucavao jedan moćni booong svakih petnaest minuta. Nikad od tada nikad srela sat crkveni ili bilo kakav drugi javni koji se oglašava u tako nepotrebno kratkim intervalima. Mirno, bezbedno malo mesto lepih austrougarskih fasada i jedne generalne čistoće koja u suštini oslikava poštovanje meštana prema svojoj okolini. Tako smo šetali veselo i cvrkutali kao što to rade deca kojima su jedine brige pismeni iz matematike i bubuljica na čelu, kad odjednom ispred nas grupa pasa bez po...

Visile smo Sandra i ja stalno na jednom drvetu ispod škole. Mislim da je bila jabuka i da nas je povremeno i hranila. Blizu njene kuće. Pričale viceve tipa 'Imala žena tri kučeta i zvali se prvo Use, drugo Rase, a treće Ja...' i maštale da i kod nas konačno dodje taj film o kome se svuda pričalo i koji smo svim srcem i mi htele da gledamo. Čulo se da taj film ima do sad nevidjene specijalne efekte i da je to najstrašniji film ikada snimljen i da su Drakula, Frankenštajn i Nosferatu filmovi za decu u poredjenju sa njim. Igrao je u Beogradu već neko vreme i povremeno se reklama pokazivala na televiziji. Onda se jednog sunčanog dana poster za film konačno pojavio i kod nas. U holu Doma Kulture - onde na zidu pored biletarnice - žutio se i na njemu je pisalo Isterivač djavola. Bila sam malo razočarana što poster nije izgledao strašno i nije ustvari odavao ništa o filmu. Samo neka svetlo žuta boja preko celog postera i naziv filma. Onda sam pomislila da je to verovatno neka reklamn...

                                                      Danas deci za užinu dja čia, dja kinoa, dja bez glutena, a onaj beli običan šećer da i ne spominjemo. Mi, sećam se malecki, drugi-treći razred, u 9 ujutru za veliki odmor, pretrčimo preko ulice u prodavnicu kod tetka Rade - svako po malu Pionir čokoladu sa lešnicima i koka-kolu onu staklenu. Čokolada se smaže odmah, a koka kolom se prvo prskamo ispred radnje (bile neke jadne ruže - sigurno nas mrzele) i tu ode pola flaše, ono što ostane se popije. Onda trk nazad na treći čas. A kad se ponekad ima kifla sa kajmakom - e, to je već gozba. Kasnije je uvedena djačka kuhinja u čijem su radu učestvovali i učenici. Brojali paštete i ubacivali u one plastične kofice raznih boja koje dvoje dežurnih odu da pokupe i donesu odeljenju za užinu. Mešana marmelada izmedju dve kriške hleba...

Postoje razne vrste patika - za trčanje, za tenis, basket, rukomet, fudbal u sali, za kuglanje, za trčanje brže, za trčanje sporije...a sad čak i retro patike za šetanje i pokazivanje, a za neke i podsećanje na dane kada je, što bi rekao Prever, 'sunce blistavije bilo no danas'. U ono vreme kada kod nas nije bilo tržnih centara današnjeg tipa i prodavnica čuvenih marki, patike za nošenje, voljenje i pokazivanje su se kupovale u inostranstvu. Verujem da je letnja Grčka uvek beležila rast ekonomije vezan za prodaju sportske opreme. Starke, Najke, Tajgerice, Diadore, Poni, Adidas (manje interesantan jer...Planika) - sve je to letelo sa polica kad se Jugovići od prvog jula, pa sve do pred kraj avgusta, nadju na Egeju. Iz okolnih turističkih destinacija Soluna uvek se odvajao najmanje jedan dan kada se ide u kupovinu. A jesu bile lepe radnje i male i velike, pune...zapada i nade i mode iz filmova i časopisa. Moj tata, kao i većina tâta, nije mario za šoping. I tako jedno...

Miris kokica me još uvek prati dok se sa jednom Natašom koju sam mnogo volela, šetam prema beogradskom odmaralištu. Imala sam oko 5-6 godina (a ona 7-8 više) i suknjicu koju je sašila tetka Raja od cica kupljenog u Modi. Betonski, ne asfaltni, putić sa dubokim ševron-iskošenim urezima koji i leti, a naročito zimi olakšavaju vozilima uspon, a koji se, kad je kiša, napune vodom i blatom, da bi onda odatle nikao korov - vodi nas prema zgradi koja služi kao trpezarija tog lepog odmarališta. Prijatan letnji suton je začinjem senkama i mirisom veličanstvenih borova koji okružuju bungalove kao u nekoj bajci. Išli smo da sačekamo njenu mamu (danas bi se to reklo 'pokupimo') koja je bila kuvarica u velikoj kuhinji od nerdjajućeg čelika mnogo pre nego što će isti postati moderan i u savremenim domovima. Moćne rerne te velike meni naučno-fantastične kuhinje su nudile pogačice koje su kao dukati sijale na velikim srebrnastim tacnama. I onda te dobre žene u kuhinji (u njihovim n...

Hor i orkestar na putu za Osijek Da bi neko zaslužio da se po njemu nešto zove, nije bitno gde se rodio već gde je ostavio traga. I ovo pišem samo zato što mi u FB feed stalno upada neka peticija da se Centar za Kulturu ili kako ga ja pamtim - Dom kulture - nazove po Nenadu Burgiću. Ja nisam znala ko je to i pročitala sam biografiju koja je priložena uz taj poziv na peticiju. Impresivna biografija čoveka koji je bio uspešan na raznim poljima i čak raznim kontinentima. Jedan izuzetno ispunjen i interesantan život, ali koja je njegova kulturna veza sa Brusom, osim što je tu rodjen? Koji je njegov doprinos lokalnoj kulturi koji bi opravdao vezivanje njegovog imena za tu malu, ali dragocenu brusku kulturnu instituciju? Jer tu bi doprinos društvu trebao biti merodavan, a ne lična ostvarenja. Mnogo je dobrih ljudi prošlo kroz Dom kulture. Mira Gerina je pokrenula etnografski muzej, Mića Grujić je nabavljao filmove i preko svih mogućih veza i vezica smo imali priliku da gledamo najbolje stare...

Često kad čistim kukuruz uredno kupljen u lokalnom supermarketu, ja pomislim na nju. Ne pamte se svi baš po dobrom, čak i ako su možda nekad i činili dobro: desi se taj neki momenat koji odredi način na koji će se oni povremeno pojaviti u našem sećanju.                                                                          Bilo je to jednog davnog dečjeg avgusta, oblačnog avgusta kada smo višak energije - ili čak ne višak nego prosto energiju - odlučili da potrošimo na branju tudjeg kukuruza ispod vade. Prava reč je kradja, ali mi to nismo tako posmatrali, već je to za nas bila aktivnost da ispitamo svoje sposobnosti osnovnog...

    Kad sam imala oko 5-6 godina, moj najveći neprijatelj je bio čika Teri Kalijadis. On i moja mama su bili školski drugovi i kad mi dodjemo u Brus na leto, njih dvoje se sretnu, pa se kao što to rade dobri školski drugari izgrle i izljube sretni što se, eto, opet u dobrom susreću i vide. A ja mala, ljubomorna, samo kiptim od besa. I tako mama kaže - Idem do samoposluge, 'oćeš sa mnom? - Hoću ako obećaš da nećeš da sretneš čika Terija. Ona žena sad računa radni dan, jutro, deset, pola-jedanaest možda...ljudi rade, i kaže - Neću da ga sretnem, 'ajde. I tako se zaputimo u grad (mnogo volim taj izraz kad se u varošici ide u grad). Sunčano letnje prepodne, vazduh čist, boje jasne, sve okolo u visokoj rezoluciji planinske svežine koja se polako pretvara u topli julski dan. Prodjemo staru poštu, pa mali restoran Perišić...preko puta se iza zida letnje bašte hotela čuje poneki glas ljudi koji su se sreli na kafici i čangrljanje escajga i tanjira....onda hladovina kestenova preko put...

    Odmah se znalo ko za koga navija. Nosile su se na letnje ulične stadione zvezdaške i partizanovske lopte, pa se jednom igra crveno-belom, drugi put crno-belom, pa sve tako dok se klupski grbovi, Borovnica, Muslin, Šestić, Klinčarski i Prekazi ne izližu do neprepoznatljivosti. A Kolonijal prodavnica se u to vreme nalazila pored Gvozdenove kasapnice (koja je kasnije postala Pedjin kafić, a sad je možda i nečija kladionica, ako se prate trendovi...), pre nego što je, kao po kazni, premeštena u poslednji lokal u nizu u glavnoj ulici, iliti prvi do crkve, dokle korzo štrafta nije dopirala, tamo dole pored Mode. Uglavnom, u to zlatno doba Kolonijala u samom centru, radila je tu tetka Jola Marković, sa njenim slatkim osmehom i prijatnim glasom i spremna da uvaži i nas klince koji smo kod nje dolazili da kupimo onu treću loptu koja se pravila da je Mikasa za vaterpolo. Kolonijal je inače imao dugačke, drvene tezge koje su u obliku velikog ćiriličnog P, tj pravougaonika bez jedne s...

Visoke i pod toplim suncem poluosušene stabljike trave. Nečija suknja boje sleza koja lagano leprša pod popodnevnim povetarcem. Mala sam i pogled mi doseže do visine kukova tih velikih ljudi. Ima ih puno i stoje tiho i ozbiljno dok pop govori nešto što ne razumem. Svetlo se probija izmedju njih uz omamljivu toplotu. Leto. Šapati su pronosili da je bila mlada. Meni to nije značilo, jer sam bila dete i meni su svi oni bili stari, a neko ko je imao ćerku stariju od mene i stariju čak i od mog brata nije baš mogao biti toliko mlad. Ali ipak sam osećala tu tugu koja je odzvanjala u tišini i pojačavala se tim šapatima koji su žalili mladu ženu. Ta mladost odraslih ljudi je deci nedokučiva, jer deci su mlada samo deca, a svi odrasli su manje ili više stari. Ne znam kako se zvala ta mlada žena i dok ovo pišem nemam koga da pitam. Ali ćerka joj se zvala Sneža, a muž čika Ciga. To znam. Zašto sam ja malecka bila na tom tužnom skupu odraslih ljudi, ne znam. Verovatno su svi došli i nije bilo niko...

    Tetka Ankica je u to vreme bila bliska prijateljica moje mame. Isto je bila i sestra čika Ace Nedovića i tetka - Minje i Viktora, koje tada nisam poznavala. Tako je to u mom sećanju. Neki put se bojim da me ne prevare ta sećanja i upišu se kao istina koja nije. Uglavnom, tetka Ankica je bila jedna od onih osoba koje ličnošću i stilom prerastu ustaljene norme varošice i tako štrče i šetaju poznatim ulicama kao neki ekstravagantni likovi iz autorskih francuskih filmova. Visoka pundja kao u Nefertiti, visoka i tanka ona u teget-belim kombinezon pantalonama na štrafte, naočare za sunce  à   la Džeki O. Ustvari, cela jedna Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija . I za mene je ona bila samo simpatična prijateljica moje mame sve dok jednog toplog, rano-jesenjeg popodneva nismo nas tri zajedno otišle u Borovo da mi mama kod čika Mihajla kupi cipele za školu. Mekani zvuk koraka na drvenom patosu i miris kože. Izbor skroman, ali dobrog kvaliteta. Bile su tada mod...

Letnji dani, topli, cenjeni. Nema ih puno. Od početka raspusta, pa do 19. avgusta. Treptaj oka. Dvadesetog je već sveže. To je neki lokalni prirodni fenomen. Sunce se preko noći spusti za desetine stepeni i tako sija pod nižim uglom. Nije to više onaj zenit. I bazen je tamniji i nedostaje mu juli mesec. I zelena trava. Hladovina kestenova. Sedenje ledja na ledja kao Robe di Kappa. Skakaonice, mala i velika. Neko skače prelom sa velike kao da je to najnormalnija stvar na svetu. I najlakša. Crne kupaće gaće. I crveno-bele na vertikalne štrafte. Bilo ih je na sve strane. Verovatno iz Zvezde kod čika Verka. Jedna Mira se davi ispod brane i momci trče da je spasu. Gledam ih i nadam se da se Mira davi kobajagi. Uskoro se vraćaju sa njom spašenom. Bilo je čupavo. Vaterpolo u bazenu i ona jedna druga igra, kako se već zvala – u skoku dobacivanje i izbacivanje lopte. Dečaci to uglavnom igraju, generacije '66-7-8. Sunčanje na ivici bazena. Skakanje sa brojeva...kao neki salto. Ispod skak...

Jova Dibra je stanovao u jednoj sobi nekoliko kuća niže od nas, u kući koja je inače pripadala Živadinu Lukiću koga pamtim kako sedi na traktoru. Bila je to prostorija koja je posle mnogo proleća bez krečenja bila sva pocrnela od dima što cigareta, što drva i uglja. I sve je u toj sobi izgledalo kao da na sebi ima prst prašine: šporet stari i škripavi, sto, stolica, krevet čini mi se sa metalnim ramom. A svetlo sa ulice je kroz prašnjavi prozor seklo tu čadj kao na platnu Karavadjo. Ja ne znam ništa o Jovi Dibri. Zašto je tako živeo, da li je negde imao porodicu, čime se bavio, kome se zamerio, kome nije, kako je proveo mladost, ni kada se doselio u taj čadjavi sobičak. Ne znam mu čak ni prezime. Prodje mi tako kroz misli neki put kad se setim stare ulice, još pre nego što su posadjene lipe koje su onda porasle i razvile divne krošnje, da bi onda bile posečene, kažu zbog korenja. Jova Dibra je kod nas imao namenjenu svoju šerpicu. I često bi nedeljom, moja mama kad skuva nedeljni r...

Punomasno, nemasno, tri koma dva, dva koma osam, jedan koma pet, nula, kokosovo, bademovo (badem ima najbolje sise!), sojino, ovseno, ma ptičje. Sećam se kad je postojalo samo jedno mleko. Donosila mlekarica Jana svakog jutra litar i sipala u šerpicu koja je čekala na pragu jer je ona prolazila ranim, najranijim jutrom. I bilo je to sveže pomuženo mleko. Živeli smo u luksuzu, a nismo ni znali. Pili sveže mleko  krava koje su slobodno pasle u čistoj prirodi. I bila je to mera dva lončića od pola litre, bez crtica i brojeva nego onako na oko i na poverenje, koju tetka Jana, bez da i kapljicu prospe, sipa u emajliranu braon šerpicu za mleko. To je bila titula te šerpe : šerpica za mleko. Da ne padne slučajno nekom na pamet da u nju stavi, recimo grašak. Ne, to je šerpica za mleko! I nije imala poklopac nego tanjirić i ugodnu i prepoznatljivu muziku su pravili to dvoje. Onda pasterizacija ili što bi rekli narodnim, kuhinjskim jezikom – kuvanje mleka. I nakupi se na vrhu kajmak d...

Veliki gradovi imaju svašta za decu. Imaju prodavnice koje rade po celu noć ako se nekom prijede čokolada. Imaju časove nemačkog i kineskog. I velika klizališta, i sa krovom i pod vedrim nebom. I časove baleta i velike fontane. I puno bioskopa koji prikazuju razne i najnovije filmove. Imaju velika pozorišta i vaterpolo treninge. I mačevanje. Neki imaju i veliku reku, pa onda i veslače sa kormilarom ili bez. I časove violine. I muzeje sa slikama za koje je decu baš briga iako im roditelji objašnjavaju da su važne i skupe. Veliki gradovi imaju i široke bulevare. I aerodrome. I puno prodavnica u kojima svašta može da se kupi. Samo jednu stvar ti veliki gradovi nemaju, dok se mali njome diče i koja na šta-je-bolje-vagi nekako uravnoteži tasove. Ta jedna stvar velika i teška kao svi baleti, nilski konji u zoološkom vrtu i časovi španskog i harfe je sloboda. Sloboda da se bude mali, ali da se izadje bez roditelja. Da druženje u parku, na obližnjoj livadi ili poprečnoj uličici ne organiz...