BAL BEZ MASKI

Uzela je hrpu pošte koju je na povratku s posla pokupila u sandučiću i nezainteresovano počela da lista koverte. Računi i obračuni, izvodi, reklame. Stvari koje je manje-više znala i druge koje je nisu ni interesovale. Sve dok nije stigla do te koverte. Onda je ostale spustila na sto i u ruci zadržala samo to jedno pismo. Bila je to bela koverta, sasvim obična, osim što je u gornjem levom uglu imala grb gradskih vlasti, a gradske vlasti niko nije voleo. Pogledala je u svog muža koji je sedeo u delu sobe koji je služio kao dnevni boravak. On je na velikom ekranu koji je pokrivao cela tri zida od poda do plafona, sa nepodeljenom pažnjom pratio fudbalsku utakmicu. Sedeo je na rotirajućoj fotelji u sredini sobe i okretao se s njom prateći loptu i igrače koji su na ekranu bili u prirodnoj veličini. Sa njenog mesta u trpezariji izgledao je kao da sedi na terenu. Mrzela je fudbal, a i taj televizor koji je nekako činio da sve u njenom životu izgleda malo i besmisleno. Polako je otvorila kovertu i uz teški, iako jedva čujni, uzdah izvadila pismo od elegantnog, linenog papira savijenog na tri. Pismo je bilo kratko i njene su oči brzo i hladno prešle preko tih nekoliko redova.
     - Dobili smo poziv, rekla je glasom koji je ličio na tužan, ali je ustvari izražavao razočarenje i pobedjenost.
     - Kakav poziv?
     - Za ovogodišnji bal bez maski.
Pucnuo je prstima desne ruke i ton na televizoru se isključio. Ona je spustila pismo na sto i otišla u kuhinju koja se nastavljala na trpezariju. Uključila je mašinu za kafu. Posmatrao ju je kako iz gornje police uzima grancle i slaže ih na tanjirić da se posluži uz kafu. Te grancle je uvek jela kad je bila uznemirena.
     - Kad je bal?
     - Za mesec dana.
     - Možda prodjemo.
Pogledala ga je kao poslednju budalu.
     - Nikad niko nije prošao.
     - Komšije iz dvadesetpetice jesu.
     - Bili su kod mene na testiranju prošle godine. Oboje imaju koeficijent inteligencije ispod sedamdeset.
     - Blago njima, rekao je sasvim iskreno. Onda se setio.
     - A tvoja sestra od strica i njen muž? 
     - Oni su izuzetak, a ne pravilo. 
Na terenu je neko dao gol, ali njegove misli su bile drugde.
     - A ako uzmemo pilule?
     - Njihovo dejstvo je kratko. Uostalom, oni testiraju krv na endorfinske agente.
     - A šta ako...
Nije bio siguran da li da verbalizuje tu suludu misao.
     - Šta ako, šta?
Posmatrala ga je kao kobac. Često ga je tako posmatrala, naročito kad nije znala  da on taj njen pogled vidi, na primer u odsjaju velikog televizora.
     - Šta ako ih preduhitrimo?
     - Moj kolega i njegova žena su pokušali da pobegnu, ali su ih uhvatili i kao izdajnike ih poslali u Rubikop.
Izdajnicima je u Rubikopu bilo najteže. Oni su u rudnik išli bez zaštitne opreme i propljuvali bi krv pre svih ostalih.
     - Ne da bežimo nego da skinemo maske.
     - Niko ne skida masku ako ne mora. Znaš koliko je to opasno. Moglo bi se desiti da nas privedu odmah. Ne marim da kopam rubine pre nego što budem morala.
Ali on je uhvatio svoju kožu ispod brade, povukao je na gore i skinuo lice. Ispod njega se ukazalo njegovo pravo lice koje je po fizionomiji bilo isto, ali su oči bile nekako mračnije i čak preteće.
     - Prezirem te, rekao je. 
     - Stavi masku, opasno je to što radiš. Bal je za mesec dana i ako već možemo da odložimo Rubikop za tih mesec dana, zašto bismo sad skidali maske?
     - Zato što mi neće gradske vlasti ni bilo ko drugi odredjivati šta da radim.
     - Stavi masku, kad ti kažem.
     - Čak ni ti.
     - Stavi masku, ne želim da gledam tvoje pravo lice.
     - Odvratna si.
     - Lupetaš gluposti. Ako nas čuju, odvešće nas odmah na ispitivanje.
     - Skini lice.
     - Neću.
     - Skini lice!
Da je mogao, povukao bi joj masku on sam, ali lice je mogla da skine samo osoba kojoj je pripadalo.
Uhvatio ju je grubo za ruku, ali ona se otrgla i onda su se jurili oko stola. I bili su toliko zaneseni - on mržnjom, ona panikom - da nisu primetili da fudbalski sudija u klasičnoj, crnoj opremi, stoji i posmatra ih iako oko njega utakmica i dalje traje. Na momenat su mu oči zasijale tamno crvenom bojom, a onda su naoružani specijalci probili vrata. Samo nekoliko sekundi kasnije su bračni drugovi koji su bez maski bili neprijatelji, ležali na stomacima na podu i rukama vezanim plastičnim vrpcama na ledjima. I tako su se njih dvoje, iscrpljeni od dugogodišnjeg braka i jurnjave oko stola, prvi put posle mnogo godina pogledali u oči. I setili su se livade po kojoj su zaljubljeni trčali, i obližnje reke, a onda i vodopada ispod kojeg su se ljubili. I osetili su tu ljubavnu sreću za koju su bili mislili da je zauvek nestala. I prvi put posle mnogo godina su se razumeli. On bez maske, a ona sa maskom koja se sad stapala sa njenim pravim licem. Stapanje lica je bilo toliko retko da je spadalo u fenomen prosvetljenja koji su razni šarlatani, takozvani učitelji života, pokušavali da nauče lakoverne sledbenike, bez milosti im usput prazneći džepove. Gledala ga je očima deteta, čistim i iskrenim, i on je znao da mogu da prodju test.
Odveli su ih u gradsku upravu i čuli su njih dvoje kako ih specijalci i birokratski moljci medju sobom nazivaju izdajnicima iako je njena stopljena maska izazivala i divljenje i nevericu.
     - Misli na leptire, i na visoku travu po kojoj smo se valjali i ljubili, i danju gledali u plavo nebo i orlove, a noću tražili sazveždja. 
     - Hoću, rekao je on i um mu je zaista bio ispunjen tom lepotom. Bio je srećan shvativši da i bez maske može da kontroliše svoje misli. I verovao je u pobedu.
Skinuli su im plastične lisice i poveli u ispitivaonicu. Bile su to male sobe tamno sivih zidova i bez prozora. Hladno veštačko svetlo je dopiralo sa poda i pretvaralo lica u osenčene karikature. Fiksirana na zid koji je gledao na vrata bila je elektronska fotelja sa kacigom koja je podsecala na frizerske haube. Bio je to poligraf sreće koji je sve gradjane nezadovoljne svojim životom slao na Rubikop da ne bi postali pretnja društvenom miru.
Zastali su njih dvoje na pragu pre nego što će ući svako u svoju ispitivaonicu i pogledali se još jednom. Ona je bila srećna i pomislio je on kako je ta unutrašnja radost vratila lepotu i mekoću pogleda na njeno lice. I on je prvi put posle mnogo godina bio srećan jer je znao da će uspeti. Bili su spremni da prodju test koji je toliko njihovih prijatelja poslao na tu omraženu crvenu planetu da do smrti kopaju u rudniku.
Mahnula mu je i zakoračila u sivu sobu, kad je on rekao
     - Je l' se sećaš kad nam je dete bilo malo i imali smo dadilju?
Klimnula je glavom i čekala da nastavi.
     - Vidiš, jeb'o sam je svaki dan. 
Specijalac ga je pesnicom udario u potiljak jer su vulgarne reči bile zakonom zabranjene, i on se zateturao, ali je ostao na nogama. Video je kako se njeno lice izobličilo od besa i nekako pozelenelo iako je nosila masku i znao je da je uspeo. Specijalci su ih gurnuli svakog u svoju ispitivaonicu i za njima zatvorili vrata.

Sedeo je na svom rotirajućem tronu i na ekranu koji je pokrivao tri zida gledao finale fudbalskog kupa. Bila je to ludnica na terenu i pošto je specijalno za tu priliku zamenio stare ekrane novim, trodimenzionalnim, osećao je kao da je i sam na terenu i deo momčadi. Oko njega su bile prazne flaše piva, vode, mleka i razne ambalaže koja je ukazivala da stan nije čišćen već dugo vremena. Sudopera je bila puna sudova, a trpezarijski sto prekriven iskorišćenim papirnatim tanjirima i kartonima iz restorana brze hrane. Uživao je u tom lomu koji je smatrao oličenjem svoje slobode, i u igri koja se odvijala na zidovima. Okretao se na fotelji prateći loptu. U odsjaju njegovih očiju videla se žena kako pijukom razbija rubinsku stenu. Zadovoljno je sklopio oči. Njegov tim je dao gol.


 

Mrak

Dao je izjavu, a onda dozvolio medicinskom radniku da mu pogleda koleno koje ga cak nije ni bolelo jer je bio unapred zasticen lekom protiv bolova koji je redovno pio ujutru i u kasno poslepodne. Odbio je ponudu da bude otpracen kuci i polako se sa svojim zlatnim retriverom zaputio van obezbedjenog prostora i prema svojoj zgradi. Cuo je komsije kako medju sobom govore da su znali da ce se jednog dana tako nesto dogoditi. Cuo je i rajsferšlus koji je zatvoren u jednom dugackom potezu pre nego je telo ubaceno u ambulantna kola i vrata zatvorena. Polako i stapom ispitujuci put pred sobom, koracao je poznatom stazom prema svom stanu. Iz obliznjeg kafica se cuo prijateljski zamor i neka zabavna pesma o zaljubljenima. Pozeleo je da popije kafu.

                                                                          ***

Nekih mesec dana ranije, bio je cika Dule zadremao na svojoj omiljenoj fotelji ispred televizora dok su se iguane suncale na Galapagosu. Voleo je dokumentarne emisije o zivotinjama ali ne toliko da se odupre slatkom popodnevnom snu. Probudio ga je zamor ispred zgrade i posto komesanje nije prestajalo, ustao je da pogleda sta se zbiva. Odmah je naslutio sta se dogodilo, a jedan pogled kroz odskrinutu zavesu je potvrdio njegove sumnje. Policija je pravila zapisnik. Dvojica su bila i jednog je prepoznao, ali mu se nije secao imena jer je sam vec odavno bio u penziji. Znao je i da ce nasilnik uskoro biti uhvacen i izveden pred tuzioca. Mozda ce mu biti odredjeno zadrzavanje do 24 sata. Toliko da se odmori. I onda ce biti pusten. Posmatrao je medicinske radnike kako vec treci put u poslednja dva meseca unose njegovu komsinicu Jagodu u ambulantna kola. I posto cika Dule vise nije mogao da gleda patnje te drage devojke koju je poznavao otkad ju je mama pre skoro 30 godina donela iz porodilista, on je odlucio da postane slep. U njegovim godinama vid je slabio brzo. Sociva koja je kao mladji nosio je vec odavno zamenio naocarima jer su mu bile udobnije. Dioptrija se vremenom povecavala i stabilizovala kada je dostigla pozitivnih tri koma pet. Za njegove godine, ili uzrast, kako je voleo da kaze svom doktoru, to uopste nije bilo lose. I trajalo je sve do tog suncanog majskog poslepodneva kada je kroz moderni dvogled koji je jedne davne zime dobio na poklon za dvadeset godina sluzbe, video podlive na mladom i milom licu lepe Jagode. Sutradan je otisao kod doktora i pozalio se da mu je vid znatno popustio. Doktor, inace cenjeni oftalmolog, ga je pregledao i nije nasao nikakve nove fizicke promene u cika Duletovim ocima. Ali posto je ovaj tesko i pogresno citao i najkrupnija slova na tabli a brojeve skrivene u bojama nikako nije razaznavao, doktor mu je prepisao neke nove mocne kapi i naocare u narodu poznate kao djozluci. Ali cika Duletov vid nije odustajao od pogorsanja. Dve nedelje kasnije na kontroli, cika Dule je odresito i pozivajuci se na svoje poodmakle godine odbio doktorov predlog da ode na snimanje glave i zadovoljio se time da dobije besplatan pomocni stap i zvanicnu potvrdu da je slep. Dobio je i dresiranog psa sa kojim se odmah sprijateljio i izlazio u popodnevne setnje. Ispod zgrade je bio parkic i sumarak u kome se deca vec odavno vise nisu igrala i gde su se povremeno, znao je, vrsile ilegalne transakcije neke tamo trave, ali njega to nije interesovalo, a nije ni video jer je bio slep. Mladi bokser, koji je samo tri nedelje ranije svoje umece pokazao na licu njegove drage komsinice Jagode, je slobodan i ponosit setao po kraju. I jos joj ni modrice na licu nisu izmenjale sve boje do potpunog nestajanja, a vec je bokser nosio cvece u zahtevanju nove sanse. Bila je u parkicu klupica na kojoj je cika Dule odmarao i uzivao u cvrkutu ptica. I razmisljao je kako da uradi to sto je jos prosle zime bio naumio da uradi i sto je pre tri nedelje postalo cvrsta odluka. Bio je resen i spreman ali mu se bokser nikako nije ukazivao. Sve dok jednog blagog predvecerja i potpuno neocekivano, u tom parkicu bez dece, pred klupicom na kojoj je slepi cika Dule sedeo i slusao vrapce koji su se spremali za spavanje, stadose neki mladic na vespi i omrazeni bokser. Pogledali su u slepog starca koji je nepomicno sedeo na klupi i odlucili da nema potrebe traziti drugo mesto za izvrsenje svoje robno-novcane razmene. Mladic je uzeo novac i brzo se odvezao iz parkica. Bokser je svoju kesicu stavio u dzep. Slepi starac je ustao, spotakao se i pao. Stap mu je odleteo iza boksera koji se okrenuo da ga dohvati. Tada je cika Dule iz dzepa izvukao pistolj i sa tri hica poslao boksera u nepovratni mrak. Onda je ponovo seo na klupicu i pozvao policiju. Imao je direktan broj stanice u kojoj je nekada davno i sam radio na zastiti pravde. Rekao je da su se culi pucnji, da je slep, da je hodao i spotakao se na telo. Policija se brzo pojavila na mestu zlocina, a uz policiju i radoznale komsije koje su potvrdile da su videle mladica kako se na motoru brzo udaljava posle pocinjenog ubistva. Zvanicni osumnjiceni nije pronadjen, ali je parkic nedugo zatim ponovo postao omiljeno mesto mladih mama i njihove decice. I cika Dule je cesto setao i uzivao u duhu te ciste mladosti koja je ponovo zracila parkom. Uzivao je u umilnoj pesmi vrabaca i poneke svrake i zelenoj boji koja se u nijansama od najsvetlijeg smaragda do najzasenjenije mahovine razlivala po parkicu. I onda bi svoje tamne naocare spustio nize na nos i uzivao jer zelena je oduvek bila njegova omiljena boja. Boja koja odmara oci.

Čistač ulice

Krstić snajperskog nišana je pratio devojku sa divljom kosom dok je prelazila ulicu i hodala prema kontejneru. U ruci je drzala kesu sa djubrem. Bila je to kesa iz prodavnice – obična, bela, plastična – koja ce trajati i tvrdoglavo postojati i kad se ostalo djubre raspadne i stopi sa zemljom. Devojka baci svoju punu kesu na gomilu i krene natrag.

Imala je lepo sveze lice. Nije bila nasminkana i to je samo isticalo njenu mladost i prirodnu nesavrsenu lepotu. Takva lepota je nekada davno bila cesta ali je vremenom postala obelezje onih koji nemaju, a svi su zeleli da imaju ili da izgleda kao da imaju i devojke su se dovijale kako su znale da sebi priuste taj jedan isti nos i jedna ista usta. Sve su licile jedna na drugu u tom morbidnom moru istih izoblicenih lica i zato je prirodno, pegavo lice devojke sa divljom kosom ucinilo da Branired pomeri prst sa okidaca i posmatra je dok se nije izgubila iz vida. Onda je nisan vratio na kontejner preko puta i ugledao muskarca srednjih godina koji je sa punom kesom u ruci stao pored gomile nabacanog djubra. Muskarac je pogledao okolo kao da se premislja da li da baci kesu ili ne. Oklevao je. Onda je pogledao gore u prozore i terase visoke zgrade preko puta ulice. Onda iza sebe. Onda je bacio svoju kesu na vrh te piramide smeca i dok se ona kotrljala niz prljavu gomilu njega je metak pogodio u srce i on je pao. Kesa se zaustavila pored njegovog tela. Neka zena je vrisnula. Ljudi u neposrednoj blizini su se razbezali kao bubasvabe na svetlu. Jedan zagadjivac manje, pomislio je Branired i odlozio snajper.

Sve je pocelo pre osamnaest dana kada je Branired seo da u kuhinji pored otvorenog prozora i uz opojan miris procvetalih lipa duz trotoara pojede svoj omiljeni sendvic. Desilo se da je bas tada prolecni povetarac poneo sa sobom oblak smrada sa obliznjeg kontejnera za dubre koji se vise nije ni video od prepunih kesa koje su ga davile sa svih strana. Branired je ustao i zatvorio prozor. Pogledao je preko puta ulice u to ruglo ljudskog delovanja, nuspojavu svakodnevnog zivota koja se donedavno otklanjala nocu dok svi spavaju i mitski nestajala negde van grada, u nekom vilajetu za koga je malo ko znao gde se nalazi. Sad je taj vilajet bio pun, fabrike za preradu zatvorene, a gradska cistoca je postala uspomena iz nekog boljeg vremena o kojoj se pripovedalo deci. Gradonacelnik je svakodnevno izjavljivao da grad radi na dogovoru o izvozu smeca sa jednom stranom drzavom i da je higijenska situacija u gradu na vrhu liste njegovih prioriteta. Izvoz smeca, rekao je gradonacelnik i to je zvucalo kao neki poslovni uspeh koji ce povecati nacionalni dohodak. Radio i televizija su stalno ponavljali njegovu molbu gradjanima da svoj otpad pakuju u cvrste kese i nose na odredjenu privremenu deponiju van grada. I Branired je nosio. Nosili su i mnogi drugi, mozda cak i vecina, ali je smece ostalih bilo dovoljno da grad postane jedna velika deponija i samo su strogi zakoni mogli da zaustave prljavce i nateraju ih da se ponasaju ispravno u kriznom vremenu. Savesni gradjani, oni koji su svoje otpatke sami odnosili van grada, su pozivali na cistocu, ali su bili ismevani a povremeno cak i gadjani raznim oblicima djubra. A kao zivotinjske vrste koje se brzo mnoze a nemaju prirodnih neprijatelja, djubre se gomilalo. O tome je Branired razmisljao kada je ispred njegovog prozora proletela kesa puna raznih otpadaka bacena sa nekog viseg sprata i pala na travnjak. I tada je Branired, od malih nogu borac za pravdu, odlucio da se umesa u ta necista posla i usmeri aljkavo gradjanstvo na cisti put. Kupio je snajpersku pusku na crnom trzistu i namestio je na stolu svoje trpezarije ciji je prozor gledao na ulicu sa kontejnerom i lipu koja je pocela da vene. Prvi je pao neki dežmekasti covek iz zgrade preko puta koga je povremeno vidjao kako seta psa, velikog i cupavog i neke mu nepoznate vrste. Branired je tada brzo uklonio snajper i zatvorio prozor. Naslonio se na zid i osetio da mu se ruke tresu. Zatvorio je oci i ubedio sebe da je borba za pravdu i cistocu teska, ali opravdana.

Svakodnevno je menjao polozaje, uglavnom nalazeci stare napustene kuce, gradjevine zapocete pa ostavljene i cak krovove stambenih zgrada. Misteriozni čistač ulica - kako su ga nazvali na lokalnom radiju, je postao glavna vest i konfliktni heroj cistih koji su u isto vreme osudjivali ubistva i divili se njegovom buntu. Kako su dani prolazili, Braniredu su se ruke sve manje tresle posle povlacenja okidaca, a ljudi koje je obarao pored kontejnera su postajali sve manje ljudi a sve vise glineni golubovi koji postoje da bi bili oboreni. Na vestima su javljali da se potraga za cistacem nastavlja ali i da sve vise gradjana posecuje deponiju. Grad je bio cistiji.

Jedne veceri kasno, Branired je u prodavnici preko puta sreo devojku sa divljom kosom. Pomogla mu je da pokupi narandze koje su se otkotrljale sa gomile dok ih je birao. Zvala se Ana. Govorila je tiho  i odmereno, a kad se nasmesila Branired se zaljubio. Laganim korakom se vratio kuci i razmisljao kako ce je sledeci put kad je sretne pozvati na kafu. Vecerao je i sredio kuhinju. Izvadio je punu kesu iz kante za djubre, cvrsto je vezao i poneo na terasu gde je odlagao kese koje je nosio na deponiju. Terasa je bila mala i kese su se nagomilale jer zauzet poslom i ciscenjem grada od prljavih, sâm nije imao vremena za odlazak na deponiju. Pogledao je preko puta na kontejner i gomilu djubra. Zahvaljujuci njemu, piramida nije rasla. Zahvaljujuci njemu. Ne zakonima ni gradskim ocima ni policiji ni vlastima ni bio kome drugom nego njemu. On je na duši nosio sve te ljude koje je u poslednje dve nedelje pokosio a prestao da broji kod dvanaestog. Njega je policija trazila. Njega koji se borio za cistocu a sada stajao na svojoj maloj terasi okruzen djubrem i mravima koji su otkrili probusenu kesu. Tako je Branired, borac za cistocu grada i visoku gradjansku svest odlučio da sebe nagradi odlaganjem kese na kontejner. Zgrabio je onu sa mravima i uputio se van. Sigurnim korakom je gazio preko ulice osecajuci se nadmocno u odnosu na komsiju koji je bojazljivo prisao kontejneru, brzo bacio kesu i pobegao u mrak. Branired je polako spustio svoju kesu na dno piramide smeca i krenuo natrag. Zastao je da propusti jedan auto i odjednom je na svojim grudima u predelu srca ugledao crvenu tacku. Pomerala se levo, desno i gore-dole i onda postala stabilna. Branired je pogledao u prozore preko puta ulice i na drugom spratu ugledao snajpersku cev. Da je mogao usporiti snimak video bi i metak kako nezaustavljivo leti prema njemu sa svojim spicastim vrhom nalik na minijaturnu raketu. Levo rame mu se trglo unazad kao da ga je neko gurnuo a toplina koja se potom razlila po celom telu dovela ga je do iznemoglosti. Seo je na kese sa djubrem i pogledao opet u pravcu terase. Snajperska cev je nestala. Na prozoru je bila Ana, lepsa nego ikada. Zatvorio je oci i ugledao je kao onog prvog suncanog dana kada je divlje kose prelazila ulicu. Ali dan vise nije bio suncan. Magla se spustala polako i obavijala Anu sve vise i vise, dok sve nije postalo belo.

Branired se iznemogao ispruzio na trotoaru pored kontejnera.  Pitao se da li ga je Ana prepoznala. I da li joj je ovo bio prvi put. Pitao se da li je iskljucio šporet kad je izasao iz stana. Pitao se ko peva tu pesmu koja se orila iz automobila koji je prolazio, pesmu o devojkama koje u letnjim haljinama mirisu na smolu. Pitao se koji je datum i nije mogao da se seti. A onda se više nije pitao ništa.

Blizanac

Ognjen se kao i svakog jutra protezao ispred prozora u kuhinji kad je preko puta ulice ugledao sebe. Hodao je brzo i nešto pognute glave kao zanet nekim dubokim mislima. Nosio je isti donji deo pidžame, flanelske na teget-bele vertikalne štrafte i belu potkošulju dugačkih rukava. Ognjen je protrljao oči očekujući da se slika promeni i on na trotoaru postane neki nepoznati prolaznik, ali je opet video sebe kako se sada udaljava niz ulicu.                                                                         "Marina, dodji brzo da vidiš!" Njegova supruga Marina koja se za kuhinjskim stolom šminkala za posao, mu se polako i nezainteresovano pridruži pored prozora.
"Šta je?"
"Pogledaj tamo preko puta ispred trafike."
"Šta da pogledam?"
"Je l' me vidiš, mene?"
"Šta pričaš?"
"Pogledaj, zar me stvarno ne vidiš? Eno stojim pored onog visokog mladića što u ruci ima buket cveća."
"Njega vidim."
"A mene ne vidiš? Kako me ne vidiš? Eno zajedno prelazimo ulicu." Ognjen otrča do
hodnika i brzo navuče cipele i kaput.
"Ma, gde si poš'o?"
"Idem da ga pratim."
"Onog mladića sa cvećem?"
"Ne, sebe. Sebe idem da pratim."
"Bolje njega nego sebe."
"To bi tebi bilo bolje." 
Vrata su tresnula za Ognjenom kada je on trčećim korakom izleteo iz stana. Istrčao je iz zgrade i video sebe kako stoji na tramvajskoj stanici. Tramvaj se približavao. Ognjen je brzo pretrčao ulicu i ušao u isti vagon gde i drugi on. Posmatrao ga je kroz lica ostalih putnika koji su se truckali u tramvaju. Bili su potpuno isti: ista frizura, isto lice, ista visina. Čak i isti ožiljak na kažiprstu desne ruke kojom se drugi on držao za šipku, a koji je Ognjen zaradio kad je jednom davno prao okrnjenu staklenu čašu. Da li je moguće da je imao brata blizanca? Nikad niko u familiji nije to spomenuo ali možda je to bila neka tajna. Svaka porodica ima poneku tajnu, manju ili veću, značajnu ili banalnu. Roditelji ne govore deci sve i možda nisu ni njemu. Možda je imao blizanca koji je ukraden ili dat na usvojenje po rodjenju. Čuo je on i mnogo neverovatnije a istinite priče. Ognjen je pomislio kako je celog svog života osećao da mu nešto fali, da je nekako nepotpun i sad je konačno pred sobom video razlog: brat blizanac. Čitao je i čuo mnogo puta priče o povezanosti koju blizanci dele čak i kad nisu zajedno, o nekoj neobjašnjivoj telepatiji koju samo oni razumeju. Sad je i on razumeo. Ali kako da pridje svom identičnom bratu a da ga ne uplaši? Šta da kaže? Ognjen je odlučio da ga neko vreme prati nadajući se da će se prilika za spontano upoznavanje stvoriti sama od sebe. Stanice su se menjale, jedni putnici su izlazili, drugi su ulazili a tramvaj je polako napuštao centar grada i kao gusenica klizio prema prašnjavoj periferiji. Pored blizanca se ukazalo slobodno mesto i on je seo. Ognjen je stajao u zadnjem delu vagona i posmatrao ga. Onda je pogledao kroz prozor. Bili su u delu grada koji je bio na lošem glasu i u koji on nije često zalazio. U stvari nije ni pamtio kad je poslednji put tu bio. Tramvaj je stao i kad se Ognjen okrenuo video je da je blizanac izašao i da se vrata zatvaraju. Ognjen skoči, rukama raširi vrata i iskoči van.Čuo je kako je neko u vagonu za njim rekao "vidi budale" dok je tramvaj nastavljao svoj put.Blizanac je prešao tračnice i ulicu i onda zašao u jedan neugledni sokak. Na malim terasama se sušio rašireni veš dok su se iza zatvorenih vrata čule svadje. Muškarci, žene, vrištanje, psovke. Ruglo ljudske prirode. Jedan pas lutalica je prošao pored Ognjena i prezrivo ga pogledao. Blizanac je pokucao na vrata oronulog kućerka na kraju sokaka. Ognjen se pritajio uz zid da bi ostao neprimećen. Iz kućice je izasao neki krupan čovek pretećeg izraza lica koga bi njegova Marina sigurno nazvala 'sumnjivim' i sa blizancem se uputio u garazu. Ognjen se primakao i sakrio iza kontejnera za djubre odakle ih je nesmetano posmatrao. Čovek je otvorio gepek svog auta i iz njega izvadio malu kutiju. Iz kutije je izvadio pištolj. Blizanac je pregledao oružje i iz džepa svoje štraftaste pidžame izvadio gnječ novčanica. Ognjen je pomislio kako njegova pidžama nema džep i osetio malo razočarenje zbog te tekstilne inferiornosti. Video je kako je čovek kutiju sa pištoljem stavio u kesu i pružio blizancu i onda su se rastali. Blizanac je krenuo natrag i prošao pored kontejnera, ali nije primetio Ognjena. Nosio je kesu sa oružjem ležerno kao što ljudi nose veknu hleba iz prodavnice. Ognjen je kao senka krenuo za njim. Blizanac je svratio do trafike i kupio cigarete. Odmah je jednu stavio medju usne i kresnuo šibicu. Ognjen je osetio prijatan miris fosfora. I on je nekada davno bio pušač ali je prestao pod pritiskom svoje žene. Sada ga je blagi miris tek zapaljene cigarete podsetio na jedno davno prošlo vreme, na mladost, na slobodu. Na dane pre ženidbe sa svojom rospijom kako ju je u sebi nazivao. I nekako mu je bilo drago što njegov blizanac puši. Ognjen je osetio da je došlo vreme da se upoznaju i odlučio da mu pridje i predstavi se.


Marina je u pola sedam stigla kući. Njeno radno vreme je bilo do pet i tek je nedavno Ognjen saznao da je ona taj sat i po razlike provodila u krevetu svog kolege s posla. Spustila je tašnu na policu, skinula kaput i cipele i obula svoje kućne papuče. Onda je ušla u kuhinju u kojoj je sedeo Ognjen.
"Vidi koga sam ti doveo," rekao je Ognjen zadovoljno.
"Koga?" 
Ognjen je pogledao u blizanca koji je sedeo s njegove leve strane.
"Stigao sam ga danas, a znam da si mislila da necu. I pratio sam ga čak do periferije i onda smo se konačno i upoznali."
"Ko se upoznao?" Ognjen rukom pokaza na mesto pored sebe.
"Ja i moj blizanac. Zove se…"
"Ma sta lupetaš, čoveče, kakav blizanac? Nema tu nikoga."
"Nemoj ti da se praviš blesava. Zar ne vidiš da sedi pored mene, da u krilu drži kutiju sa…"
"Ti treba da ideš kod psihijatra izgleda, da te tamo malo ispitaju."
"A gde ti treba da ideš? Gde idu žene koje se kao ti daju kome stignu dok ih kod kuće za kuhinjskim stolom čekaju verni muževi?"
"Mogao si da spremiš i ručak kad si već kao neka tetka. Najobičniji šmokljan. Šta drugo očekuješ?"
Ognjen je krajičkom oka video da je blizanac zapalio cigaretu i preteći pogledao Marinu. Onda je i on uzeo paklicu i sam izvadio jednu cigaretu. Prineo je nosu i zatvorenih očiju je sa zadovoljstvom pomirisao. Onda je zapalio.
"Šta to radiš?" pitala je Marina posmatrajući ga kako pravi neke čudne pokrete u vazduhu. Da su igrali pantomime izgledalo bi kao da pali cigaretu.
"Dosta mi te je."
Ognjen je pogledao pored sebe i video da je blizanac otvorio kutiju i posmatrao ga. Ognjen pruži ruku i iz kutije izvadi pištolj.
"Ma, je l' si ti lud?" bile su poslednje Marinine reči pre nego ju je metak pogodio u srce. Ognjen je pogledao u blizanca ali on više nije bio tamo. Na stolici je ostala otvorena kutija od pištolja.

                                                                                *

Kao i svakog popodneva posle spavanja, Ognjen se protezao ispred prozora u svojoj sobi u zapadnom krilu gradske psihijatrijske bolnice. Video je glavnu medicinsku sestru Anu kako prolazi kroz bolnički vrt i povremeno zastaje da sa ponekim pacijentom razmeni koju lepu reč. Ona je uvek bila ljubazna i nasmejana. Prislonio je lice na rešetke prozora da je bolje vidi. A onda je video sebe kako hoda iza nje. U ruci je držao buket cveća.

Zvezdana noć

Pijani Vesko je škiljeći posmatrao suhomesnate proizvode izložene u vitrini.

"Je l' imaš one tvoje kobasice?" pitao je ne skidajući pogled sa raznobojnih tuba parizera i šunke.

"Za druge je rasprodato ali za tebe, komšija, naravno da imam," rekao je mesar Neven i iz obližnje fioke izvadio dve kobasice.

"Imam samo dve, ali biće ti valjda dosta."

"Dosta, nego kako." Vesko je izvadio četvrtinu hleba iz kese koju je držao i pružio hleb Nevenu.

" 'Ajd' stavi ih u ovaj hleb da mogu ja to odma' da jedem."

Neven ga pogleda, pa raseče hleb, ubaci kobasice i pruži mu sendvič umotan u papir. Vesko mu plati i poče da jede već dok je izlazio iz radnje.

"Prijatno, komšija," reče mu Neven. Vesko mu mahnu i izadje. Neven ga je posmatrao kako se pijano gega niz ulicu. Bilo je hladno zimsko veče. Neven pogleda u nebo. Bilo je oblačno. Na radiju su rekli da se preko noći očekuje sneg. Neven je voleo sneg ali nije voleo kad mu oblaci zaklone zvezdani svod.

*

Reka je kao crna krivudava štrafta sekla beli, zaledjeni pejzaž. Inspektor je prišao obali i odmah prepoznao Veska, dežurnog gradskog pijanca čije je zgrčeno beživotno telo u plitkoj reci podsećalo na veliki kamen oko kojeg se voda podeli na dva dela da ga zaobidje pa se onda opet spoji u jedno kad ga prodje. Pijani Vesko. Napio se po običaju, pao u reku i udavio se. Inspektor je dao znak da se telo izvadi i podigao ovratnik svog kaputa da se zaštiti od ledenog vetra. Jedva su Veska izneli iz reke koliko mu se zimska jakna natopila vodom. Nije ni čudo što nije sam uspeo da se izvuče.

*

Neven je lopatom zahvatao sneg i bacao ga sa strane praveći tako prolaz do svoje radnje. Pogledao je okolo. Nije još bilo sasvim svanulo ali je belina snega koji je preko noći napadao činila gradić svetlijim i nekako plavičastim. Ulične svetiljke su se ugasile dok su se svetla na prozorima okolnih kuća bez reda i polako, jedno po jedno, palila. Varoš se budila. Neven je prislonio lopatu pored vrata i ušao u svoju radnju. Nevenova mesara je bila poznata po najboljim roštiljskim kobasicama u gradu. On ih je sam pravio jednom nedeljno i stalne mušterije su obavezno navraćale da se snabdeju pre nego što se ta mala količina rasproda. Najveći ljubitelj Nevenovih specijaliteta je bio lokalni šef policije i znalo se da će on danas kao i svakog utorka ujutru, na putu za posao svratiti po svoj kilogram. Zato je Neven njegovo sledovanje imao spremno i upakovano da inspektor ne bi morao da čeka. Ali ovog jutra se umesto njega na vratima pojavila njegova žena.

"Gde mi je školski?" upita Neven.

"Ma, ne pitaj, nije ni kafu popio, a već je morao da ode."

"Sta se desilo?"

"Vesko se udavio."

Mušterije, njih nekoliko, pogledaše znatiželjno u inspektorovu ženu.

"Pijani Vesko?" reče Neven, "sinoć sam ga video. Šta je bilo?"

"Doš'o djavo po svoje. Našli su telo u potoku kod malog mosta. To je sve sto znam. A pravo da ti kažem, čudo je što i pre nije završio, kako je živeo i koliko je pio."

 Složile su se sa njom i tri žene koje su se zatekle u radnji samo se čika Voja, jedan od prisutnih mušterija,  zagledao u jednu tačku na vitrini obuzet mislima. Voja je nekada bio snažan i naočit čovek ali se posle smrti ćerke jedinice Zvezdane nekako istopio i ostao da kao sena tumara ulicama. Svi su znali koliko je mrzeo Veska, a on svoju mržnju nikad nije ni krio nego je glasno proklinjao to 'izopačeno seme' i želeo mu kraj.

"Tebi sigurno nije žao", obrati mu se Mileva, dežurna gradska alapača, jedna od tri žene.

"I nije, baš naprotiv. Idem da popijem jednu rakijicu da nazdravim." Nasmešio se iskreno možda prvi put posle mnogo godina i Neven je čak primetio iskru radosti u njegovim napaćenim očima. Neven mu pruži kesu sa upakovanim kobasicama.

"Izvol'te, čika Vojo."

"Kol'ko dodjem?"

"Danas ništa, kuća časti."

"Je l' to važi za sve nas ovde ili samo za Voju?" oglasi se Mileva.

"Ti bi odma' i tebe da časti", reče joj njena susetka.

"Pa šta, ne bi mu propao bizmis."

"Ne kaže se bizmis nego biznis, ako već moraš da koristiš strane reči da se izraziš," reče podsmešljivo treća iz grupe.

I već dok je Voja izlazio, Vesko je bio zaboravljen i teme su skrenule ka nepoštovanju maternjeg jezika, hladnom vremenu i pijaci koja će sigurno biti prazna.

Dok su se raspričane žene polako povlačile iz radnje, najglasnija od njih Mileva se okrenu i bez razmišljanja o težini svojih reči, onako kako praznoglavi ljudi podele misao koja im se nenadano javi, pre negoli sami o njoj razmisle, reče:

"Ma, da nije njega Voja gurnuo u taj potok? Ništa mu nije bilo žao, makar onako ljudski".

" 'Ajde, ne lupaj tu", poče da je grdi njena malo pametnija prijateljica. "Što bi mu bilo žao kad mu je ona budala ubio ćerku."

"Pa nije namerno."

" 'Ajde izlazi…pa šta ako mu nije žao…nije ni meni žao. Jedna budala manje na svetu."

*

Zimi mrak padne rano i kad je Neven u osam zaključao svoju radnju i polako krenuo kući, već se činilo da je duboka noć. Nebo je bilo vedro i Veliki medved je izgledao tako blizu da je Neven pomislio da bi dotakao svoju sjajnu zvezdu, onu poslednju na repu, ako bi samo pruzio ruku. Nju je dobio na poklon od Zvezdane za svoj sedamnaesti rodjendan.  

"Ti si moja zvezda i druga mi ne treba", rekao je tada on.

 "Ovu ti poklanjam da je gledaš kad ja nisam tu."

Polako je hodao kroz hladnu noć dok mu je pod dubokim zimskim cipelama škripao sneg. Sećanja su ga uvek posmatrala kao neki besni psi poredjani iza starih drvenih taraba. Posmatrao je i on njih ali ih je držao na distanci, mada bi povremeno ponekom dozvolio da preskoči i ujede ga za srce. Ta daleka zima, hladna kao ova sada ali topla kao nijedna posle nje. Duge šetnje i valjanje po snegu. Kikotanje i prvi poljupci. Grejanje njenih mladih ruku šibicom koja brzo izgori ali zaradi nežan dodir prve ljubavi. Zvezdana bi danas imala 34 godine. Bila je tri meseca starija od njega i to je naglašavala kad je trebalo da ga u nesto ubedi. "Slušaj starije", govorila je šaljivo, mrseći mu kosu.

A Vesko je uvek mnogo pio. Ljudi u varoši su ga sažaljevali ali ne Neven. Sedamnaest godina je prošlo otkad je ta pijana budala kolima naleteo na njegovu Zvezdanu. I pobegao. Ležala je ceo dan u jarku, njena duga kosa boje žita rasuta u travi, a oči otvorene prema vedrom nebu iste boje. Panika se podigla kad je pala noć a nje još nije bilo kući. Vesko je u lokalnoj kafani, u pijanom magnovenju ispričao šta se dogodilo. Lekari su rekli da bi Zvezdana bila spašena da joj je pomoć ukazana na vreme, a vreme je nemilosrdno nastavilo da teče kao da se ništa nije dogodilo. Sedamnaest godina, od kojih je poslednjih deset Neven bio jedini varoški mesar. I osam zima je strpljivo čekao Veska, jer Neven je bio strpljiv. Zvezdana je bila ta koja je bila nestrpljiva: nestrpljiva da ga poljubi, nestrpljiva da ga vidi izmedju časova u školi, da ga gurne u sneg i baci se preko njega…I još onda je Neven znao da nikada nikog više neće voleti kao svoju Zvezdanu iz Zmajeve ulice.

Ideju je dobio kad je Vesko počeo da dolazi u njegovu radnju po roštiljske kobasice. Počeo je da pravi 'specijalnu turu za Veska', kako je to u svojim mislima nazivao, začinjenu lekovima za smirenje. Vesko je živeo sam i ljudi su ga se mahom klonili tako da nije bilo opasnosti da te specijalno napravljene kobasice pojede, na primer, neko dete. Neven taj rizik ne bi dozvolio. Ledeni vetar ga je sasekao po obrazima i Neven se još više uvukao u svoju tešku jaknu. Zimi se temperatura noću spuštala i do -15 stepeni i bela smrt je čekala svakoga ko bi se nesrećnim slučajem zatekao onesposobljen u snegu. Ako bi se možda pijano zateturao i pao. Pa još u reku. Neven je stigao do svoje kuće i još jednom bacio pogled na Velikog medveda. Onda je brzo ušao unutra da se ugreje, i za sobom zatvorio vrata.

Više nego lane

Stari pastir Miloje je bio izveo ovce na ispašu kada je naišao vuk. Umesto da pobegne, kako su neki u selu primetili, on je pokušao da vuka otera vikom i mačugom ali ga je vuk smrtno zaskočio kada se Miloje spotakao na obližnji kamen i pao. Kamen je bio prošaran krvlju kad su seljaci pojurili na udaljenu livadu nakon što su se Milojeve ovce vratile kući same.

***

Tetka Milunka je pokucala na vrata svoje nove komšinice Vere. Ova je brzo navukla kaputić i njih dve su se  priključile ostalima u potrazi za starim pastirom. Vera je bila novo lice u zabačenom zaseoku i bilo joj je važno da je meštani prihvate. Celo selo je bilo izašlo na kapije pre nedelju dana da vidi tu novu učiteljicu koja im je došla iz Beograda. Mnogi od njenih novih komšija nikada nisu otišli dalje od granica svojih njiva i livada u okolini i baš ih je interesovalo da vide kako to izgleda mlada gospodjica iz velikog grada a još više da saznaju po kakvoj je to kazni dobila mesto u njihovom selu - jer to je svakako morala biti kazna - i naravno, da raspredu sve moguće istinite i izmišljene detalje o njenom životu jer se svako ulaskom u to malo mesto ćutke odricao prava na privatnost. Učiteljica nije bila nikakav izuzetak. Vera se do svog novog boravišta dovezla autom čije su zadnje sedište delili kutija sa knjigama i pas koji je kroz poluotvoreni prozor luftirao svoju njušku.

Mladi su naveliko odlazili iz sela i Verin dolazak su stari meštani i ne znajući doživeli kao svitanje prolećnog sunca nakon duge hladne zime, kao znak da se život možda vraća u njihovo lepo ali ostarelo selo. A Verin dolazak nije bio po kazni, kao što su mislili. Njeni baba i deda po majci su nekada davno živeli u tom selu ali su umrli pre mnogo godina - prvo deda od srčane kapi a ubrzo zatim i baba od srčane boli za dedom. Imanje je prodato i sve što je ostalo su bile nekoliko sitnica, crno-bele fotografije i sećanja. Fotografije su bledele ali sećanja su sa godinama postala jasnija. Vera je imala devet godina kad je poslednji put provela desetak dana raspusta kod babe i dede, ali se sećala. Sećala se iako je pokušala da zaboravi, sećala se jer su neka sećanja uporna i prkose vremenu. I zato je morala da se vrati pre nego što bude kasno.

                “Kažu ljudi da je Miloja sigurno napao vuk,” rekla je tetka Milunka dok su njih dve hodale uz brdo osvetljavajući strmi makadam baterijskim lampama. “Rekli su na televiziji da ih u brdima ove jeseni ima više nego lane.”

Čule su da je neko viknuo “Evo ga, našli smo ga!”

Vera je osetila blagu jezu i čvrsto u džepu kaputica stegla šnalicu koju je tog jutra pronašla na livadi dok je razgovarala sa starim Milojem i podsetila ga na slučaj koji je zakonski bio zastareo ali je njoj psihički bio svež kao to planinsko jutro.

                "Pre dvadeset godina sam bila ovde u gostima kod moje baka Jele", rekla je Miloju koji je škiljavo posmatrao čas nju čas njenog vernog psa.

                "Jele?" rekao je upitno.

                "Jela i Marko. Živeli su u kući kod velikog hrasta."

                "A, sećam se njih, umrli su davno."

                "A mene se ne secaš?"

                "Ti si pre toliko godina verovatno bila devojčica", reče on odmerivši je.

                "Jesam. Bila sam mala i nisam ni znala šta si mi uradio."

On je ponovo drsko odmeri i Vera oseti kako je preplavljuje talas gadjenja što se njegove oči kao neželjeni dodiri zadržavaju na njenom telu. Miloje je pogleda pravo u oči.

                "A sad si porasla pa si se vratila kod čika Miloja za još?" nasmešio se pokvareno.

U travi je pod jutarnjim suncem zasijala šnalica za kosu. Vera je primeti i uzme. Bila je to obična crna šnala sa crvenom plastičnom jagodicom na vrhu. Vera je bez reči pokaza Miloju. On se iskezi pokazujući proredjene zube požutele od duvana i godina. Vera oseti kako se onaj osecaj nemoći, koji ju je godinama nevidljivim rukama stezao oko vrata oduzimajući joj kiseonik, pretvara u bes. Pogledala je u Milojeve prljave ruke, ruke koje su sada dirale neku drugu bespomoćnu devojčicu.

                "Kakva ti je to džukela?" upita Miloje gledajući u Verinog psa. "Šta je, vučjak?"

Dresirani ovčar je mirno sedeo s Verine desne strane i netremice posmatrao Miloja.

                "Za tebe je on gospodin", reče Vera prezrivo.

                "I šta sad hoćeš?" upita Miloje odjednom na ivici strpljenja.

                "Hoću da mi se izviniš."

                "Za šta da ti se izvinim?"

                "Za gadost koju si mi uradio kad sam bila mala!" brecnula se Vera.

                "Nije meni to bila gadost. Setim se ponekad tvoje mlade, glatke kože. Meni je to lepa uspomena", nasmejao se onako za sebe.

                "Znači, neceš da se izviniš?

                " 'Ajde, bre, ženo, makni mi se s'očiju. Pošalji mi ćerkicu ako imaš."

Vera pogleda u svog psa.

***

Gluvonema Marica je u tihim suzama tog jutra oblačila izlizane pantalone koje je nasledila od komšijinog sina. Celo telo ju je bolelo od Milojeve težine iako je vec bila navikla da joj on radi te stvari koje nije sasvim razumela ali su joj bile gadne. Morala je da ga pusti jer joj se jednom kad mu nije dozvolila da je dira osvetio tako sto je njenoj baki rekao da mu je ukrala novac iz tašnice pa ju je baka istukla i išibala nemilosrdnim prutom od žalosne vrbe. Marica je pokušala da baki objasni istinu, ali uzalud. Od tada ju je Miloje sačekivao na zabačenoj livadi I nesmetano je dirao.

Marica se taman bila obukla i pošla da krene kad je na čistini ugledala Miloja kako stoji sa nekom ženom i njenim psom. Bilo joj je odvratno da ga vidi, ali je zastala kad je u ženi prepoznala novu učiteljicu koja ju je pre nekoliko dana dovela u školu i pokazala joj lepe knjige sa slikama. Po govoru tela Marica je procenila da je žena uznemirena, a onda je odjednom njen veliki pas skočio na Miloja. Učiteljica je odstupila i mirno posmatrala scenu u kojoj se stari pastir koprcao pod zubima pobesnelog vučjaka. I onda je prestao. Njegovo beživotno telo je ostalo ispruženo na livadi gde su nedaleko od njega ovce i dalje mirno pasle. Učiteljica i njen pas su se udaljili, a Marica se sakrila iza drveta.

* * *

Mnogo se ljudi skupilo oko Miloja te mračne septembarske noći. Bio je to jedan od onih nemilih dogadjaja koji približe dobre ljude i učine da budu zahvalni sto je njih nemila sudbina zaobišla, jer nije Miloje bio jedini koji je tog dana isterao ovce na ispašu ali vuk se, eto, obreo baš na njegovoj livadi. Zaprežna kola su prošla pored Vere i njene radoznale komšinice Milunke, a sa njih je skočila mala Marica i pridružila im se. Uhvatila je Veru za ruku, a kad je Vera obasjala devojčicino lice baterijskom lampom videla je okice pune zahvalnosti i šnalu sa crvenom jagodicom na jednoj polovini razdeljka. Druga polovina razdeljene kose je padala preko oka. Učiteljica Vera iz džepa izvadi istu takvu šnalu i nežno namesti Marici kosu.

Muškarci su Milojevo beživotno telo stavili na zaprežna kola koja su dve krave polako povukle prema selu. Na livadi je ostao kamen prošaran njegovom krvlju kao podsetnikom na nesrećni dogadjaj, ali je kiša koja je te noći pala očistila fleke i kamen je jutro dočekao čist. Neko je rekao da je Miloje, gadan kakav je bio, sigurno mačugom udario vuka i da bi se neki vuk uplašio i pobegao ali ovaj nije jer, kao ni ljudi, nisu ni svi vukovi isti. 

Tihi bes

Kad je Olivera otvorila oči prvo što je ugledala bio je pauk u svojoj mreži ispletenoj izmedju jednostavnog okruglog lustera i plafona. Pored kreveta je sedela neka žena sa crvenom kosom koja je, primetivši da se Olivera probudila, skočila i odjurila u hodnik. Vratila se posle nekoliko trenutaka u društvu neke druge žene obučene u beli mantil. Žena sa crvenom kosom je bila ushićena ali ju je žena u belom umirila i poslala da sedne na stolicu pored vrata. Olivera je primetila da je pauk netremice posmatra. Pogledala je okolo - soba je bila čista i lepo uredjena i nije bilo logično da je neko zaboravio da skine paučinu.  A ipak, pauk je udobno, kao iz lože, posmatrao dešavanja ispod sebe. Olivera je pokušala da okrene glavu na stranu ali nije mogla. Žena u belom joj je tiho rekla da se ne pomera. Žena sa crvenom kosom se uzdržano smešila. Olivera je prepoznala taj osmeh. Sanja. Njena najbolja prijateljica. A ova žena u belom...Oliverine misli su počele da bivaju jasnije i da se povezuju. Žena u belom je bila bolničarka, a soba sa stolicom, stočićem i paukom je bila bolnička soba. A Lole…gde je Lole? Pitanje se stvorilo a da Olivera nije znala ni ko je Lole. I onda se setila.

                'Gde je Lole?' pitala je sestru usporeno i sa naporom.

Sestra ju je pomilovala po čelu i nežno joj rekla da se ne napreže, da se odmara i da će sve biti u redu.

                'Gde je Lole?' pogledala je u Sanju, ali je ona oborila pogled.

                'Skinite pauka', rekla je Olivera gledajući u plafon.

                'Kog pauka?' pitala je sestra prateći njen pogled. Kako je bilo moguće da ga ne vidi? I opet je pomislila na Loleta ali ovog puta ju je obuzela neka čudna jeza. Lole je bio njen muž. I setila se. Vozili su se kolima. Bili su pošli na kampovanje na obližnje jezero.

*

                Vec duze vreme su Olivera i Lole planirali da izadju iz grada za vikend. Ustvari, vise je to bila Oliverina zelja da provedu jedan vikend u šatoru pored jezera kao sto su radili pre mnogo godina dok su se još zabavljali. Prethodnog vikenda su proslavili deset godina braka i onda je Olivera nabavila kamp opremu i kupila sve sto je bilo potrebno za malo bekstvo iz zagadjenog grada, stavljajuci tako Loleta pred svršen čin. Pokupila ga je svojim autom posle posla i čekala ga ispred zgrade dok je on nesto gundjajući otišao da se presvuče. Lole je govorio da je prezauzet na poslu i da nema vremena za podsećanje na mladost, ali je ipak popustio pred Oliverinim nagovaranjem. Ona će voziti i postarati se o svemu, a sve što on treba da radi je da bude tu pored nje i uživa. Na kraju krajeva, velika žurka koju su organizovali prošlog vikenda je bila zamorna iako uspešna. Leškarenje pored jezera će im pomoci da obnove baterije. I žurka je bila Oliverina ideja. Oko trideset njihovih prijatelja se skupilo u njihovom lepom prostranom stanu koji su Olivera i Lole kupili kad su proslavili pet godina braka. Muzika njihove mladosti, koja nije bila toliko daleka ali svakako nije postajala bliža, se širila stanom i pokretala na ples i najzadrtije neplesače. Bilo je veselo. Gosti su ćaskali i družili se a Olivera ih je kao dobra domaćica obilazila i svima poklanjala pažnju. Razgovaralo se tu o svemu i svačemu. Jedan od glasnijih gostiju bio je njihov komšija sa kojim su se rado druzili kada je vreme dozvoljavalo. Miki, tako se komšija zvao, je bio policajac i uvek je imao poneku intersantnu priču da sa puno entuzijazma podeli sa prisutnim gostima. Ovog puta je to bila anegdota iz mladjih dana kada je Miki bio zaustavio neku gospodju u besnim kolima i zapretio joj zatvorom jer nije nosila pojas. A gospodja, koja jeste bila vezana, je povukla pojas da mu pokaže da greši ali je Miki rekao da nije mislio na taj pojas i šeretski se nasmejao. Gospodja je prihvatila šalu i tako su malo flertovali i onda je ona otišla.

                'I nisi je uhapsio?' pitao je jedan od gostiju.

                'Nisam, samo sam je upozorio da pojas mora nositi stalno i to najbolje crni od čipke.' Društvo se smejalo. Olivera je pogledala prema kuhinji i videla Loleta kako ćaska sa Sanjom. Sanja je nešto rekla i onda su i oni počeli da se smeju.

                'Lole se nikad ne vezuje', dobacila je Olivera Mikiju, 'ali nikako da ga uhapse.' Smeh.

                'Moraću da pošaljem neku opasnu policajku da ga zaplaši, mada šalu na stranu, statistike kod nevezivanja su poražavajuće', rekao je Miki i onda nastavio svoju priču. 'Uglavnom', rekao je,'prošlo je tu nekoliko sedmica i gradonačelnik je pozvao policiju na mali prijem u čast Dana ministarstva i zamisli ko ušeta s njim držeći ga ispod ruke - gospodja sa pojasom. Njegova žena!'

                'Je l' te prepoznala?' upitao je neko iz društva.

                'Prepoznala me i kasnije mi rekla da je poslušala moj savet i da je im je brak procvetao.'

                'Pa ti bi trebao biti bračni savetnik, a ne policajac', oglasi se jedan iz grupe.

                'Sve radnje radim', reče Miki i podigne čašu da nazdravi. Ostali mu se pridružiše. Olivera baci pogled ka Loletu i vide da se i on i Sanja kucaju baš kao i grupica ispred nje.

*

Put do jezera je krivudao kroz bogate šume u podnožju planine. Olivera je vozila tim dobro poznatim krivinama i prisećala se prvih dana ljubavi sa Loletom. Lole je tad svirao gitaru i svojim lepim glasom joj pevao njene omiljene balade. Pomislila je kako gitara sad trune u nekom ćosku u podrumu kuće njegove majke. Pogledala ga je. Lole je tipkao poruku na telefonu i smeškao se. Odavno se njoj nije tako nasmešio. Više i ne pamti. Lole je zabacio glavu na sedište i zatvorio oči. Smešak mu nije silazio s lica. Olivera ga je posmatrala udobno zavaljenog i zadovoljnog, s pojasom zategnutim preko ramena jer Lole se uvek vezivao. Kad bi samo mogla da mu pročita misli…ali nije morala da ih čita.

                'Dodaj mi džemper, molim te, eno ga na zadnjem sedištu - hladno mi je', rekla je Olivera.

Lole se prenuo iz sanjarenja i nagnuo se da uzme džemper. Džemper je bio zgužvan u ćosku iza Oliverinog sedišta i Lole se odvezao da bi mogao da ga dohvati.

                'Znam za tebe i Sanju', Olivera se trudila da zvuči ledeno mada joj je glas podrhtavao.

Sa džemperom u ruci, Lole se uspravio u sedištu. Zatečen, nije rekao ništa ali je Olivera videla kako  razmišlja brzo, tražeći izlaz, smišljajući laž, ko zna već koju po redu.

                'Od svih žena na ovom svetu…baš si morao moju najbolju prijateljicu da zavedeš?'

                'Srce ne bira,' usudio se Lole.

                'Ma nemoj, ne bira…i zna da pomuti razum, je l' tako?'

Olivera je besno pritisnula gas i auto je primetno ubrzao. Krivine su nekako postale gušće.

                'Daj uspori, šta radis?'

                'Šta radim?! Ne radim ništa! Srce je i meni pomutilo razum i ja mu se samo prepuštam kao ti što si se ti prepustio tvom srcu! Zaljubljenom, je l'?

Auto je ogrebao branik na litici i uleteo u sledeću krivinu. Olivera je videla strah i nemoć u Loletovim očima.

                'Zaustavi auto!' viknuo je i povukao pojas da se veže ali pre nego što je uspeo, Olivera je do dna pritisnula papučicu za gas i auto je poleteo u provaliju. Branik pored puta je bio isuviše slab da zadrži veliki auto u punoj brzini i prevarenu ženu u punom besu. Leteli su nekoliko sekundi i da je Olivera mogla da pročita Loletove misli u njima bi pronašla žal što više nikada neće videti Sanju, tu lepu crvenokosu ženu koja je sa blagom grižom savesti i tugom u srcu sedela pored bolničkog kreveta svoje najbolje prijateljice dok ju je sa plafona posmatrao pauk mirno pletući svoju mrežu.