Miris kokica me još uvek prati dok se sa jednom Natašom koju sam mnogo volela, šetam prema beogradskom odmaralištu. Imala sam oko 5-6 godina (a ona 7-8 više) i suknjicu koju je sašila tetka Raja od cica kupljenog u Modi. Betonski, ne asfaltni, putić sa dubokim ševron-iskošenim urezima koji i leti, a naročito zimi olakšavaju vozilima uspon, a koji se, kad je kiša, napune vodom i blatom, da bi onda odatle nikao korov - vodi nas prema zgradi koja služi kao trpezarija tog lepog odmarališta. Prijatan letnji suton je začinjem senkama i mirisom veličanstvenih borova koji okružuju bungalove kao u nekoj bajci. Išli smo da sačekamo njenu mamu (danas bi se to reklo 'pokupimo') koja je bila kuvarica u velikoj kuhinji od nerdjajućeg čelika mnogo pre nego što će isti postati moderan i u savremenim domovima. Moćne rerne te velike meni naučno-fantastične kuhinje su nudile pogačice koje su kao dukati sijale na velikim srebrnastim tacnama. I onda te dobre žene u kuhinji (u njihovim nečujnim belim ili teget borosanama) napune te pogačice kajmakom. Trpezarija je bila puna dece koja su odjednom rumena dobila apetit koji gradska deca otkriju kad se nadju u prirodi. Zalogaji sreće posle dana provedenog u zelenilu. I onda se nas tri vraćamo kući. Sad je već mrak. Zrikavci pevaju. Visoke topole uz igralište kao neka počasna garda jednako pozdravljaju i dolaske i odlaske. Nebo je indigo plavo i tačkasto, kao poslato od Van Goga. Kao mala pritoka ulivamo se u korzo gde šetači koji nikad nisu čuli za reč fitnes, predju i po nekoliko kilometara ćaskajući sa svojim prijateljima i raznim vrstama bližnjih. Toliko je to bilo davno da nije bilo ni kafića, nego samo Draginjina kafana i bašta hotela Zvezde iz koje se čuo veseli žamor, zveckanje tanjira i escajga i ona po klavijaturama specifična hotelska muzika možda neke "Plime" ili pred-Plime. I vruće kifle i onaj sladoled jedinstvenog ukusa. Vanila, jagoda, čokolada, ponekad i lešnik. Za sreću je u suštini potrebno jako malo.
No comments:
Post a Comment