Jedno sećanje

Bila je jesen, onako žućkasta i sveža, ali još uvek sunčana. Kabinet za OTO je bio u suterenu kad se prodje Dukanova zubarska ordinacija. A onda je levo bila nova sala za fizičko. Tog dana je u sali postavljena mreža za odbojku i posle časa OTO-a koji je bio poslednji tog dana, smo se nas nekoliko sjurili tamo da malo udaramo loptu. Došao je i naš nastavnik Žika i sa lakoćom servirao onu tvrdu odbojkašku loptu sa ugla terena gde su bile švedske stube i konopci. Sa druge strane je bio Česi i mi deca smo se podelili u ta dva tima. Prebacivala se lopta preko mreže, škripale su patike po sjajnom parketu, odzvanjali su glasovi pod visokim plafonom. U sali je bilo svetlo i sunčano. Sledećeg jutra sam pre škole skočila u mali Perišić po hleb i burek. Sunce izbija onako nisko, narandžasto, ali ne greje. Jesen, ne znam više koji mesec. Neki hladan. Povetarac pronosi šapat 'umro Žika Loj'. Svašta, pomislim, izmišlja ovaj narod zaludjan, ali me taj šapat prati dok se uznemireno vraćam kući. Teram ga od sebe, ali on ne posustaje. Kući uzmem torbu i požurim u školu. Nastavnik Žika je bio razredni našoj generaciji. Njegovo je bilo VII/4. Svi smo ga ispratili i nismo više igrali odbojku. Posle toga smo dobili novog nastavnika, ali su dugo vremena u starom kabinetu sa novim nastavnikom vladali mir i tišina. A u kabinetu za fiziku još i više, jer su se one divne oči nastavnice Andje preko noći iz vedrog neba pretvorile u tamno more.