Čistač ulice

Krstić snajperskog nišana je pratio devojku sa divljom kosom dok je prelazila ulicu i hodala prema kontejneru. U ruci je drzala kesu sa djubrem. Bila je to kesa iz prodavnice – obična, bela, plastična – koja ce trajati i tvrdoglavo postojati i kad se ostalo djubre raspadne i stopi sa zemljom. Devojka baci svoju punu kesu na gomilu i krene natrag.

Imala je lepo sveze lice. Nije bila nasminkana i to je samo isticalo njenu mladost i prirodnu nesavrsenu lepotu. Takva lepota je nekada davno bila cesta ali je vremenom postala obelezje onih koji nemaju, a svi su zeleli da imaju ili da izgleda kao da imaju i devojke su se dovijale kako su znale da sebi priuste taj jedan isti nos i jedna ista usta. Sve su licile jedna na drugu u tom morbidnom moru istih izoblicenih lica i zato je prirodno, pegavo lice devojke sa divljom kosom ucinilo da Branired pomeri prst sa okidaca i posmatra je dok se nije izgubila iz vida. Onda je nisan vratio na kontejner preko puta i ugledao muskarca srednjih godina koji je sa punom kesom u ruci stao pored gomile nabacanog djubra. Muskarac je pogledao okolo kao da se premislja da li da baci kesu ili ne. Oklevao je. Onda je pogledao gore u prozore i terase visoke zgrade preko puta ulice. Onda iza sebe. Onda je bacio svoju kesu na vrh te piramide smeca i dok se ona kotrljala niz prljavu gomilu njega je metak pogodio u srce i on je pao. Kesa se zaustavila pored njegovog tela. Neka zena je vrisnula. Ljudi u neposrednoj blizini su se razbezali kao bubasvabe na svetlu. Jedan zagadjivac manje, pomislio je Branired i odlozio snajper.

Sve je pocelo pre osamnaest dana kada je Branired seo da u kuhinji pored otvorenog prozora i uz opojan miris procvetalih lipa duz trotoara pojede svoj omiljeni sendvic. Desilo se da je bas tada prolecni povetarac poneo sa sobom oblak smrada sa obliznjeg kontejnera za dubre koji se vise nije ni video od prepunih kesa koje su ga davile sa svih strana. Branired je ustao i zatvorio prozor. Pogledao je preko puta ulice u to ruglo ljudskog delovanja, nuspojavu svakodnevnog zivota koja se donedavno otklanjala nocu dok svi spavaju i mitski nestajala negde van grada, u nekom vilajetu za koga je malo ko znao gde se nalazi. Sad je taj vilajet bio pun, fabrike za preradu zatvorene, a gradska cistoca je postala uspomena iz nekog boljeg vremena o kojoj se pripovedalo deci. Gradonacelnik je svakodnevno izjavljivao da grad radi na dogovoru o izvozu smeca sa jednom stranom drzavom i da je higijenska situacija u gradu na vrhu liste njegovih prioriteta. Izvoz smeca, rekao je gradonacelnik i to je zvucalo kao neki poslovni uspeh koji ce povecati nacionalni dohodak. Radio i televizija su stalno ponavljali njegovu molbu gradjanima da svoj otpad pakuju u cvrste kese i nose na odredjenu privremenu deponiju van grada. I Branired je nosio. Nosili su i mnogi drugi, mozda cak i vecina, ali je smece ostalih bilo dovoljno da grad postane jedna velika deponija i samo su strogi zakoni mogli da zaustave prljavce i nateraju ih da se ponasaju ispravno u kriznom vremenu. Savesni gradjani, oni koji su svoje otpatke sami odnosili van grada, su pozivali na cistocu, ali su bili ismevani a povremeno cak i gadjani raznim oblicima djubra. A kao zivotinjske vrste koje se brzo mnoze a nemaju prirodnih neprijatelja, djubre se gomilalo. O tome je Branired razmisljao kada je ispred njegovog prozora proletela kesa puna raznih otpadaka bacena sa nekog viseg sprata i pala na travnjak. I tada je Branired, od malih nogu borac za pravdu, odlucio da se umesa u ta necista posla i usmeri aljkavo gradjanstvo na cisti put. Kupio je snajpersku pusku na crnom trzistu i namestio je na stolu svoje trpezarije ciji je prozor gledao na ulicu sa kontejnerom i lipu koja je pocela da vene. Prvi je pao neki dežmekasti covek iz zgrade preko puta koga je povremeno vidjao kako seta psa, velikog i cupavog i neke mu nepoznate vrste. Branired je tada brzo uklonio snajper i zatvorio prozor. Naslonio se na zid i osetio da mu se ruke tresu. Zatvorio je oci i ubedio sebe da je borba za pravdu i cistocu teska, ali opravdana.

Svakodnevno je menjao polozaje, uglavnom nalazeci stare napustene kuce, gradjevine zapocete pa ostavljene i cak krovove stambenih zgrada. Misteriozni čistač ulica - kako su ga nazvali na lokalnom radiju, je postao glavna vest i konfliktni heroj cistih koji su u isto vreme osudjivali ubistva i divili se njegovom buntu. Kako su dani prolazili, Braniredu su se ruke sve manje tresle posle povlacenja okidaca, a ljudi koje je obarao pored kontejnera su postajali sve manje ljudi a sve vise glineni golubovi koji postoje da bi bili oboreni. Na vestima su javljali da se potraga za cistacem nastavlja ali i da sve vise gradjana posecuje deponiju. Grad je bio cistiji.

Jedne veceri kasno, Branired je u prodavnici preko puta sreo devojku sa divljom kosom. Pomogla mu je da pokupi narandze koje su se otkotrljale sa gomile dok ih je birao. Zvala se Ana. Govorila je tiho  i odmereno, a kad se nasmesila Branired se zaljubio. Laganim korakom se vratio kuci i razmisljao kako ce je sledeci put kad je sretne pozvati na kafu. Vecerao je i sredio kuhinju. Izvadio je punu kesu iz kante za djubre, cvrsto je vezao i poneo na terasu gde je odlagao kese koje je nosio na deponiju. Terasa je bila mala i kese su se nagomilale jer zauzet poslom i ciscenjem grada od prljavih, sâm nije imao vremena za odlazak na deponiju. Pogledao je preko puta na kontejner i gomilu djubra. Zahvaljujuci njemu, piramida nije rasla. Zahvaljujuci njemu. Ne zakonima ni gradskim ocima ni policiji ni vlastima ni bio kome drugom nego njemu. On je na duši nosio sve te ljude koje je u poslednje dve nedelje pokosio a prestao da broji kod dvanaestog. Njega je policija trazila. Njega koji se borio za cistocu a sada stajao na svojoj maloj terasi okruzen djubrem i mravima koji su otkrili probusenu kesu. Tako je Branired, borac za cistocu grada i visoku gradjansku svest odlučio da sebe nagradi odlaganjem kese na kontejner. Zgrabio je onu sa mravima i uputio se van. Sigurnim korakom je gazio preko ulice osecajuci se nadmocno u odnosu na komsiju koji je bojazljivo prisao kontejneru, brzo bacio kesu i pobegao u mrak. Branired je polako spustio svoju kesu na dno piramide smeca i krenuo natrag. Zastao je da propusti jedan auto i odjednom je na svojim grudima u predelu srca ugledao crvenu tacku. Pomerala se levo, desno i gore-dole i onda postala stabilna. Branired je pogledao u prozore preko puta ulice i na drugom spratu ugledao snajpersku cev. Da je mogao usporiti snimak video bi i metak kako nezaustavljivo leti prema njemu sa svojim spicastim vrhom nalik na minijaturnu raketu. Levo rame mu se trglo unazad kao da ga je neko gurnuo a toplina koja se potom razlila po celom telu dovela ga je do iznemoglosti. Seo je na kese sa djubrem i pogledao opet u pravcu terase. Snajperska cev je nestala. Na prozoru je bila Ana, lepsa nego ikada. Zatvorio je oci i ugledao je kao onog prvog suncanog dana kada je divlje kose prelazila ulicu. Ali dan vise nije bio suncan. Magla se spustala polako i obavijala Anu sve vise i vise, dok sve nije postalo belo.

Branired se iznemogao ispruzio na trotoaru pored kontejnera.  Pitao se da li ga je Ana prepoznala. I da li joj je ovo bio prvi put. Pitao se da li je iskljucio šporet kad je izasao iz stana. Pitao se ko peva tu pesmu koja se orila iz automobila koji je prolazio, pesmu o devojkama koje u letnjim haljinama mirisu na smolu. Pitao se koji je datum i nije mogao da se seti. A onda se više nije pitao ništa.