Buntovnica

Taman sam htela da dremnem kad je on ušao. Izgleda umorno. Ne zbog posla po običaju nego drugačije, kao da nije dobro spavao. E, zato meni treba da dremnem - da ne bih izgledala kao on. A mogao bi malo i da se obrije. Baš izgleda nešto nesrećno. Šta li ga muči? A i šta me briga šta njega muči. Kao da se on ikad zapita šta meni fali. Ili bilo kome od nas ovde. Nesanica mu sigurno nije zbog mene. Ali ne mogu da se ne pitam šta mu je. Takva mi je priroda, radoznala. Razmišljam ja i o drugim stvarima. Na primer zašto postojim. Ili bilo ko od nas. Ali to se verovatno svi manje ili više pitaju tako da nisam ja nešto sad specijalna zbog toga. Volim kad sam ovde sama. A znam ja zašto je on došao i šta traži, ali to što bi on hteo
danas neće dobiti. A ni sutra. A ni u nekoj bliskoj budućnosti. Vala, dosta mi je. Imam ja plan. Osećam da me posmatra. Sigurno se pita zašto sam ovde sama i zašto nisam pobegla kad se on pojavio. Htela sam da dremnem, eto. Ali ne razume on to. Evo izbegavam njegov pogled. Jedan od mojih prijatelja ovde - jak je bio i krupan - ga je uvek gledao u oči. Nije odvraćao pogled kao ja. Rekao mi je i verujem. Mada neobrijani nikad nije baš
buljio u njega. Onako ga okrzne pogledom ali ne da bulji. Ali moj krupni i zgodni prijatelj je bio preke naravi pa ga je jednom prilikom napao. Videla sam. Bilo je brutalno. Onda je procenjeno da je opasan i negde su ga odveli. Ne znam gde ali ga više nismo videli. Nedostaje mi moj lepi prijatelj. Bili smo mi više nego prijatelji. Ono što se kaže, prijatelji sa beneficijama. Sad ja beneficije primam od jednog što i nije baš moj tip, ali eto, završi posao. Neobrijani me i dalje posmatra. 'Nećeš ih naći', kažem mu ali on to ne kapira. Mogao bi već jednom da završi tu svoju malu raciju i da me ostavi na miru da odremam. Dosad bih već bila u dubokom snu. Baš mi treba da dremnem, jedva oči držim otvorene. Sutra odlazim. Odlučila sam. Volela bih da mogu da mu kažem ali ne mogu. Hoću da me ostavi na miru. Verovatno će misliti da sam ga ostavila zauvek ali ne, vratiću se ja za tri-četiri nedelje. Iznenadiće se kad me vidi. Verovatno prijatno. Kad se pojavimo ja i moja ekipa. Eno ga sad traži u Nininom krevetu. Poludeće kad joj kažem. Vidi, nadje jedno. Je l' si srećan sad, gospodine baš-me-briga-kako-izgledam? Vidi, opet me gleda. Izbegni pogled, izbegni pogled. Evo ga dolazi. Ne pipaj me, rugobo! Vidi, gde mu je onaj krug što mu se uvek sijao na prstu? I njegova žena ima isti. Ja ne nosim takve stvari. Najsličnije što sam ikad imala je ovaj konac što mi je on ko zna zašto vezao oko članka. Baš je nešto ostario. A mogla bih da mu pokažem gde su. Da ga oraspoložim. Ne, ne, ne. Njegova sreća nije moja obaveza. Ja hoću da izvedem piliće i pridržavam se svog plana. Neka ga usreći komšija. Njegova žena i on se stalno tu pred nama dodiruju kljunovima. Sigurno je dobar čovek. Ko zna. Ne razumem ja ljude baš najbolje. Tu njihovu jebenu vrstu. I sve što hoću je da dremnem. Mada možda bih prvo mogla da snesem još jedno jaje. Ne znam, videću kad ode ovaj.

(Inspirisano istinitom pričom)