Slepac

Gospodin pravnik je izašao iz doktorove ordinacije i zaputio se kroz hodnike bolnice u koju je prvi put kročio tek nedavno, a sada je već dobro poznavao. Izašao je na široko stepenište koje je vodilo u zgradu. Sišao je nešto klecavim korakom i zastao kraj guste i tamno zelene žive ograde. Pogledao je oko sebe. Konačno je video. Posle tolikih godina života provedenih u mraku, progledao je nakon posete čuvenom doktoru, starom drugu iz školske klupe, koji je učinio sve da mu pomogne. I sada je video. Uputio se preko ulice i zaustavio taksi. 

     - U gradski park. 

Petnaest minuta kasnije ležao je na svežoj, zelenoj travi sa rukama ispod glave i posmatrao plavo nebo. Mislio je koliko dugo nije video tu lepotu i hteo je da je upije i zadrži u sebi zauvek. Blago zujanje mu je skrenulo pogled sa strane gde se jedna pčelica dvoumila izmedju maslačka i bele rade. Sada je prvi put posle toliko mnogo godina ponovo video pčelu. Kao dečak je imao dobar vid i video je i gledao pčele često i čak im se glasno zahvaljivao na divnom medu koje su pravile u službi njegovog dede. Kada je odrastao i vid mu se naglo pogoršao, pčele i njihovo zujanje su postali pretnja i on ih je mlatarajući rukama ili krpom terao od sebe neki put čak i u smrt. Ali sad je posmatrao ovu pčelicu koja se odlučila za belu radu i više se nije plasio. Gledao ju je blagonaklono i čak mu se učinilo da je i ona njega pogledala pre nego je odletela. 

Pošto se nadivio prirodi i pesmi vrabaca i zeba, gospodin pravnik je odlučio da posle dužeg vremena poseti majku koja je svoje poslednje dane provodila u prihvatilištu za stare. Ona je vec odavno zaboravila ko je on i zato je on posete obično smatrao gubljenjem vremena. Ali ne danas. Danas je majku čvrsto zagrlio, kao dete koje je dugo bilo odvojeno. Ispričao joj je o poseti doktoru i ponovnom dobitku vida. Proveo je kod nje celo poslepodne podsećajući se na razne dogadjaje iz detinjstva i drage momente koje su proveli zajedno. Pomislio je i na oca koji je poslednji dah ispustio pre nekoliko godina baš tu na hodniku ispred sobe nakon jedne od redovnih poseta svojoj voljenoj ženi. Gospodin pravnik je poljubio majku u smežurani obraz i otišao kada joj je dežurna sestra donela večeru. Sestra ga je visokog i markantnog već jednom videla i zapamtila, i učinilo joj se da mu je korak, iako hitar kao i pre postao nekako drugačiji. 

Nakon što je posetio majku, gospodin pravnik je obavestio kolege da je odlučio da otkaže sve obaveze na poslu i provede nekoliko dana uživajući u novootkrivenoj lepoti sveta. Šetao je po gradu, jeo sladoled gledajući u šarene izloge, zatvorenih očiju uživao u valceru koji je limeni orkestar svirao na glavnom trgu. Bio je sâm kao i mnogi slepi ljudi kojima u tami nije lako pronaći srodnu dusu kojoj neće smetati mrak. Učinilo mu se da ga polako preplavljuje talas samosažaljenja i brzo je ustao sa drvene klupe i nastavio da hoda punim ulicama ne bi li tom talasu pobegao. Kakvi lepi ljudi! I nasmejani i tužni. Visoki i niski, debeli i mršavi. Toliko skrivenih svetova poznatih samo onima koji ih nose. Koliko su mu samo sve te žene bile lepe! Godinama ih nije video – njihove pokrete i hod i drske ili nežne poglede. Sva ta lepota je u njegovim mislima bila iskrivljena otkada je u trideset drugoj godini potpuno izgubio vid. A taman je bio dobio službu u jednom velikom preduzeću koje mu je za njegovo pravno znanje i neosporni talenat plaćalo veliku sumu novca. Bio je na vrhu sveta kada je vid polako i neumoljivo počeo da ga izdaje. Petnaest godina je prošlo otkad je poslednji video pufnastu, a tako mocnu lepotu kumulusa. Sada je stajao na raskrsnici dve velike ulice i posmatrao ljude koji su žurili da predju na drugu stranu pre negoli se promeni svetlo…da stignu na posao…da sretnu voljenog ili pokupe dete iz vrtića…koji su žurili ko zna gde i zašto dok je on stajao naslonjen na semafor i gledao ih svojim savršenim vidom. I poneki put bi mu se pogled i ukrstio sa nekim od tih ljudi koji su žurili, ali on nije bio siguran da oni njega vide tako jasno kao on njih. 

Kada je došla noć, gospodin pravnik nije želeo da ide na spavanje jer se pribojavao da se opet ne zaglavi u mraku. Želeo je svetlo i dan, želeo je da dobro vidi sve što mu je promaklo prethodnih godina. Upalio je sve lampe i noć proveo listajući stare albume i tražeći školske drugove na internetu. Zaspao je na fotelji dok je na televizoru Sinatra pevao o letnjem vetru. 

Kada se ujutru sklupčan probudio, prva misao mu je bila da ga boli vrat, a druga odmah za njom da sada sve vidi. Masirajući vrat skuvao je sebi kafu i onda seo na terasu. Bio je usamljen u svom raskošnom stanu i žalio je što nema s kim da podeli razmišljanja o smislu života koja su ga odjednom preplavila. Želeo je da pozove bivšu devojku i kaže joj da mu se vratio vid, ali on koji se nikada ničeg nije plašio sad nije imao hrabrosti. 

Sedeo je i dalje na terasi i prazno zurio u mirišljavu krošnju starog bora koji se uzdizao još sprat više. Voleo je miris borova. Zatvorio je oči i duboko udahnuo kad mu je zazvonio telefon. Čuveni doktor, njegov školski drug, ga je pozvao da obavezno danas svrati u bolnicu. Plašeći se za svoj vid, gospodin pravnik se brže-bolje spremio i već je pola sata kasnije sedeo u doktorovoj ordinaciji. Doktor je ušao i srdačno ga pozdravio. U ruci je držao nekoliko papira na koje je pokazao kada je seo za sto i pogledao uplašenog gospodina pravnika. 

     - Došlo je do zabune, rekao je doktor. Imamo pacijenta sa istim imenom i srednjim slovom kao ti. Slučajno sam pogledao godinu rodjenja i video da je mnogo stariji od nas. Ti si dobro. 

     - Je l’ to pitanje ili…

     - Nije pitanje. Kažem da si ti dobro. Ovaj drugi čovek koji ima isto ime kao ti nije dobro, ali ti jesi.

     - Kako misliš ja sam dobro?

     - Nije ti ništa. Rezultati su ti dobri. Nisi bolestan. 

     - Mislis nemam…

     - Nemas. Zdrav si kao dren, što se ono kod nas kaže. Izvini za ovu zabunu i za sav stres koji si sigurno pretrpeo. Ovo je prvi put u mojoj karijeri da se ovako nešto dogodi.

Ljudi su gospodina pravnika posmatrali sa čudjenjem dok se on brzo hodajući trotoarom glasno smejao i u isto vreme plakao od sreće. Dobio je novu šansu. Brzi korak se pretvorio u trk. Pomislio je da otrči i majci saopšti divnu vest, ali ona to ionako ne bi razumela. Otrčao je kući i pozvao sestru koja je živela u drugom gradu. Ispričao joj je šta mu se sve dogodilo u poslednjih nekoliko dana i kako su mu u renomiranoj bolnici postavili pogrešnu – srećom pogrešnu – dijagnozu terminalne bolesti, i kako je srećan i ponovo rodjen i spreman na novi život. Obećao je da će je uskoro posetiti izrazivši i želju da bolje upozna svoja dva sestrića čijih se imena inače tog momenta nije mogao setiti.

Narednih deset dana gospodin pravnik je uživao u životu i besprekornom vidu. Osetio je da je postao nekao plemenit u ophodjenju sa ljudima poznatim i nepoznatim, da je ispunjen lepim mislima i da ga ništa više ne nervira. Postidio bi se kada bi se našao u nekoj trivijalnoj situaciji koja mu je donedavno bila nepodnošljiva i dovodila ga do besa koji je i ispoljavao. Više nije vikao na spore i neodlučne vozače u saobraćaju, na starije ljude koji za volanom deluju izgubljeno, a kojima je uvek u prolazu i kroz prozor verbalno oduzimao dozvolu. Bio je srećan.   

Vid mu se malo pokvario jedanaestog dana, ali neznatno tako da nije ni primetio. Uostalom, devojka sa kojom je izašao na večeru jeste imala velike uši i on nije mogao a da ne razmišlja o tome koliko će još te uši narasti do starosti. Dve nedelje kasnije je otkazao posetu sestri. Bio je zauzet na poslu slučajevima koje je mogao prepustiti drugima, ali nije hteo. Nije imao vremena ni za majku i nije znao da bi mu se ona obradovala svaki put kada je došao, ali više nije to mogla izraziti i tako je njena sreća bila zarobljena iza pogleda koji je izgledao prazno, ali je bio ispunjen ljubavlju.

Nepuna dva meseca nakon što je pogrešna dijagnoza ispravljena gospodin pravnik je ponovo potpuno izgubio vid. Hodao je oholo, prezirao nemoćne, uzimao sa malo interesovanja žene koje su mu se davale i bez interesovanja ih zatim odbacivao. Pčelu koja je bila zalutala i pokušavala da izadje kroz zatvoreni prozor u njegovoj kancelariji je bez milosti pljesnuo, potom zgazio i ostavio na podu čistačici da je pokupi. Možda je to bila i osica, a osice su opasne, rekao je sebi. 

I tako mu je svet koji je tek nedavno posmatrao sa divljenjem i zanosom opet postao jedno neugledno scensko rešenje predstave u kojoj je on bio glavni lik. I nije mu smetalo što ne vidi jer se odlično snalazio u svom mraku. I nije znao niti slutio da će mu se vid ponovo vratiti godinu dana kasnije, ali ovog puta zauvek. 

Nezvani gost

Lezala je na plocniku potrbuske i kao potrgana, rascupana lutka. Iako joj nije video lice, plavokosi Nikola ju je odmah prepoznao po zelenim lakovanim cipelama koje su, iako dobro ocuvane, pripadale jednom davnom vremenu cije su mlade generacije vec odavno osedele. U poslednje vreme je cesto navracala u njegovu radnju i on je osetio neki cudan zal sto mu vise nece mamiti osmeh na lice svojim neobicnim zahtevima i mladalackim duhom.

                                                                             ***

Sandra je ne zeleci da ceka lift trcala na cetvrti sprat i tek kad je stigla do svog stana, osetila je da je ostala bez daha. Komsinica preko puta je sazaljivo stavila ruke na srce bez reci iskazujuci saosecajnost i tugu.

Vrata od stana u kome su Sandra i njena mama stanovale su bila otvorena. Sandra je usla i osetila kako joj pod cipelama krckaju komadici stakla. Sva ogledala su bila razbijena u paramparcad dajuci stanu neku cudnu i neprimerenu svetlucavost. Sandra je obisla sve prostorije i svuda je bilo isto. Kupatilo, spavace sobe, hodnik...sve je bilo polupano i razbacano i stan je izgledao kao da je bio popriste velike borbe. Komsinica je bila cula vrisku i lomljavu i odmah pozvala policiju.

-          Nismo jos sigurni sta se dogodilo, rekao je inspektor. Vrata su bila zakljucana iznutra i morali smo uci nasilno. Moguce je da je napadac bio neko poznat. Neko kome je vasa majka otvorila vrata i pustila ga da udje. Pogledajte da li je nesto odneto, neka skupocenost, novac.

Ali u stanu nije falilo nista.

-          Mislite da kradja nije motiv. Da li je vasa mama imala neprijatelje?

-          Moja mama je bila zena od osamdeset pet godina. To su usamljene godine i za prijatelje i za neprijatelje.

-          To su rutinska pitanja i ja se unapred izvinjavam ako vam se cine neprimerena. Sta mi mozete reci o vasoj majci?

Sandra se zagleda u jednu fotografiju na zidu ispred njih. Slika je bila napravljena na njen deveti rodjendan i mala Sandra je sedela mami u krilu za stolom ispred rodjendanske torte. Mama je bila prelepa sa svojom gustom crnom kosom podignutom u modernu pundju.

***

Pundja je i dalje dobro stajala iako je proslo nedelju dana. Imala je najbolju frizerku, mislila je mama dok je sa osmehom gledala sliku sa Sandrinog rodjendana. Mala vrca. Vratila je sliku na zid i odlucila da ode u prodavnicu. Obula je svoje omiljene zelene lakovane cipele i obukla bundu. Sezdesete su bile lude i donele su Bitlse, ali ove sedamdesete je ipak vise volela. Jesu bile ludje, mislila je dok je zakljucavala ulazna vrata i polako hodala ka liftu. Ljudi su bili ludji. Onaj mladic u nekim svemirskim kolima ju je umalo udario pre dva dana na pesackom prelazu. I u prodavnici su manje ljubazni nego nekad. Nestrpljivi. I hipika ima sve vise sa njihovim pocepanim pantalonama. Lift se zaustavio na prizemlju i ona je jos jednom proverila svoj izgled i zadovoljno se zaputila van. Uvek joj govore da lici na Sofiju Loren, a ona se pravi da joj nije vazno, jer nece valjda pokazati koliko joj znaci da bude svima lepa i da je gde god se pojavi svi pozele. Mogla je biti glumica da je htela. Izasla je iz zgrade i osetila kako joj se hladan novembarski vazduh nekako lepi za lice. Udahnula je duboko. Mirisalo je na sneg.

Sat vremena kasnije, posto je kupila hleb i mleko u prodavnici preko puta i prosla pored Nikoline sportske radnje, mama je stala ispred velikog ogledala u hodniku da namesti kosu razbarusenu od vetra. Posmatrala je svoje krupne zelene oci oivicene gustim crnim trepavicama kao cuvarima smaragdnog jezera. Nasmesila se i dotakla svoju crnu kosu. Svakog dana je tako izlazila i kad joj nista drugo nije trebalo nego da eto vidi tog slatkog plavusana Nikolu koji je preko puta drzao prodavnicu sportske opreme. Procenila je da Nikola ima tridesetak godina, svega 4-5 manje od nje. Bila je to razlika koju je njena lepota cinila neznatnom i ocekivala je da ce je Nikola uskoro pozvati na pice. Bila je sama otkad je Sandrin tata pre mnogo godina naglo i neocekivano preminuo od srcanog udara. Zivot ide dalje, pomislila je, i mozda mi se daje jos jedna prilika za ljubav, da volim i budem voljena. A plavusan Nikola je pomalo i licio na njenog milog Novicu. I zato se, da bi stvorila koju priliku da osvoji Nikolu, pocela po prvi put u zivotu interesovati za sport. Pratila je fudbal i kosarku i, na Sandrino veliko i neskriveno cudjenje, polako osvajala komplikovana pravila tenisa. Cak je prosle nedelje odmah po plati kupila klizaljke. Decembar je bio na pragu a klizanje na otvorenom sa voljenim je obecavalo topliju zimu. Nikola joj je pomogao da obuje i usnira te bele klizacke cizmice i nekoliko puta je pitao da li su za nju. Rekao je da je led prilicno opasan i da treba biti obazriv, a ona je vec volela tu njegovu briznu i zastitnicku crtu. Mladic i devojka koji su u radnji probavali skijaske kombinezone su je sa osmehom posmatrali dok je klimavo napravila nekoliko koraka do velikog ogledala. U momentu je videla i neku staru zenu kako je posmatra sa osmehom i odjednom nije bila sigurna da li su to bili osmesi ili podsmesi. A nije joj bilo ni vazno. Nikola je stajao pored nje spreman da pomogne izdaju li je klizaljke. Tog jutra se kuci vratila srecna i puna nade u novu ljubav. Ledja su je manje bolela iako je vec godinama imala probleme koji su se od strane familije njenog tate prenosili sa kolena na koleno kao poucne narodne price. 

Izasla je na  terasu i duboko udahnula svezi novembarski vazduh. Zaljubljenost koju je osecala prema Nikoli je jesenju hladnocu pretvorila u blagi prolecni povetarac zacinjen mirisom procvetalih lipa. Odavno nije bila zaljubljena i potpuno je bila zaboravila srecu i ponesenost koju dusa opijena ljubavlju oseca. Nista joj nije bilo tesko. Ustajala je ujutru rano i silazila nekoliko puta u radnju ne bi li prolazeci pored prodavnice sportske opreme na jedan slatki trenutak videla Nikolu. Pre nekoliko dana je telefonom pozvala njegovu radnju samo da mu cuje glas. Spustila je slusalicu i bila iznenadjena kada je Nikola nju odmah posle pozvao.  Kako je samo znao da ga to ona zove? Njeno ljubavno sanjerenje grubo je prekinuto kada je odjednom preko puta ulice ugledala Nikolu kako zagrljen hoda sa nekom devojkom. Osetila je da joj je srce nekako cudno i bolno poskocilo dovodeci je na prag nesvestice. Nikola je imao drugu! I nije cak ni bila lepa kao ona koja je licila na Sofiju Loren. Brzo je usla u sobu i uputila se pred veliko ogledalo u hodniku. Nikola je imao drugu! Kako je to moguce?! Zar nije primetio njen pogled? I osmeh? I kikot i dodir kose? Zar ne razume govor tela?! A njeno telo je bilo lepse nego telo te neke devojke koju je on tako nonsalantno zagrlio. I lice joj je bilo…kakvo joj je bilo lice, vise se nije ni secala, ali sigurno nije bilo lepo kao njeno - kao lice Sofije Loren na koju joj svi kazu da lici. A mozda jos nije kasno da postane glumica, da pokaze Nikoli da je bolja i lepsa od te njegove bezveznjakuse. Stala je ispred ogledala da namesti kosu i dobije potvrdu svoje lepote ali je umesto Sofijinog lica videla lice neke ostarele zene, one iste starice koja ju je posmatrala u radnji kad je probavala klizaljke. Kako je usla? Uplasila se te nezvane gosce koja se drznula da je prati i kao lopov se usunja u stan, ali nje nije bilo kad se okrenula. Nije bilo nikog. Onda se opet pogledala u ogledalo i videla je. Ali sebe nije. Sofija Loren je nestala, a iz ogledala ju je posmatrala ta stara baba. Imala je i ona zelene oci, ali usahle i nekako tuzne i okruzene borama kao dubokim rovovima iz Velikog rata. Kosa joj je bila kratka i seda. Cvrsto je zatvorila oci i onda ih ponovo otvorila nadajuci se da ce u ogledalu videti sebe mladu i lepu, a ne tu zenu dovoljno staru da joj bude majka. Nemoc koju je osetila kad ju je ponovo ugledala se odjednom pretvorila u bes. Htela je da je otera, da joj podvikne da ode, da joj se makne sa ociju, da se gubi iz njenog stana i iz njenog ogledala! Zgrabila je vazu sa obliznje police i nekom natprirodom snagom je bacila na veliko ogledalo sa zlatnim rezbarenim ramom. Onda je odjurila u kupatilo, ali je i tamosnje ogledalo pokazalo tu istu staricu koju nije poznavala, a koja joj je odjednom ukrala njeno lepo lice. Povukla je ogledalo i bacila ga u kadu. U Sandrinoj sobi je sa police zgrabila jedan veliki kamen koji je Sandra bila donela sa mora i atletskom snagom ga zavitlala u ogledalo koje se razbilo u hiljadu komadica. Htela je da vristi ali joj je bes nekako zategao glasne zice i oduzimao dah. Onda je ponovo videla svoj odraz ali sada u staklu vrata terase. Podigla je suknju i pogledala svoje noge - nekada jake i misicave, a sada pred njom usahle i slabe kao i oci kojima ih je posmatrala. Pomislila je na klizaljke koje je pre nekoliko dana kupila i sakrila u orman. I na Nikolu i njegovu mladu devojku. Mislila je na bol koji se od srca sirio i postajao sve jaci i koji je kao snaznim rukama gusio i oduzimao dah. Glava ju je zabolela toliko da je samu sebe rasirenim dlanom udarila u slepoocnicu ne bi li nekako tu bol isterala. Pala je na pod, a u staklu balkonskih vrata su je opet docekale te usahle oci koje nisu bile njene. Postojao je samo jedan nacin da se resi te starice koja joj je ukrala nadu. Izasla je na terasu i pogledala dole u ljude koji su izgledali sasvim sicusno sa visine cetvrtog sprata. Onda se nagnula preko ograde i kao ptica se prepustila hladnom vazduhu dok ju je zemlja vukla k sebi. Neki zenski glas je vrisnuo.

                                                                        ***

Par nedelja posle nemilog dogadjaja, policijski inspektor koji je radio na slucaju se Sandri izvinio jer pocinilac zlocina nad njenom mamom nije pronadjen i nije bilo izleda da ce ikad biti. Rekao je da se ocigledno radilo o pravom profesionalcu koji je zataskao sve tragove i nije ostavio ni najmanju mogucnost da bude uhvacen. Stanari zgrade su redom ugradjivali najsigurnije brave i cak iz inostranstva narucili najmodernije kamere koje ce u zgradi biti postavljene da samim prisustvom obeshrabre lopove namernike i sve druge.

Bio je kraj decembra kada je Sandra u maminom plakaru pronasla kutiju sa klizaljkama. Kako je Sandrin rodjendan bio nekoliko dana pre toga, ona je pomislila da je to bio rodjendanski poklon za nju, i poslednji koji ce ikada od svoje mame dobiti. Zagrlila je klizaljke kao da grli majku i odlucila da njoj u cast i nauci klizati iako se zbog zimogrozljivosti nikad nije bavila zimskim sportovima. Klizaljke su joj bile tesne pa je uz racun koji je bio ostao u kesi sisla u sportsku radnju preko puta ne bi li ih zamenila za veci broj. Sarmantni plavokosi prodavac je Sandru prepoznao kao cerku svoje ceste i drage musterije za koju je rekao da je bila prava dama i sigurno prelepa u svojoj mladosti. Posto je cuo Sandrinu odluku da nauci da kliza i potpuni nedostatak iskustva u istom, kavaljerski se ponudio da joj bude instruktor. Nedugo posle toga, na otvorenom klizalistu velikog grada, rodila se nova ljubav.

Mrak

Dao je izjavu, a onda dozvolio medicinskom radniku da mu pogleda koleno koje ga cak nije ni bolelo jer je bio unapred zasticen lekom protiv bolova koji je redovno pio ujutru i u kasno poslepodne. Odbio je ponudu da bude otpracen kuci i polako se sa svojim zlatnim retriverom zaputio van obezbedjenog prostora i prema svojoj zgradi. Cuo je komsije kako medju sobom govore da su znali da ce se jednog dana tako nesto dogoditi. Cuo je i rajsferšlus koji je zatvoren u jednom dugackom potezu pre nego je telo ubaceno u ambulantna kola i vrata zatvorena. Polako i stapom ispitujuci put pred sobom, koracao je poznatom stazom prema svom stanu. Iz obliznjeg kafica se cuo prijateljski zamor i neka zabavna pesma o zaljubljenima. Pozeleo je da popije kafu.

                                                                          ***

Nekih mesec dana ranije, bio je cika Dule zadremao na svojoj omiljenoj fotelji ispred televizora dok su se iguane suncale na Galapagosu. Voleo je dokumentarne emisije o zivotinjama ali ne toliko da se odupre slatkom popodnevnom snu. Probudio ga je zamor ispred zgrade i posto komesanje nije prestajalo, ustao je da pogleda sta se zbiva. Odmah je naslutio sta se dogodilo, a jedan pogled kroz odskrinutu zavesu je potvrdio njegove sumnje. Policija je pravila zapisnik. Dvojica su bila i jednog je prepoznao, ali mu se nije secao imena jer je sam vec odavno bio u penziji. Znao je i da ce nasilnik uskoro biti uhvacen i izveden pred tuzioca. Mozda ce mu biti odredjeno zadrzavanje do 24 sata. Toliko da se odmori. I onda ce biti pusten. Posmatrao je medicinske radnike kako vec treci put u poslednja dva meseca unose njegovu komsinicu Jagodu u ambulantna kola. I posto cika Dule vise nije mogao da gleda patnje te drage devojke koju je poznavao otkad ju je mama pre skoro 30 godina donela iz porodilista, on je odlucio da postane slep. U njegovim godinama vid je slabio brzo. Sociva koja je kao mladji nosio je vec odavno zamenio naocarima jer su mu bile udobnije. Dioptrija se vremenom povecavala i stabilizovala kada je dostigla pozitivnih tri koma pet. Za njegove godine, ili uzrast, kako je voleo da kaze svom doktoru, to uopste nije bilo lose. I trajalo je sve do tog suncanog majskog poslepodneva kada je kroz moderni dvogled koji je jedne davne zime dobio na poklon za dvadeset godina sluzbe, video podlive na mladom i milom licu lepe Jagode. Sutradan je otisao kod doktora i pozalio se da mu je vid znatno popustio. Doktor, inace cenjeni oftalmolog, ga je pregledao i nije nasao nikakve nove fizicke promene u cika Duletovim ocima. Ali posto je ovaj tesko i pogresno citao i najkrupnija slova na tabli a brojeve skrivene u bojama nikako nije razaznavao, doktor mu je prepisao neke nove mocne kapi i naocare u narodu poznate kao djozluci. Ali cika Duletov vid nije odustajao od pogorsanja. Dve nedelje kasnije na kontroli, cika Dule je odresito i pozivajuci se na svoje poodmakle godine odbio doktorov predlog da ode na snimanje glave i zadovoljio se time da dobije besplatan pomocni stap i zvanicnu potvrdu da je slep. Dobio je i dresiranog psa sa kojim se odmah sprijateljio i izlazio u popodnevne setnje. Ispod zgrade je bio parkic i sumarak u kome se deca vec odavno vise nisu igrala i gde su se povremeno, znao je, vrsile ilegalne transakcije neke tamo trave, ali njega to nije interesovalo, a nije ni video jer je bio slep. Mladi bokser, koji je samo tri nedelje ranije svoje umece pokazao na licu njegove drage komsinice Jagode, je slobodan i ponosit setao po kraju. I jos joj ni modrice na licu nisu izmenjale sve boje do potpunog nestajanja, a vec je bokser nosio cvece u zahtevanju nove sanse. Bila je u parkicu klupica na kojoj je cika Dule odmarao i uzivao u cvrkutu ptica. I razmisljao je kako da uradi to sto je jos prosle zime bio naumio da uradi i sto je pre tri nedelje postalo cvrsta odluka. Bio je resen i spreman ali mu se bokser nikako nije ukazivao. Sve dok jednog blagog predvecerja i potpuno neocekivano, u tom parkicu bez dece, pred klupicom na kojoj je slepi cika Dule sedeo i slusao vrapce koji su se spremali za spavanje, stadose neki mladic na vespi i omrazeni bokser. Pogledali su u slepog starca koji je nepomicno sedeo na klupi i odlucili da nema potrebe traziti drugo mesto za izvrsenje svoje robno-novcane razmene. Mladic je uzeo novac i brzo se odvezao iz parkica. Bokser je svoju kesicu stavio u dzep. Slepi starac je ustao, spotakao se i pao. Stap mu je odleteo iza boksera koji se okrenuo da ga dohvati. Tada je cika Dule iz dzepa izvukao pistolj i sa tri hica poslao boksera u nepovratni mrak. Onda je ponovo seo na klupicu i pozvao policiju. Imao je direktan broj stanice u kojoj je nekada davno i sam radio na zastiti pravde. Rekao je da su se culi pucnji, da je slep, da je hodao i spotakao se na telo. Policija se brzo pojavila na mestu zlocina, a uz policiju i radoznale komsije koje su potvrdile da su videle mladica kako se na motoru brzo udaljava posle pocinjenog ubistva. Zvanicni osumnjiceni nije pronadjen, ali je parkic nedugo zatim ponovo postao omiljeno mesto mladih mama i njihove decice. I cika Dule je cesto setao i uzivao u duhu te ciste mladosti koja je ponovo zracila parkom. Uzivao je u umilnoj pesmi vrabaca i poneke svrake i zelenoj boji koja se u nijansama od najsvetlijeg smaragda do najzasenjenije mahovine razlivala po parkicu. I onda bi svoje tamne naocare spustio nize na nos i uzivao jer zelena je oduvek bila njegova omiljena boja. Boja koja odmara oci.

Čistač ulice

Krstić snajperskog nišana je pratio devojku sa divljom kosom dok je prelazila ulicu i hodala prema kontejneru. U ruci je drzala kesu sa djubrem. Bila je to kesa iz prodavnice – obična, bela, plastična – koja ce trajati i tvrdoglavo postojati i kad se ostalo djubre raspadne i stopi sa zemljom. Devojka baci svoju punu kesu na gomilu i krene natrag.

Imala je lepo sveze lice. Nije bila nasminkana i to je samo isticalo njenu mladost i prirodnu nesavrsenu lepotu. Takva lepota je nekada davno bila cesta ali je vremenom postala obelezje onih koji nemaju, a svi su zeleli da imaju ili da izgleda kao da imaju i devojke su se dovijale kako su znale da sebi priuste taj jedan isti nos i jedna ista usta. Sve su licile jedna na drugu u tom morbidnom moru istih izoblicenih lica i zato je prirodno, pegavo lice devojke sa divljom kosom ucinilo da Branired pomeri prst sa okidaca i posmatra je dok se nije izgubila iz vida. Onda je nisan vratio na kontejner preko puta i ugledao muskarca srednjih godina koji je sa punom kesom u ruci stao pored gomile nabacanog djubra. Muskarac je pogledao okolo kao da se premislja da li da baci kesu ili ne. Oklevao je. Onda je pogledao gore u prozore i terase visoke zgrade preko puta ulice. Onda iza sebe. Onda je bacio svoju kesu na vrh te piramide smeca i dok se ona kotrljala niz prljavu gomilu njega je metak pogodio u srce i on je pao. Kesa se zaustavila pored njegovog tela. Neka zena je vrisnula. Ljudi u neposrednoj blizini su se razbezali kao bubasvabe na svetlu. Jedan zagadjivac manje, pomislio je Branired i odlozio snajper.

Sve je pocelo pre osamnaest dana kada je Branired seo da u kuhinji pored otvorenog prozora i uz opojan miris procvetalih lipa duz trotoara pojede svoj omiljeni sendvic. Desilo se da je bas tada prolecni povetarac poneo sa sobom oblak smrada sa obliznjeg kontejnera za dubre koji se vise nije ni video od prepunih kesa koje su ga davile sa svih strana. Branired je ustao i zatvorio prozor. Pogledao je preko puta ulice u to ruglo ljudskog delovanja, nuspojavu svakodnevnog zivota koja se donedavno otklanjala nocu dok svi spavaju i mitski nestajala negde van grada, u nekom vilajetu za koga je malo ko znao gde se nalazi. Sad je taj vilajet bio pun, fabrike za preradu zatvorene, a gradska cistoca je postala uspomena iz nekog boljeg vremena o kojoj se pripovedalo deci. Gradonacelnik je svakodnevno izjavljivao da grad radi na dogovoru o izvozu smeca sa jednom stranom drzavom i da je higijenska situacija u gradu na vrhu liste njegovih prioriteta. Izvoz smeca, rekao je gradonacelnik i to je zvucalo kao neki poslovni uspeh koji ce povecati nacionalni dohodak. Radio i televizija su stalno ponavljali njegovu molbu gradjanima da svoj otpad pakuju u cvrste kese i nose na odredjenu privremenu deponiju van grada. I Branired je nosio. Nosili su i mnogi drugi, mozda cak i vecina, ali je smece ostalih bilo dovoljno da grad postane jedna velika deponija i samo su strogi zakoni mogli da zaustave prljavce i nateraju ih da se ponasaju ispravno u kriznom vremenu. Savesni gradjani, oni koji su svoje otpatke sami odnosili van grada, su pozivali na cistocu, ali su bili ismevani a povremeno cak i gadjani raznim oblicima djubra. A kao zivotinjske vrste koje se brzo mnoze a nemaju prirodnih neprijatelja, djubre se gomilalo. O tome je Branired razmisljao kada je ispred njegovog prozora proletela kesa puna raznih otpadaka bacena sa nekog viseg sprata i pala na travnjak. I tada je Branired, od malih nogu borac za pravdu, odlucio da se umesa u ta necista posla i usmeri aljkavo gradjanstvo na cisti put. Kupio je snajpersku pusku na crnom trzistu i namestio je na stolu svoje trpezarije ciji je prozor gledao na ulicu sa kontejnerom i lipu koja je pocela da vene. Prvi je pao neki dežmekasti covek iz zgrade preko puta koga je povremeno vidjao kako seta psa, velikog i cupavog i neke mu nepoznate vrste. Branired je tada brzo uklonio snajper i zatvorio prozor. Naslonio se na zid i osetio da mu se ruke tresu. Zatvorio je oci i ubedio sebe da je borba za pravdu i cistocu teska, ali opravdana.

Svakodnevno je menjao polozaje, uglavnom nalazeci stare napustene kuce, gradjevine zapocete pa ostavljene i cak krovove stambenih zgrada. Misteriozni čistač ulica - kako su ga nazvali na lokalnom radiju, je postao glavna vest i konfliktni heroj cistih koji su u isto vreme osudjivali ubistva i divili se njegovom buntu. Kako su dani prolazili, Braniredu su se ruke sve manje tresle posle povlacenja okidaca, a ljudi koje je obarao pored kontejnera su postajali sve manje ljudi a sve vise glineni golubovi koji postoje da bi bili oboreni. Na vestima su javljali da se potraga za cistacem nastavlja ali i da sve vise gradjana posecuje deponiju. Grad je bio cistiji.

Jedne veceri kasno, Branired je u prodavnici preko puta sreo devojku sa divljom kosom. Pomogla mu je da pokupi narandze koje su se otkotrljale sa gomile dok ih je birao. Zvala se Ana. Govorila je tiho  i odmereno, a kad se nasmesila Branired se zaljubio. Laganim korakom se vratio kuci i razmisljao kako ce je sledeci put kad je sretne pozvati na kafu. Vecerao je i sredio kuhinju. Izvadio je punu kesu iz kante za djubre, cvrsto je vezao i poneo na terasu gde je odlagao kese koje je nosio na deponiju. Terasa je bila mala i kese su se nagomilale jer zauzet poslom i ciscenjem grada od prljavih, sâm nije imao vremena za odlazak na deponiju. Pogledao je preko puta na kontejner i gomilu djubra. Zahvaljujuci njemu, piramida nije rasla. Zahvaljujuci njemu. Ne zakonima ni gradskim ocima ni policiji ni vlastima ni bio kome drugom nego njemu. On je na duši nosio sve te ljude koje je u poslednje dve nedelje pokosio a prestao da broji kod dvanaestog. Njega je policija trazila. Njega koji se borio za cistocu a sada stajao na svojoj maloj terasi okruzen djubrem i mravima koji su otkrili probusenu kesu. Tako je Branired, borac za cistocu grada i visoku gradjansku svest odlučio da sebe nagradi odlaganjem kese na kontejner. Zgrabio je onu sa mravima i uputio se van. Sigurnim korakom je gazio preko ulice osecajuci se nadmocno u odnosu na komsiju koji je bojazljivo prisao kontejneru, brzo bacio kesu i pobegao u mrak. Branired je polako spustio svoju kesu na dno piramide smeca i krenuo natrag. Zastao je da propusti jedan auto i odjednom je na svojim grudima u predelu srca ugledao crvenu tacku. Pomerala se levo, desno i gore-dole i onda postala stabilna. Branired je pogledao u prozore preko puta ulice i na drugom spratu ugledao snajpersku cev. Da je mogao usporiti snimak video bi i metak kako nezaustavljivo leti prema njemu sa svojim spicastim vrhom nalik na minijaturnu raketu. Levo rame mu se trglo unazad kao da ga je neko gurnuo a toplina koja se potom razlila po celom telu dovela ga je do iznemoglosti. Seo je na kese sa djubrem i pogledao opet u pravcu terase. Snajperska cev je nestala. Na prozoru je bila Ana, lepsa nego ikada. Zatvorio je oci i ugledao je kao onog prvog suncanog dana kada je divlje kose prelazila ulicu. Ali dan vise nije bio suncan. Magla se spustala polako i obavijala Anu sve vise i vise, dok sve nije postalo belo.

Branired se iznemogao ispruzio na trotoaru pored kontejnera.  Pitao se da li ga je Ana prepoznala. I da li joj je ovo bio prvi put. Pitao se da li je iskljucio šporet kad je izasao iz stana. Pitao se ko peva tu pesmu koja se orila iz automobila koji je prolazio, pesmu o devojkama koje u letnjim haljinama mirisu na smolu. Pitao se koji je datum i nije mogao da se seti. A onda se više nije pitao ništa.

Preporučena pošiljka

Marti je pročitao roman "Pošta" Čarlsa Bukovskog i odlučio da i sam postane poštar. Prijavio se za posao, išao na razgovor, a potom položio i sve potrebne testove uključujuci Test 473. Znao je da ce ga proći jer su 473 poslednja 3 broja njegovog socijalnog osiguranja i to je smatrao kao znak. Marti je inače strastveni čitalac. Sad kad je postao poštar, on pročita sve razglednice koje mu prodju kroz ruke pre negoli ih rasporedi u sandučiće. Zima je i ljudi šalju pozdrave sa skijanja u Koloradu, Francuskoj, Kanadi i čak iz nekih zemalja za koje Marti nikad nije ni čuo. Neko je video uličnu pljacku u Meksiko Sitiju. Ili je to beše bio Njujork Siti? Marti se pita gde bi Bukovski otišao na zimske ferije. Marti je odlučio da napiše knjigu. Zvaće se "Poštar" i opisivaće njegove avanture na poslu.

Marti je već nekoliko nedelja poštar ali nikada nije sreo nikoga od adresiranih. Niko nije kući kad Marti isporučuje pošiljke. Svi su na poslu i njegove avanture nisu uzbudljive kao što je očekivao. Ustvari, uopšte i nisu avanture već obični radni dani i zato njegova knjiga ne napreduje.

Jednog dana Marti pozvoni na vrata jednog stana da preda pošiljku i neki čovek mu otvori. Čovek ima azijske crte lica ali Marti ne raspoznaje razlike izmedju Kineza, Japanaca, Vijetnamaca,  Korejaca i ostalih tako da ne zna odakle bi taj čovek bio. Onda primeti da on nosi kimono.

- Vi ste Japanac? upita Marti pružajući mu pošiljku i papir na potpis.

- Da, reče muskarac u kimonu i potpisa pošiljku.

- Je l' to knjiga što ste dobili?

- Da, kaže Japanac.

- I ja puno čitam, kaže Marti.

- Ja ne čitam puno.

- A koju ste knjigu dobili, ako mogu da pitam?

- 'Umetnost ratovanja'.

- Idete u rat? upita Marti sa osmehom ali njegov pokušaj da napravi šalu neopaženo prodje pored Japanca.

- Ne, ja samo čitam, reče on.

Marti pogleda njegov japanski potpis na prijemnom listu i pomisli kako izgleda kao minijaturno umetničko delo okruženo birokratijom.

- Mnogo vam je lep vaš potpis, kaže Marti.

- Hvala, kaže japanski primalac pošte.

Vrata stana preko puta njegovog se otvore i mlada devojka izadje na hodnik.

- Dobar dan, kaže ona.

Japanac klimne glavom u znak pozdrava. Marti kaže dobar dan i široko se nasmeši. I ona se njemu nasmeši, ali uzdržano. Nije lepa ali Martiju je neodoljiva. Ona stanuje u broju 5 i nikad joj niko ne piše. Na poštu joj stižu samo računi i reklame. Zove se Mira. Marti misli da je to najlepše žensko ime na svetu. S vremena na vreme Mira u pošti dobije katalog donjeg veša. Marti misli da je ona nekad verovatno nešto naručila iz te radnje pa joj oni šalju kataloge. Marti se pita šta li je bila naručila.

Jednog dana Marti odluči da kupi svoju omiljenu knjigu i pošalje je Miri. Kao pošiljaoca Marti naznači njihov grad. Uz knjigu on kupi i karticu na kojoj piše 'hvala' ali nije siguran šta bi tu napisao. Posle nekog razmišljanja on napiše 'hvala sto naš grad činite bezbednim'. Marti se onda pita da li to što je napisao uopšte ima smisla i šta to Mira čini što bi doprinosilo javnoj bezbednosti. Valjda ne dolazi u sukob sa zakonom i to je sasvim dovoljno.

Sledećeg dana, omiljena Martijeva knjiga koju je poslao Miri se pojavi u njegovoj pošti za isporuku. Marti pozvoni kod Mire da isporuči knjigu i nada se da je ona kući. Srećan je kad se vrata otvore a Mira se ukaže na pragu. Mira je iznenadjena pošiljkom. Marti se nada da će joj se knjiga dopasti. On proba da započne razgovor i kao većina ljudi, neobavezno ćaskanje započinje osvrtom na vreme. Hladno je.

- Kraj januara je, normalno da je hladno, kaže Mira. Ona ga gleda pravo u oči i ozbiljna je. Lepša je kad se smeši. Usne joj se razdvoje kad udahne duboko i Marti misli kako bi je poljubio. Ona kaže dovidjenja i zatvori mu vrata u lice.

Marti zna imena svih stanara u njegovom resoru. Mira Smit mu je najomiljenije. Danas je u pošti dobila ponudu za kreditnu karticu bez kamate. To znači da sigurno ima dobru kreditnu istoriju i Martiju je drago zbog toga. On vozi svoji mali poštanski kombi vrlo sporo kad prolazi pored Mirinog ulaza. Uvek se nada da će je videti ali nikad je ne vidi. Marti se pita da li je pročitala knjigu.

Jednog dana Mira dobije još jednu preporučenu pošiljku. Marti pogleda ko je pošiljalac i vidi da je ime izostavljeno a adresa nepoznata. Sa pošiljkom u ruci, Marti zvoni na vrata Mirinog stana. Ona otvori vrata i posmatra ga bez reči. Obučena je u beli bade-mantil i Martiju se čini da ispod mantila izviruje crna čipka, ali nije siguran jer ne sme da bulji. Mira danas nosi crveni karmin i Marti posmatra njene lepe usne dok ona potpisuje preuzimanje pošiljke. Danas nije iznenadjena kao prošli put. Ona mu pruži potpisani list i gleda ga pravo u oči. Oči su joj tamne ali Martija zaslepljuju kao jarko sunce. On skrene pogled.

- Hvala, kaže ona mekanim glasom.

- Nema na cemu, kaže on i pogleda u njene kao trešnjice usne želeci da ih uzme i zauvek zadrži za sebe.

- Napolju je baš hladno, kaže ona.

- Februar je, normalno da je hladno, kaže on i odmah zažali što nije rekao nešto drugo, nešto prijatnije i druževnije.

- Ne na Dan zaljubljenih, kaže ona.

Začuvsi glasove na hodniku, njen komšija Japanac pogleda kroz špijunku. Marti je spreman da krene dalje ali prvo još jednom baci pogled na Mirine rubinske usne. Mala uspomena za put.

- Hoćeš možda da svratiš malo da se ugreješ? upita Mira uz vragolast osmeh. Marti gleda njeno ne tako lepo ali njemu prelepo lice. Pročitala je knjigu, misli Marti srećno, i sad želi svog poštara.

- Da, kaže Marti, baš bih voleo da svratim.

Kroz špijunku, komšija Japanac posmatra Martija kako ulazi u Mirin stan i ona za njim zatvara vrata.

- Mamicu mu jebem, pomisli on na japanskom.

Buntovnica

Taman sam htela da dremnem kad je on ušao. Izgleda umorno. Ne zbog posla po običaju nego drugačije, kao da nije dobro spavao. E, zato meni treba da dremnem - da ne bih izgledala kao on. A mogao bi malo i da se obrije. Baš izgleda nešto nesrećno. Šta li ga muči? A i šta me briga šta njega muči. Kao da se on ikad zapita šta meni fali. Ili bilo kome od nas ovde. Nesanica mu sigurno nije zbog mene. Ali ne mogu da se ne pitam šta mu je. Takva mi je priroda, radoznala. Razmišljam ja i o drugim stvarima. Na primer zašto postojim. Ili bilo ko od nas. Ali to se verovatno svi manje ili više pitaju tako da nisam ja nešto sad specijalna zbog toga. Volim kad sam ovde sama. A znam ja zašto je on došao i šta traži, ali to što bi on hteo
danas neće dobiti. A ni sutra. A ni u nekoj bliskoj budućnosti. Vala, dosta mi je. Imam ja plan. Osećam da me posmatra. Sigurno se pita zašto sam ovde sama i zašto nisam pobegla kad se on pojavio. Htela sam da dremnem, eto. Ali ne razume on to. Evo izbegavam njegov pogled. Jedan od mojih prijatelja ovde - jak je bio i krupan - ga je uvek gledao u oči. Nije odvraćao pogled kao ja. Rekao mi je i verujem. Mada neobrijani nikad nije baš
buljio u njega. Onako ga okrzne pogledom ali ne da bulji. Ali moj krupni i zgodni prijatelj je bio preke naravi pa ga je jednom prilikom napao. Videla sam. Bilo je brutalno. Onda je procenjeno da je opasan i negde su ga odveli. Ne znam gde ali ga više nismo videli. Nedostaje mi moj lepi prijatelj. Bili smo mi više nego prijatelji. Ono što se kaže, prijatelji sa beneficijama. Sad ja beneficije primam od jednog što i nije baš moj tip, ali eto, završi posao. Neobrijani me i dalje posmatra. 'Nećeš ih naći', kažem mu ali on to ne kapira. Mogao bi već jednom da završi tu svoju malu raciju i da me ostavi na miru da odremam. Dosad bih već bila u dubokom snu. Baš mi treba da dremnem, jedva oči držim otvorene. Sutra odlazim. Odlučila sam. Volela bih da mogu da mu kažem ali ne mogu. Hoću da me ostavi na miru. Verovatno će misliti da sam ga ostavila zauvek ali ne, vratiću se ja za tri-četiri nedelje. Iznenadiće se kad me vidi. Verovatno prijatno. Kad se pojavimo ja i moja ekipa. Eno ga sad traži u Nininom krevetu. Poludeće kad joj kažem. Vidi, nadje jedno. Je l' si srećan sad, gospodine baš-me-briga-kako-izgledam? Vidi, opet me gleda. Izbegni pogled, izbegni pogled. Evo ga dolazi. Ne pipaj me, rugobo! Vidi, gde mu je onaj krug što mu se uvek sijao na prstu? I njegova žena ima isti. Ja ne nosim takve stvari. Najsličnije što sam ikad imala je ovaj konac što mi je on ko zna zašto vezao oko članka. Baš je nešto ostario. A mogla bih da mu pokažem gde su. Da ga oraspoložim. Ne, ne, ne. Njegova sreća nije moja obaveza. Ja hoću da izvedem piliće i pridržavam se svog plana. Neka ga usreći komšija. Njegova žena i on se stalno tu pred nama dodiruju kljunovima. Sigurno je dobar čovek. Ko zna. Ne razumem ja ljude baš najbolje. Tu njihovu jebenu vrstu. I sve što hoću je da dremnem. Mada možda bih prvo mogla da snesem još jedno jaje. Ne znam, videću kad ode ovaj.

(Inspirisano istinitom pričom)