Nezvani gost

Lezala je na plocniku potrbuske i kao potrgana, rascupana lutka. Iako joj nije video lice, plavokosi Nikola ju je odmah prepoznao po zelenim lakovanim cipelama koje su, iako dobro ocuvane, pripadale jednom davnom vremenu cije su mlade generacije vec odavno osedele. U poslednje vreme je cesto navracala u njegovu radnju i on je osetio neki cudan zal sto mu vise nece mamiti osmeh na lice svojim neobicnim zahtevima i mladalackim duhom.

                                                                             ***

Sandra je ne zeleci da ceka lift trcala na cetvrti sprat i tek kad je stigla do svog stana, osetila je da je ostala bez daha. Komsinica preko puta je sazaljivo stavila ruke na srce bez reci iskazujuci saosecajnost i tugu.

Vrata od stana u kome su Sandra i njena mama stanovale su bila otvorena. Sandra je usla i osetila kako joj pod cipelama krckaju komadici stakla. Sva ogledala su bila razbijena u paramparcad dajuci stanu neku cudnu i neprimerenu svetlucavost. Sandra je obisla sve prostorije i svuda je bilo isto. Kupatilo, spavace sobe, hodnik...sve je bilo polupano i razbacano i stan je izgledao kao da je bio popriste velike borbe. Komsinica je bila cula vrisku i lomljavu i odmah pozvala policiju.

-          Nismo jos sigurni sta se dogodilo, rekao je inspektor. Vrata su bila zakljucana iznutra i morali smo uci nasilno. Moguce je da je napadac bio neko poznat. Neko kome je vasa majka otvorila vrata i pustila ga da udje. Pogledajte da li je nesto odneto, neka skupocenost, novac.

Ali u stanu nije falilo nista.

-          Mislite da kradja nije motiv. Da li je vasa mama imala neprijatelje?

-          Moja mama je bila zena od osamdeset pet godina. To su usamljene godine i za prijatelje i za neprijatelje.

-          To su rutinska pitanja i ja se unapred izvinjavam ako vam se cine neprimerena. Sta mi mozete reci o vasoj majci?

Sandra se zagleda u jednu fotografiju na zidu ispred njih. Slika je bila napravljena na njen deveti rodjendan i mala Sandra je sedela mami u krilu za stolom ispred rodjendanske torte. Mama je bila prelepa sa svojom gustom crnom kosom podignutom u modernu pundju.

***

Pundja je i dalje dobro stajala iako je proslo nedelju dana. Imala je najbolju frizerku, mislila je mama dok je sa osmehom gledala sliku sa Sandrinog rodjendana. Mala vrca. Vratila je sliku na zid i odlucila da ode u prodavnicu. Obula je svoje omiljene zelene lakovane cipele i obukla bundu. Sezdesete su bile lude i donele su Bitlse, ali ove sedamdesete je ipak vise volela. Jesu bile ludje, mislila je dok je zakljucavala ulazna vrata i polako hodala ka liftu. Ljudi su bili ludji. Onaj mladic u nekim svemirskim kolima ju je umalo udario pre dva dana na pesackom prelazu. I u prodavnici su manje ljubazni nego nekad. Nestrpljivi. I hipika ima sve vise sa njihovim pocepanim pantalonama. Lift se zaustavio na prizemlju i ona je jos jednom proverila svoj izgled i zadovoljno se zaputila van. Uvek joj govore da lici na Sofiju Loren, a ona se pravi da joj nije vazno, jer nece valjda pokazati koliko joj znaci da bude svima lepa i da je gde god se pojavi svi pozele. Mogla je biti glumica da je htela. Izasla je iz zgrade i osetila kako joj se hladan novembarski vazduh nekako lepi za lice. Udahnula je duboko. Mirisalo je na sneg.

Sat vremena kasnije, posto je kupila hleb i mleko u prodavnici preko puta i prosla pored Nikoline sportske radnje, mama je stala ispred velikog ogledala u hodniku da namesti kosu razbarusenu od vetra. Posmatrala je svoje krupne zelene oci oivicene gustim crnim trepavicama kao cuvarima smaragdnog jezera. Nasmesila se i dotakla svoju crnu kosu. Svakog dana je tako izlazila i kad joj nista drugo nije trebalo nego da eto vidi tog slatkog plavusana Nikolu koji je preko puta drzao prodavnicu sportske opreme. Procenila je da Nikola ima tridesetak godina, svega 4-5 manje od nje. Bila je to razlika koju je njena lepota cinila neznatnom i ocekivala je da ce je Nikola uskoro pozvati na pice. Bila je sama otkad je Sandrin tata pre mnogo godina naglo i neocekivano preminuo od srcanog udara. Zivot ide dalje, pomislila je, i mozda mi se daje jos jedna prilika za ljubav, da volim i budem voljena. A plavusan Nikola je pomalo i licio na njenog milog Novicu. I zato se, da bi stvorila koju priliku da osvoji Nikolu, pocela po prvi put u zivotu interesovati za sport. Pratila je fudbal i kosarku i, na Sandrino veliko i neskriveno cudjenje, polako osvajala komplikovana pravila tenisa. Cak je prosle nedelje odmah po plati kupila klizaljke. Decembar je bio na pragu a klizanje na otvorenom sa voljenim je obecavalo topliju zimu. Nikola joj je pomogao da obuje i usnira te bele klizacke cizmice i nekoliko puta je pitao da li su za nju. Rekao je da je led prilicno opasan i da treba biti obazriv, a ona je vec volela tu njegovu briznu i zastitnicku crtu. Mladic i devojka koji su u radnji probavali skijaske kombinezone su je sa osmehom posmatrali dok je klimavo napravila nekoliko koraka do velikog ogledala. U momentu je videla i neku staru zenu kako je posmatra sa osmehom i odjednom nije bila sigurna da li su to bili osmesi ili podsmesi. A nije joj bilo ni vazno. Nikola je stajao pored nje spreman da pomogne izdaju li je klizaljke. Tog jutra se kuci vratila srecna i puna nade u novu ljubav. Ledja su je manje bolela iako je vec godinama imala probleme koji su se od strane familije njenog tate prenosili sa kolena na koleno kao poucne narodne price. 

Izasla je na  terasu i duboko udahnula svezi novembarski vazduh. Zaljubljenost koju je osecala prema Nikoli je jesenju hladnocu pretvorila u blagi prolecni povetarac zacinjen mirisom procvetalih lipa. Odavno nije bila zaljubljena i potpuno je bila zaboravila srecu i ponesenost koju dusa opijena ljubavlju oseca. Nista joj nije bilo tesko. Ustajala je ujutru rano i silazila nekoliko puta u radnju ne bi li prolazeci pored prodavnice sportske opreme na jedan slatki trenutak videla Nikolu. Pre nekoliko dana je telefonom pozvala njegovu radnju samo da mu cuje glas. Spustila je slusalicu i bila iznenadjena kada je Nikola nju odmah posle pozvao.  Kako je samo znao da ga to ona zove? Njeno ljubavno sanjerenje grubo je prekinuto kada je odjednom preko puta ulice ugledala Nikolu kako zagrljen hoda sa nekom devojkom. Osetila je da joj je srce nekako cudno i bolno poskocilo dovodeci je na prag nesvestice. Nikola je imao drugu! I nije cak ni bila lepa kao ona koja je licila na Sofiju Loren. Brzo je usla u sobu i uputila se pred veliko ogledalo u hodniku. Nikola je imao drugu! Kako je to moguce?! Zar nije primetio njen pogled? I osmeh? I kikot i dodir kose? Zar ne razume govor tela?! A njeno telo je bilo lepse nego telo te neke devojke koju je on tako nonsalantno zagrlio. I lice joj je bilo…kakvo joj je bilo lice, vise se nije ni secala, ali sigurno nije bilo lepo kao njeno - kao lice Sofije Loren na koju joj svi kazu da lici. A mozda jos nije kasno da postane glumica, da pokaze Nikoli da je bolja i lepsa od te njegove bezveznjakuse. Stala je ispred ogledala da namesti kosu i dobije potvrdu svoje lepote ali je umesto Sofijinog lica videla lice neke ostarele zene, one iste starice koja ju je posmatrala u radnji kad je probavala klizaljke. Kako je usla? Uplasila se te nezvane gosce koja se drznula da je prati i kao lopov se usunja u stan, ali nje nije bilo kad se okrenula. Nije bilo nikog. Onda se opet pogledala u ogledalo i videla je. Ali sebe nije. Sofija Loren je nestala, a iz ogledala ju je posmatrala ta stara baba. Imala je i ona zelene oci, ali usahle i nekako tuzne i okruzene borama kao dubokim rovovima iz Velikog rata. Kosa joj je bila kratka i seda. Cvrsto je zatvorila oci i onda ih ponovo otvorila nadajuci se da ce u ogledalu videti sebe mladu i lepu, a ne tu zenu dovoljno staru da joj bude majka. Nemoc koju je osetila kad ju je ponovo ugledala se odjednom pretvorila u bes. Htela je da je otera, da joj podvikne da ode, da joj se makne sa ociju, da se gubi iz njenog stana i iz njenog ogledala! Zgrabila je vazu sa obliznje police i nekom natprirodom snagom je bacila na veliko ogledalo sa zlatnim rezbarenim ramom. Onda je odjurila u kupatilo, ali je i tamosnje ogledalo pokazalo tu istu staricu koju nije poznavala, a koja joj je odjednom ukrala njeno lepo lice. Povukla je ogledalo i bacila ga u kadu. U Sandrinoj sobi je sa police zgrabila jedan veliki kamen koji je Sandra bila donela sa mora i atletskom snagom ga zavitlala u ogledalo koje se razbilo u hiljadu komadica. Htela je da vristi ali joj je bes nekako zategao glasne zice i oduzimao dah. Onda je ponovo videla svoj odraz ali sada u staklu vrata terase. Podigla je suknju i pogledala svoje noge - nekada jake i misicave, a sada pred njom usahle i slabe kao i oci kojima ih je posmatrala. Pomislila je na klizaljke koje je pre nekoliko dana kupila i sakrila u orman. I na Nikolu i njegovu mladu devojku. Mislila je na bol koji se od srca sirio i postajao sve jaci i koji je kao snaznim rukama gusio i oduzimao dah. Glava ju je zabolela toliko da je samu sebe rasirenim dlanom udarila u slepoocnicu ne bi li nekako tu bol isterala. Pala je na pod, a u staklu balkonskih vrata su je opet docekale te usahle oci koje nisu bile njene. Postojao je samo jedan nacin da se resi te starice koja joj je ukrala nadu. Izasla je na terasu i pogledala dole u ljude koji su izgledali sasvim sicusno sa visine cetvrtog sprata. Onda se nagnula preko ograde i kao ptica se prepustila hladnom vazduhu dok ju je zemlja vukla k sebi. Neki zenski glas je vrisnuo.

                                                                        ***

Par nedelja posle nemilog dogadjaja, policijski inspektor koji je radio na slucaju se Sandri izvinio jer pocinilac zlocina nad njenom mamom nije pronadjen i nije bilo izleda da ce ikad biti. Rekao je da se ocigledno radilo o pravom profesionalcu koji je zataskao sve tragove i nije ostavio ni najmanju mogucnost da bude uhvacen. Stanari zgrade su redom ugradjivali najsigurnije brave i cak iz inostranstva narucili najmodernije kamere koje ce u zgradi biti postavljene da samim prisustvom obeshrabre lopove namernike i sve druge.

Bio je kraj decembra kada je Sandra u maminom plakaru pronasla kutiju sa klizaljkama. Kako je Sandrin rodjendan bio nekoliko dana pre toga, ona je pomislila da je to bio rodjendanski poklon za nju, i poslednji koji ce ikada od svoje mame dobiti. Zagrlila je klizaljke kao da grli majku i odlucila da njoj u cast i nauci klizati iako se zbog zimogrozljivosti nikad nije bavila zimskim sportovima. Klizaljke su joj bile tesne pa je uz racun koji je bio ostao u kesi sisla u sportsku radnju preko puta ne bi li ih zamenila za veci broj. Sarmantni plavokosi prodavac je Sandru prepoznao kao cerku svoje ceste i drage musterije za koju je rekao da je bila prava dama i sigurno prelepa u svojoj mladosti. Posto je cuo Sandrinu odluku da nauci da kliza i potpuni nedostatak iskustva u istom, kavaljerski se ponudio da joj bude instruktor. Nedugo posle toga, na otvorenom klizalistu velikog grada, rodila se nova ljubav.