Stari bazen, novi bazen

Letnji dani, topli, cenjeni. Nema ih puno. Od početka raspusta, pa do 19. avgusta. Treptaj oka. Dvadesetog je već sveže. To je neki lokalni prirodni fenomen. Sunce se preko noći spusti za desetine stepeni i tako sija pod nižim uglom. Nije to više onaj zenit. I bazen je tamniji i nedostaje mu juli mesec. I zelena trava. Hladovina kestenova. Sedenje ledja na ledja kao Robe di Kappa. Skakaonice, mala i velika. Neko skače prelom sa velike kao da je to najnormalnija stvar na svetu. I najlakša. Crne kupaće gaće. I crveno-bele na vertikalne štrafte. Bilo ih je na sve strane. Verovatno iz Zvezde kod čika Verka. Jedna Mira se davi ispod brane i momci trče da je spasu. Gledam ih i nadam se da se Mira davi kobajagi. Uskoro se vraćaju sa njom spašenom. Bilo je čupavo. Vaterpolo u bazenu i ona jedna druga igra, kako se već zvala – u skoku dobacivanje i izbacivanje lopte. Dečaci to uglavnom igraju, generacije '66-7-8. Sunčanje na ivici bazena. Skakanje sa brojeva...kao neki salto. Ispod skakaonica bacanje u vodu na tri. Kartanje – remi, tablić, mau-mau. Mau-mau...Onda glad. Odlazak kući na ručak. Letnja boranija, šopska salata, kajmak i paradajz. Repriza noćnog programa. Alo, alo. Beni Hil. Povratak na bazen, jer svaki sunčani letnji sat treba iskoristiti. I svi su tu. I mama i tata, braća i sestre, tetke, teče, ujaci i ujne i babe i dede, svi drugari, učitelji i nastavnici, komšije, nade i treptaji srca, slučajni prolaznici i svi oni znani i neznani junaci momenata koji su tada izgledali stajaći, a protekli su pre nego što su i opaženi. I zato su to dobra, stara vremena. Ostalo je scenografija. Sad je bazen novi, nije više tamno-zelen i ponekad prljav, nego je svetlo-plav i uvek čist. Noćni program ne postoji jer se vrti neprekidno. Leto je i dalje kratko, a neka nova mladost gradi neka nova stara dobra vremena u onoj prevrtljivoj dimenziji koja ne čeka nikoga.