Priča za poslepodne

Bila je to ista tašna kao ona nekad. I kad je prodavačica htela da je stavi u kesu, ona je odbila. Nosiće je odmah. Nema veze, preko ove koju već ima na ramenu. Izašla je iz radnje srećna i prosto grleći taj komadić prošlosti koji joj je tako nenadano dopao ruku. Kad je to bilo...pre trideset godina je imala istu takvu...ustvari, prva tašna koju je ikad i kupila...i sad tako slučajno da naleti na istu! Osetila je na obrazu povetarac mladosti i puna nekog zaboravljenog elana srećno pod pazuhom pritisla tašnu. Sitni lopov koji je posmatrao žene koje hodaju ulicom i birao najlakši plen, je njen zagrljaj protumačio kao zaštitu nečeg jako vrednog - a verovatno novca, pošto je banka bila u blizini. Prešao je ulicu i nenametljivo se priključio reci pešaka kojom je tekla i žena sa tašnom. Nekoliko njih se odvojilo i zastalo na pešačkom prelazu čekajući da se im se upali svetlo. Iskoristio je momenat i strgao joj tašnu sa ramena i onda iz ruke i počeo da beži preko ulice izbegavajući automobil...

Razmišljao je šta će sve da kupi. Prvo će da otplati stan. Onda kuća na moru. Auto. Mašina za pranje sudova. Ustvari, šta će mu ovaj stan, kupiće bolji. Ili kuću. Bolje kuću. Sa lepim dvorištem, pa da ima i psa. Koju vrstu? Onu što liči na vuka. I malu vikendicu na planini da ga zimi vodi na sneg. I majci jednu mašinu za pranje sudova. A i za sušenje veša, ako hoće. I možda da je pošalje u banju. Ustvari, u svoju kuću na moru. U kom mestu? Neko malo mesto koje leti pozlati pod suncem, pa zimzeleno izgleda još tamnije. A tek što miriše. Koje li mesto ima najviše zrikavaca? Kako oni lepo pevaju. Letnji rokeri...ili trubaduri. A potpuno nevidljivi dok se čovek ne zabulji u drvo. A kad smo kod drveta, obavezno da ima drvo masline u dvorištu i vinova loza da pravi senu iznad verande. I udobne stolice za dremanje posle plaže...onako u poslepodne, punog stomaka, uz umirujući miris one suve trave i svežih čempresa. Neka budu fotelje od trske i sa mekanim jastucima. I ne mora da bude negd...

   Bila je u č iteljica i svakog jutra je ta č no u pola sedam, na putu za š kolu, prolazila ispod njegovog prozora. On je stanovao u centru i prolazile su tu i druge devojke, ali on je video samo nju. Da ga je neko pitao da je opiše, rekao bi da liči  na č arlston jer svaki put kada bi ugledao njeno vedro lice osetio bi ž elju da ple š e i veseli se. Pozva ć u je da izadjemo, mislio je. Sutra. Kad je sutra do š lo, pogledao se u ogledalu i nezadovoljan svojim kosmatim stanjem odlu č io da prvo poseti berberina i lepo se o š i š a i obrije. Planirao je da se 'slu č ajno' sudare ispred trafike gde ć e on kupovati novine kad ona bude prolazila. Bi ć e lepo pod š i š an i uredan, š to mu je bilo va ž no jer je hteo da ostavi dobar utisak i odmah joj se dopadne. Slede ć eg jutra se umio i namestio kosu ispred ogledala misle ć i kako ga je berberin lepo pod š i š ao. Spremao se za trafiku. Onda je, dok je zakop č avao svoju omiljenu belu ko š ulju, ispod drugog gor...

Vojne snage dve moćne države su bile podignute na visoku borbenu gotovost i rat je mogao buknuti svakog momenta. Meteorska gromada veličine fudbalskog igrališta je pod uticajem neznanih kosmičkih sila promenila putanju i uputila se prema planeti Zemlji. Mladi naučnik je pronašao lek za multiplu sklerozu. Za najčitanije dnevne novine male države Belosije sve je to bilo manje važno od svežih dogadjaja na Skladištu. Zato je na naslovnoj strani bila jedna druga udarna vest - da su Miki i Lena imali seks u dvorištu i da su kamere sve snimile. U štampanom izdanju su bile priložene fotografije, a u digitalnom je vernim čitaocima bio na pregled ponudjen i video. Verni čitaoci su bili oni koji su telefonima slali glasove, a time i novac produkciji i vlasnicima Skladišta. Zauzvrat su dobijali priliku da misle da je njihov glas uticao na tok emisije, a možda čak i odlučio sudbinu, to jest ostanak ili odlazak, odredjene osobe iz emisije poznatih kao članovi Skladišta. Isto su imali priliku d...

Uzela je hrpu pošte koju je na povratku s posla pokupila u sandučiću i nezainteresovano počela da lista koverte. Računi i obračuni, izvodi, reklame. Stvari koje je manje-više znala i druge koje je nisu ni interesovale. Sve dok nije stigla do te koverte. Onda je ostale spustila na sto i u ruci zadržala samo to jedno pismo. Bila je to bela koverta, sasvim obična, osim što je u gornjem levom uglu imala grb gradskih vlasti, a gradske vlasti niko nije voleo. Pogledala je u svog muža koji je sedeo u delu sobe koji je služio kao dnevni boravak. On je na velikom ekranu koji je pokrivao cela tri zida od poda do plafona, sa nepodeljenom pažnjom pratio fudbalsku utakmicu. Sedeo je na rotirajućoj fotelji u sredini sobe i okretao se s njom prateći loptu i igrače koji su na ekranu bili u prirodnoj veličini. Sa njenog mesta u trpezariji izgledao je kao da sedi na terenu. Mrzela je fudbal, a i taj televizor koji je nekako činio da sve u njenom životu izgleda malo i besmisleno. Polako je otvorila ko...

Veliki gradovi imaju svašta za decu. Imaju prodavnice koje rade po celu noć ako se nekom prijede čokolada. Imaju časove nemačkog i kineskog. I velika klizališta, i sa krovom i pod vedrim nebom. I časove baleta i velike fontane. I puno bioskopa koji prikazuju razne i najnovije filmove. Imaju velika pozorišta i vaterpolo treninge. I mačevanje. Neki imaju i veliku reku, pa onda i veslače sa kormilarom ili bez. I časove violine. I muzeje sa slikama za koje je decu baš briga iako im roditelji objašnjavaju da su važne i skupe. Veliki gradovi imaju i široke bulevare. I aerodrome. I puno prodavnica u kojima svašta može da se kupi. Samo jednu stvar ti veliki gradovi nemaju, dok se mali njome diče i koja na šta-je-bolje-vagi nekako uravnoteži tasove. Ta jedna stvar velika i teška kao svi baleti, nilski konji u zoološkom vrtu i časovi španskog i harfe je sloboda. Sloboda da se bude mali, ali da se izadje bez roditelja. Da druženje u parku, na obližnjoj livadi ili poprečnoj uličici ne organiz...

Gospodin pravnik je izašao iz doktorove ordinacije i zaputio se kroz hodnike bolnice u koju je prvi put kročio tek nedavno, a sada je već dobro poznavao. Izašao je na široko stepenište koje je vodilo u zgradu. Sišao je nešto klecavim korakom i zastao kraj guste i tamno zelene žive ograde. Pogledao je oko sebe. Konačno je video. Posle tolikih godina života provedenih u mraku, progledao je nakon posete čuvenom doktoru, starom drugu iz školske klupe, koji je učinio sve da mu pomogne. I sada je video. Uputio se preko ulice i zaustavio taksi.       - U gradski park.  Petnaest minuta kasnije ležao je na svežoj, zelenoj travi sa rukama ispod glave i posmatrao plavo nebo. Mislio je koliko dugo nije video tu lepotu i hteo je da je upije i zadrži u sebi zauvek. Blago zujanje mu je skrenulo pogled sa strane gde se jedna pčelica dvoumila izmedju maslačka i bele rade. Sada je prvi put posle toliko mnogo godina ponovo video pčelu. Kao dečak je imao dobar vid i video...

Lezala je na plocniku potrbuske i kao potrgana, rascupana lutka. Iako joj nije video lice, plavokosi Nikola ju je odmah prepoznao po zelenim lakovanim cipelama koje su, iako dobro ocuvane, pripadale jednom davnom vremenu cije su mlade generacije vec odavno osedele. U poslednje vreme je cesto navracala u njegovu radnju i on je osetio neki cudan zal sto mu vise nece mamiti osmeh na lice svojim neobicnim zahtevima i mladalackim duhom.                                                                               *** Sandra je ne zeleci da ceka lift trcala na cetvrti sprat i tek kad je stigla do svog stana, osetila je da je ostala bez daha. Komsin...

Dao je izjavu, a onda dozvolio medicinskom radniku da mu pogleda koleno koje ga cak nije ni bolelo jer je bio unapred zasticen lekom protiv bolova koji je redovno pio ujutru i u kasno poslepodne. Odbio je ponudu da bude otpracen kuci i polako se sa svojim zlatnim retriverom zaputio van obezbedjenog prostora i prema svojoj zgradi. Cuo je komsije kako medju sobom govore da su znali da ce se jednog dana tako nesto dogoditi. Cuo je i rajsferšlus koji je zatvoren u jednom dugackom potezu pre nego je telo ubaceno u ambulantna kola i vrata zatvorena. Polako i stapom ispitujuci put pred sobom, koracao je poznatom stazom prema svom stanu. Iz obliznjeg kafica se cuo prijateljski zamor i neka zabavna pesma o zaljubljenima. Pozeleo je da popije kafu.                                                                     ...

Krsti ć snajperskog ni š ana je pratio devojku sa divljom kosom dok je prelazila ulicu i hodala prema kontejneru. U ruci je drzala kesu sa djubrem. Bila je to kesa iz prodavnice – obi č na, bela, plasti č na – koja ce trajati i tvrdoglavo postojati i kad se ostalo djubre raspadne i stopi sa zemljom. Devojka baci svoju punu kesu na gomilu i krene natrag. Imala je lepo sveze lice. Nije bila nasminkana i to je samo isticalo njenu mladost i prirodnu nesavrsenu lepotu. Takva lepota je nekada davno bila cesta ali je vremenom postala obelezje onih koji nemaju, a svi su zeleli da imaju ili da izgleda kao da imaju i devojke su se dovijale kako su znale da sebi priuste taj jedan isti nos i jedna ista usta. Sve su licile jedna na drugu u tom morbidnom moru istih izoblicenih lica i zato je prirodno, pegavo lice devojke sa divljom kosom ucinilo da Branired pomeri prst sa okidaca i posmatra je dok se nije izgubila iz vida. Onda je nisan vratio na kontejner preko puta i ugledao muskarca...