Jedno burno proleće


I dan-danas kad psi krenu da laju i dovikuju jedni drugima ko zna šta, ja pomislim na to. Pamtim da je bila nedelja iz jednog pomalo komičnog razloga - jer je nedelja bio dan kada smo se obavezno kupali. Kupali smo se, naravno, i drugim danima...valjda...ali veliko kupanje i pranje kose nedeljom uveče da se ujutru bude čist za školu, tu nije bilo diskusije - to je bilo pod obavezno. I to je bilo posle nekog Tarzana možda ili Sport Bilija...Boško Buha je počinjao ili se završavao, ne sećam se tačno. U pidžami stojim ispred zelenog kredenca moje nane, na jednoj polici poredjane moje lutke koje odjednom počinju da se njišu levo-desno. Ja se prepadnem - kakve su ovo sad halucinacije i odjednom čujem svi beže iz dnevne sobe i viču, vrište - opšta panika - ne sećam se da li je mene uopšte neko pozvao, uglavnom ja vidim beže svi, pa se priključim i ja i tako svi van kuće u dvorište. I šta je bilo - zemljotres. Sećam se da smo našeg psa, Doli, tražili nekih pola sata. Niko nije mogao da je nadje, a ona se sakrila ispod kreveta u spavaćoj sobi i ne mrda. Uglavnom, posle toga je bilo nekoliko manjih potresa, niko više nije ulazio u kuću - onako samo generalno odrasli trkom da uzmu najosnovnije potrepštine i onda su svi bili napolju. Bilo je jedno raspoloženje natopljeno adrenalinom, uplašeno, ali sa primesama prazničnog u nekom vrlo ironičnom smislu. Kasno veče se produžilo u noć i svi su bili na ulicama. Poneki šator je odmah nikao u parku (koji je već nekoliko dana kasnije izgledao kao tabor Age Hasan-Age), spavalo se u kolima i varoš se na brzinu pretvorila u jedan veliki kamp. Odmah je tu počelo da se priča šta su sve ljudi čuli i videli nekoliko prethodnih dana, ali nisu bili pridavali značaja: psi koji su neprestano lajali, mačke koje su bile nekako čudno unezverene, kokoške koje su bile glasnije nego obično, miševi van svojih skrovišta i na mestima gde se obično ne vidjaju i svega i svačega vezano za uznemirenost životinja, a dovoljnog za jednu dobru epizodu Opstanka.

I posle je Brus postao jedno prepoznatljivo mesto na mapi. Sećam se helikoptera koji u sred bela dana sleće na igralište FK Kopaonika i onda smo mi deca trčali da vidimo to čudo - verovatno prvi put uživo i tako izbliza. Mnogo je stvari stiglo iz Crvenog krsta i mi smo u prostorijama gde je sad mislim Etnološki muzej pomagali čika Šaranovicu da sortira prispelu robu i pripremi je za pravilnu raspodelu i za nas klince je to bio neki prvi susret sa takozvanim društveno korisnim radom.

Odmah smo naučili i kako da se ponašamo u našem trusnom okruženju - hodati sredinom ulice, da se izbegnu mogući odroni fasada u slučaju ponovnog potresa, da ako smo u zatvorenom stanemo ispod dovratnika i tako neke stvari. Nedelju dana nismo išli u školu i to je za nas decu bio mali prolećni raspust u kome smo bez obaveza uživali u novonastaloj dinamici koju je doneo zemljotres. Tlo se na sreću brzo smirilo, mada se nešto kasnije tu izrodio još jedan zemljotres u obliku ekipe malog fudbala koja je dobro tresla mreže protivničkih ekipa. 

Nekima od nas je ostalo da se plašimo zemljotresa. Ja ne marim za visoke zgrade i spratovi iznad trećeg me nikako ne interesuju i to je tekovina tog 18. maja osamdesete. A samo dve nedelje pre toga - jednog sunčanog nedeljnog poslepodneva - u bioskopu je igrao film Doživljaji instruktora vožnje...i nismo se mnogo nagledali doživljaja jer su na pola filma počela da svetlucaju neka crvena svetla na bočnim zidovima sale i onda je projekcija prekinuta, velika svetla su se upalila i, ne sećam se tačno ko je bio - čika Ratko ili čika Srba - samo nam je rečeno da se film prekida i da napustimo salu. I mi smo polako napustili salu. I niko se nije ni bunio, niti nešto ispitivao - možda je neko šušnuo onako ispod brade šta se dešava i to je bilo to. A onda napolju već muk, tišina, poneko plače, neko opšte apokaliptično stanje duha - interesantno sa današnjeg aspekta i teško razumljivo za posmatrače iz ovog modernog vremena. I onda se narednih nekoliko godina živelo u skladu sa čuvenim sloganom I posle Tita Tito, a onda su loši političari razbucali što su mogli, kao što u mikrokosmosu loša deca razbucaju domaćinstvo i to je to. Uglavnom, bilo je to jedno proleće koje je na nas bilo nabacalo sve i svašta, ali je to majsko sunce ipak sijalo jednim zlatom koje je poznato nama koji ga se sa neke odredjene vremenske distance poneki put tako prisetimo. 

Comments

Post a Comment

Popular posts from this blog

Koliko imaš godina?

Stari bazen, novi bazen

Lopovi i žace