Letnji dani, topli, cenjeni. Nema ih puno. Od početka raspusta, pa do
19. avgusta. Treptaj oka. Dvadesetog je već sveže. To je neki lokalni prirodni
fenomen. Sunce se preko noći spusti za desetine stepeni i tako sija pod nižim
uglom. Nije to više onaj zenit. I bazen je tamniji i nedostaje mu juli mesec. I
zelena trava. Hladovina kestenova. Sedenje ledja na ledja kao Robe di Kappa.
Skakaonice, mala i velika. Neko skače prelom sa velike kao da je to
najnormalnija stvar na svetu. I najlakša. Crne kupaće gaće. I crveno-bele na
vertikalne štrafte. Bilo ih je na sve strane. Verovatno iz Zvezde kod čika
Verka. Jedna Mira se davi ispod brane i momci trče da je spasu. Gledam ih i
nadam se da se Mira davi kobajagi. Uskoro se vraćaju sa njom spašenom. Bilo je
čupavo. Vaterpolo u bazenu i ona jedna druga igra, kako se već zvala – u skoku dobacivanje
i izbacivanje lopte. Dečaci to uglavnom igraju, generacije ’67., ’68. Sunčanje
na ivici bazena. Skakanje sa brojeva...kao neki salto. Ispod skakaonica bacanje
u vodu na tri. Kartanje – remi, tablić, mau-mau. Mau-mau...Onda glad. Odlazak
kući na ručak. Letnja boranija, šopska salata, kajmak i paradajz. Repriza
noćnog programa. Alo, alo. Beni Hil. Povratak na bazen, jer svaki sunčani
letnji sat treba iskoristiti. I svi su tu. I mama i tata, braća i
sestre, tetke, teče, ujaci i ujne i babe i dede, svi drugari, učitelji i
nastavnici, komšije, nade i treptaji srca, slučajni prolaznici i svi oni znani
i neznani junaci momenata koji su tada izgledali stajaći, a protekli su pre
nego što su i opaženi. I zato su to dobra, stara vremena. Ostalo je
scenografija. Sad je bazen novi, leto je i dalje kratko, a neka nova mladost gradi
neka nova stara dobra vremena u onoj prevrtljivoj dimenziji koja ne čeka nikoga.
