Koliko imaš godina?

Ja sada skoro pa imam godina koliko je moj tata imao kad je umro. Nisam tada mislila da je bio mlad, ali ni da je bio star. Svakako ne "dovoljno" star da bi umro, jer sam i ja bila nedovoljno stara da bih ga izgubila. Ali to nije tema ove misli. U stvari, jedan drugi aspekt godina i mladosti jeste. Sećam se mojih roditelja kada bi kod nas kući svratio neko koga su oni poznavali odavno, na primer iz dana kad su se zabavljali. I onda bi pričali o nekim tekućim stvarima vezanim za savremeno bitisanje, ali bi se naravno i podsetili na neke doživljaje iz Kruševca ranih šezdesetih. Internat, strogi profesori, izlasci, moda, fudbal. Još sam onda zapazila - i to mi je tada bilo u isto vreme simpatično, čudno i pomalo nerazumljivo - da oni jedni druge i dalje vide i doživljavaju kao što su to i nekoliko decenija ranije. Znali su jedni drugima i godine i bore i decu i posao i sve što se u život ubaci kroz vreme i tandrče kao one limenke na automobilima tek venčanih u američkim filmovima. Nakupi se tu svašta. Ali i pored svega toga, oni su se ipak posmatrali kroz mladost. To je neki paradoks mladosti. Ona prodje, ali se medju poznanstvima koja su se desila u njenom vremenu nekako tu i zadrži. Tako da je prošla, ali opet nije. Samo se ne vidi u ogledalu, nije opipljiva u jedrini tela i ne prožima se kroz hrabre i ponekad sulude ideje - nego lebdi kao neki duh koji je u tinejdžerskim danima oslobodjen iz boce, a boca se u medjuvremenu razbila i on nema gde da se vrati. 

Reč dana: ŠAMLICA

 

Sesti na šamlicu i popiti kafu i proćaskati sa nekim ko sedi na drugoj šamlici, ili stolici pa onako uzvišeno, ili stepenicama moguće sa muškatlama u pozadini. Ili sedeti sâm na šamlici i grejati se ispred otvorene rerne šporeta na drva. Ili posmatrati ljude znane i neznane kako prolaze i negde idu. Odmoriti noge na pet minuta. Od svih komada nameštaja, šamlica zvuči najprijateljskije. Krevet i fotelja su udobniji, ali šamlica...ona nam se obraduje. Hoklica je njena sestra.

Nedelja. Misli uz blejanje u prazno i drugu kafu na terasi.

...Najlepši filmski poljubac? Definitivno Robert De Niro i Meryl Streep u filmu 'Zaljubljivanje'. Kad se dogovore da zajedno idu kući vozom u 4. Negde u predgradje Njujorka. I onda on zbog posla kasni. Ona ga čeka. On trči, ali ne stiže. Gomila ljudi, raznih putnika na velikoj železničkoj stanici. Voz odlazi. Gužva se razilazi i on vidi da je ona ostala da ga čeka. I onda njegov prelaz iz razočarenja u neku...baršunastu sreću. Uzme je za ruku, tako nekako...povuku se sa strane iz gomile. I onda je poljubi, onako nespretno, kakvi su obično prvi poljupci. Da se ne sudare nosevi. Neko na kvizu bio rekao Portugal. Voditeljka ga ispravila...Portugalija. Dobro, jeste tačno. To -ija treba već da postane neobavezno. Odvratni su im akcenti. Kao nešto po Karadžiću. Kao da su zajedno išli u školu, a jezik se ne razvija uopšte od pre šes' vekova. Jebo te konTInent...dok se javljaš iz 'green room-a', napirlitana 'akcesoarima' i okružena 'fanovima'. Nije više magla svuda oko nas, nego licemerje. Ma da je samo licemerje bilo bi dobro, nego bistro zlo. Vesti ne treba ni pratiti. Najbolje živeti negde gde nema moderne civilizacije. Civilizacija je u stvari paradoks. Ili oksimoron. Neki moron jeste. Grupa Galija bi mogla - ili trebala - ako već nije...možda i jeste, otkud znam - da ode u Portugaliju i osmisli novi album i tako ga i nazove. Portu-Galija. Onda to -ija ima smisla. Al' pevaju vrapci. Kako beše onaj moj stih...

Šaljem ti poruke stalno,

Ali ti se ne javljaš.

Zar nikada nisi pomislio

Da vrapci pevaju tebi?

                                            ....................Ili tako nešto. Gde li sam ga zapisala?

Stari snovi

Bila je to ista tašna kao ona nekad. I kad je prodavačica htela da je stavi u kesu, ona je odbila. Nosiće je odmah. Nema veze, preko ove koju već ima na ramenu. Izašla je iz radnje srećna i prosto grleći taj komadić prošlosti koji joj je tako nenadano dopao ruku. Kad je to bilo...pre trideset godina je imala istu takvu...ustvari, prva tašna koju je ikad i kupila...i sad tako slučajno da naleti na istu! Osetila je na obrazu povetarac mladosti i puna nekog zaboravljenog elana srećno pod pazuhom pritisla tašnu. Sitni lopov koji je posmatrao žene koje hodaju ulicom i birao najlakši plen, je njen zagrljaj protumačio kao zaštitu nečeg jako vrednog - a verovatno novca, pošto je banka bila u blizini. Prešao je ulicu i nenametljivo se priključio reci pešaka kojom je tekla i žena sa tašnom. Nekoliko njih se odvojilo i zastalo na pešačkom prelazu čekajući da se im se upali svetlo. Iskoristio je momenat i strgao joj tašnu sa ramena i onda iz ruke i počeo da beži preko ulice izbegavajući automobile čiji su vozači trubili i psovali. Pešaci su u momentu bili zatečeni situacijom, ali su onda neki povikali 'lopov!', 'policija!'...i okrenuli se da pomognu ženi koja je bez reči i pomalo u šoku posmatrala lopova kako sprintom i sa njenom novom starom tašnom nestaje u maloj, sporednoj ulici.     

- Šta ste imali u tašni?

- Kakvih kretena ima!

- Kakav je ovo svet postao?!

- Ma ne može čovek više na ulicu da izadje... 

- Je l' vam novčanik bio u tašni?

- Nije.

- Telefon?

- Ne.

- Pa je l' tašna bila prazna?

- Nije.

- Pa šta je bilo u njoj?

Lopov je trčao još neko vreme dok nije procenio da je dovoljno odmakao. Onda je zadovoljno usporio korak i sa velikim očekivanjem otvorio tašnu. Bila je prazna. Iznenadjeno i čak pomalo zbunjeno je proverio unutrašnji džep i rukom prošao kroz pregrade i dno. Onda je tašnu izvrnuo i dobro istresao ne bi li nešto povukla gravitacija, ali iz tašne nije ispalo ništa. Promrmljao je psovku sebi u bradu, tašnu zavitlao u obližnji kontejner i nastavio svojim putem. Tašna je na hrpi raznih otpadaka ostala da se presijava pod toplim zracima popodnevnog sunca. A onda je preko nje pala velika kesa sa djubrem.

                                                                                                                       

Ulična prisluškivanja

 Danas si promenio šta?

                    Ja sam pitala onu malu

    Ćuti, bre

Za mene je bilo psihički jako važno da ja to štikliram

        'De ja mlada baba

                       E, reko' baš me briga

  Ne mogu da verujem, iskreno, evo iskreno

A zašto ti mene to obaveštavaš?!  

            A ne, ja to razumem

      Spremila sam i doručak i ručak

Pa daj pare, imaš pare

                       Nego ne mogu da udjem u takvu priču, razumeš

 Nisam stopostotno sigurna u sebe

                  Ona mora to da ti potpiše

A nema takav kaiš nigde da se kupi

         Da napravim neki balans 

   Danica i Gabrijela

             Moram da idem, 'ajde ćao

Kulturno-umetnički program

Hor i orkestar na putu za Osijek

Da bi neko zaslužio da se po njemu nešto zove, nije bitno gde se rodio već gde je ostavio traga.

I ovo pišem samo zato što mi u FB feed stalno upada neka peticija da se Centar za Kulturu ili kako ga ja pamtim - Dom kulture - nazove po Nenadu Burgiću. Ja nisam znala ko je to i pročitala sam biografiju koja je priložena uz taj poziv na peticiju. Impresivna biografija čoveka koji je bio uspešan na raznim poljima i čak raznim kontinentima. Jedan izuzetno ispunjen i interesantan život, ali koja je njegova kulturna veza sa Brusom, osim što je tu rodjen? Koji je njegov doprinos lokalnoj kulturi koji bi opravdao vezivanje njegovog imena za tu malu, ali dragocenu brusku kulturnu instituciju? Jer tu bi doprinos društvu trebao biti merodavan, a ne lična ostvarenja. Mnogo je dobrih ljudi prošlo kroz Dom kulture. Mira Gerina je pokrenula etnografski muzej, Mića Grujić je nabavljao filmove i preko svih mogućih veza i vezica smo imali priliku da gledamo najbolje stare filmove, a nove premijere rame uz rame sa Beogradom. Čika Srba nas je (na)učio da ćutimo kad počne film - ili marš napolje...stvar koju dan-danas mnogi ne znaju: da poštuju i film i ostale gledaoce. I to je doprinos kulturi. Dame iz biblioteke su nam preporučivale knjige i organizovale književne večeri razvijajući nam tako ljubav prema literaturi. Puno je njih koji su na neki svoj manji ili veći način začinili i obogatili kulturni život Brusa. Na primer, Aca Grković. Nastavnik muzičkog koji je tolike generacije dece učio da sviraju mandoline, gitare, klavire. Da pevaju pesme od dečjih, preko partizanskih, do starogradskih i narodnih. Nastavnik koji je na ekskurzijama svirao deci u autobusu sve dok oni imaju glasa da pevaju. Koji je uvek imao i znanja i strpljenja i humora da se sa decom nosi i nauči ih stvarima iz muzičke kulture koja će ih pratiti kroz život. Ja sam svoju decu učila da prepoznaju značajna dela klasične tj. ozbiljne muzike (on je nama govorio da klasična pripada klasičnom periodu, a inače je to sve ozbiljna muzika) po njegovim metodama. I nadam se da današnji učenici imaju nastavnika muzike kao što je nama bio Aca. Čovek koji je toliko vremena proveo na pozornici sale Doma kulture za svaki recital i priredbu, da mu je vala trag cipela utisnut u daske. I ja ne znam ništa iz njegove biografije osim da je mojoj i mnogim generacijama pre i posle, bio nastavnik. Ali znam da je neupadljivo i značajno doprineo životu jedne varošice koja bi kulturno bila znatno siromašnija da nije bilo njegovog rada i uticaja.

Čast na koju gore pomenuta peticija zove treba da se zasluži po stvarima koje čovek pruži drugima, a ne po uspehu koji ostvari za sebe lično. Treba biti ponosan na lokalne ljude koji ostave pozitivan trag u zajednici i ljudima koji ih okružuju, čak i ako ne govore gomilu stranih jezika i nisu poslom šetali predsedničkim palatama.

BAJKA O DUHU

Vojne snage dve moćne države su bile podignute na visoku borbenu gotovost i rat je mogao buknuti svakog momenta. Meteorska gromada veličine fudbalskog igrališta je pod uticajem neznanih kosmičkih sila promenila putanju i uputila se prema planeti Zemlji. Mladi naučnik je pronašao lek za multiplu sklerozu. Za najčitanije dnevne novine male države Belosije sve je to bilo manje važno od svežih dogadjaja na Skladištu. Zato je na naslovnoj strani bila jedna druga udarna vest - da su Miki i Lena imali seks u dvorištu i da su kamere sve snimile. U štampanom izdanju su bile priložene fotografije, a u digitalnom je vernim čitaocima bio na pregled ponudjen i video. Verni čitaoci su bili oni koji su telefonima slali glasove, a time i novac produkciji i vlasnicima Skladišta. Zauzvrat su dobijali priliku da misle da je njihov glas uticao na tok emisije, a možda čak i odlučio sudbinu, to jest ostanak ili odlazak, odredjene osobe iz emisije poznatih kao članovi Skladišta. Isto su imali priliku da ponekad vide Mikija kako skida gaće.

Skladište je bila jedna od popularnih emisija koje su bile bazirane na pretpostavci da obični, prosti ljudi vole da zaviruju u tudje lonce. Ali sve što se u tim loncima kuvalo su bile gluposti i prostote koje su onda odgajale i mlade generacije koje su od roditelja učile kako da glasaju. U početku je uticaj bio zanemarljiv, ali kao što su se na Galapagosu vremenom pticama smanjila krila jer u nedostatku prirodnih neprijatelja nisu morale da lete, tako se i gledaocima Skladišta u nedostatku pravih intelektualnih stimulansa smanjivao mozak. Zato je vremenom prazan pogled postao normalan, a pošto se smatra da je većina uvek u pravu, svako ko je odoleo tom pokretu ništavila je obeležen kao izdajnik belosijskog duha. Ironija je bila da je pravi belosijski duh ustvari bio duh kulture, ali je taj, pod snažnim naletom medijskog zatupljivanja, potučen od najgorih i pokopan na neznanom mestu.

Mnogo se novca vrtelo oko tog Skladišta i mnogi su roditelji maštali da će im se deca jednog dana probiti kroz železnu kapiju velikog imanja i dobiti priliku da se prepiru, vredjaju i kopuliraju pred televizijskim ekranima i možda osvoje veliku nagradu.

Jedan takav roditelj je jednog sunčanog jesenjeg dana, baš kad je počinjala nova sezona popularnog Skladišta, svojoj malenoj ćerki kupio harmoniku. Vizionarski se nadao da će ona izrasti u lepoticu i u visokim štiklama i sa harmonikom na ramenu, jedne večeri i pred televizijskim kamerama, kročiti put Skladišta pobedničkim korakom. I tako je devojčica koja je bila samo malo veća od tog čudesnog instrumenta, redovno išla na časove i osvajala muzička znanja. No da li zato što su joj se tako složili geni ili zato što je na klinici gde je rodjena u momentu kad su joj odredjivali Apgar za desetku, doktoru zazvonio mobilni telefon na muziku Mocartovog Turskog marša, te devojčica je više volela tu vrstu muzike nego onu koja ju je trebala dovesti na tron Skladišta. I vežbala je krišom note i taktove tih arija čiji su nosioci uglavnom bili klavir i violina, ali je ona svojim čarobnim i talentovanim prstima s lakoćom prenosila tu muzičku lepotu na debeli meh. Svirala je Dunavske talase i maštala da postanu dovoljno veliki da potope sve note i izvodjače i programe koji su doprinosili intelektualnoj devoluciji njene voljene Belosije.

Zato je devojčica, koju je vreme polako pretvaralo u lepu devojku, svake večeri kad je trajala ta glupa emisija, sedela pored otvorenog prozora svoje sobe i svirala valcer. Isprva su se komšije ljutile i čak vikale da prestane sa bukom. Ali devojka je nošena tim valovima lepog Dunava, nastavljala da svira. I onda su taktovi njene muzike neprimetno počeli da dotiču te komšije gledaoce Skladišta. Dešavalo se to u reklamnim terminima kada su oni utišavali televizor. Tada bi do njih doletela poneka Štrausova ili Verdijeva nota i neprimetno se posadila u sivu zemlju njihovih mozgova. Tako je devojčica i ne znajući, prvo pecnula, a onda i sasvim probudila zaboravljenog duha kulture.

Vremenom su komšije počele da se njišu uz tročetvrtinske taktove koji su uporno dopirali iz sobe devojčice sa harmonikom. I krenuli su tako da otvaraju širom prozore i ostavljaju ton glupe emisije skroz utišan sve duže i duže, sve dok jednog dana im televizor ostade isključen u iščekivanju večernjeg koncerta. I gledale su komšije kroz prozor i propinjali se ne bi li videli malu umetnicu, ali nje nije bilo. Njen prozor je bio zatvoren, a umesto valcera čuli su se zrikavci. Panika se proširila prvo po zgradi, a onda i po celom susedstvu i svi su se zabrinuli za malu sviračicu. A kada su se taktovi sada njima već poznate muzike začuli izdaleka, pohitali su im u susret. Devojčica je sedela na klupi u parku i svirala, a oni su srećni počeli da plešu. Vrlo brzo su park, a i okolne ulice postali veliki podijum te spontane igranke i svi su plesali i pljeskali i niko nije gledao glupu emisiju na televiziji.

Glas o devojčici i valceru se proširio po celoj Belosiji i ubrzo su i mladi i stari na prozorima, a posle i ulicama i parkovima svirali valcere i to na svim mogućim instrumentima, a ljudi su plesali. I ljudi su shvatili da su bolji od tih prostaka na televiziji, koje su im gramzivi medijski šarlatani nudili i bogato naplaćivali, i potražili su bolji program. Malo-pomalo gledanost Skladišta se istopila do tačke kada producentima više nije bilo isplativo održavati celu emisiju. Skladište se tako prvo smanjilo u Podrum, pa onda u Špajz, da bi nakon nekog vremena bilo potpuno izbrisano sa malih ekrana. Bivši producent i vlasnik Skladišta je, pošto se povukao u svoju vilu na dalekom tropskom ostrvu u potrazi za novom programskom idejom, nestao bez traga kada ga je dok je plivao pored svoje jahte pojela ajkula. Ajkula je bila deo okeanografskog istraživanja i imala je ugradjenu čip kameru tako da je gutanje bivšeg prodavca rijaliti nekulture na ekranu uživo pratila grupa naučnika i studenata marinske biologije. Jedan od studenata je bio poreklom iz Belosije, ali nije znao da je morska žrtva njen bivši televizijski mogul iako mu se u momentu bilo učinilo da je laki, iako masni plen videvši ajkulu izgovorio poznatu psovku. Svet je mali.

Danas u Belosiji Miki više ne skida gaće pred kamerama. On i Lena su deo prošlosti poznate kao belosijsko tamno-sivo doba i više ih niko i ne spominje. Na televiziji deca gledaju razne obrazovne emisije koje ih uče da budu plemeniti i poštuju svet oko sebe. Ministarka kulture je otmena i obrazovana gospodja koja zajedno sa prosvećenim ministrom obrazovanja budnim okom pazi da lepi dunavski talasi nikad ne presuše.

Malena devojčica sa harmonikom je izrasla u prelepog virtuoza koji često uz pratnju Gradske filharmonije drži koncerte, a i predaje na Muzičkoj akademiji. Povremeno na ponekoj svadbi zasvira i neku staru narodnu, jer voli da vidi ljude kako lome čaše i viču "Joj, 'de me nadje" kad ih pogodi pesma. A ponekad joj na harmoniku zalepe i paru.