BAJKA O DUHU
Skladište je bila jedna od popularnih
emisija koje su bile bazirane na pretpostavci da obični, prosti ljudi vole da
zaviruju u tudje lonce. Ali sve što se u tim loncima kuvalo su bile gluposti i
prostote koje su onda odgajale i mlade generacije koje su od roditelja učile
kako da glasaju. U početku je uticaj bio zanemarljiv, ali kao što su se na
Galapagosu vremenom pticama smanjila krila jer u nedostatku prirodnih
neprijatelja nisu morale da lete, tako se i gledaocima Skladišta u nedostatku
pravih intelektualnih stimulansa smanjivao mozak. Zato je vremenom prazan
pogled postao normalan, a pošto se smatra da je većina uvek u pravu, svako ko
je odoleo tom pokretu ništavila je obeležen kao izdajnik belosijskog duha.
Ironija je bila da je pravi belosijski duh ustvari bio duh kulture, ali je taj,
pod snažnim naletom medijskog zatupljivanja, potučen od najgorih i pokopan na
neznanom mestu.
Mnogo se novca vrtelo oko tog Skladišta
i mnogi su roditelji maštali da će im se deca jednog dana probiti kroz železnu
kapiju velikog imanja i dobiti priliku da se prepiru, vredjaju i kopuliraju
pred televizijskim ekranima i možda osvoje veliku nagradu.
Jedan takav roditelj je jednog sunčanog
jesenjeg dana, baš kad je počinjala nova sezona popularnog Skladišta, svojoj
malenoj ćerki kupio harmoniku. Vizionarski se nadao da će ona izrasti u
lepoticu i u visokim štiklama i sa harmonikom na ramenu, jedne večeri i pred
televizijskim kamerama, kročiti put Skladišta pobedničkim korakom. I tako je
devojčica koja je bila samo malo veća od tog čudesnog instrumenta, redovno išla
na časove i osvajala muzička znanja. No da li zato što su joj se tako složili
geni ili zato što je na klinici gde je rodjena u momentu kad su joj odredjivali
Apgar za desetku, doktoru zazvonio mobilni telefon na muziku Mocartovog Turskog
marša, te devojčica je više volela tu vrstu muzike nego onu koja ju je trebala
dovesti na tron Skladišta. I vežbala je krišom note i taktove tih arija čiji su
nosioci uglavnom bili klavir i violina, ali je ona svojim čarobnim i
talentovanim prstima s lakoćom prenosila tu muzičku lepotu na debeli meh.
Svirala je Dunavske talase i maštala da postanu dovoljno
veliki da potope sve note i izvodjače i programe koji su doprinosili
intelektualnoj devoluciji njene voljene Belosije.
Zato je devojčica, koju je vreme polako
pretvaralo u lepu devojku, svake večeri kad je trajala ta glupa emisija, sedela
pored otvorenog prozora svoje sobe i svirala valcer. Isprva su se komšije
ljutile i čak vikale da prestane sa bukom. Ali devojka je nošena tim valovima
lepog Dunava, nastavljala da svira. I onda su taktovi njene muzike neprimetno
počeli da dotiču te komšije gledaoce Skladišta. Dešavalo se to u reklamnim
terminima kada su oni utišavali televizor. Tada bi do njih doletela poneka
Štrausova ili Verdijeva nota i neprimetno se posadila u sivu zemlju njihovih
mozgova. Tako je devojčica i ne znajući, prvo pecnula, a onda i sasvim
probudila zaboravljenog duha kulture.
Vremenom su komšije počele da se njišu
uz tročetvrtinske taktove koji su uporno dopirali iz sobe devojčice sa
harmonikom. I krenuli su tako da otvaraju širom prozore i ostavljaju ton glupe
emisije skroz utišan sve duže i duže, sve dok jednog dana im televizor ostade
isključen u iščekivanju večernjeg koncerta. I gledale su komšije kroz prozor i
propinjali se ne bi li videli malu umetnicu, ali nje nije bilo. Njen prozor je
bio zatvoren, a umesto valcera čuli su se zrikavci. Panika se proširila prvo po
zgradi, a onda i po celom susedstvu i svi su se zabrinuli za malu sviračicu. A
kada su se taktovi sada njima već poznate muzike začuli izdaleka, pohitali su
im u susret. Devojčica je sedela na klupi u parku i svirala, a oni su srećni
počeli da plešu. Vrlo brzo su park, a i okolne ulice postali veliki podijum te
spontane igranke i svi su plesali i pljeskali i niko nije gledao glupu emisiju
na televiziji.
Glas o devojčici i valceru se proširio
po celoj Belosiji i ubrzo su i mladi i stari na prozorima, a posle i ulicama i
parkovima svirali valcere i to na svim mogućim instrumentima, a ljudi su
plesali. I ljudi su shvatili da su bolji od tih prostaka na televiziji, koje su
im gramzivi medijski šarlatani nudili i bogato naplaćivali, i potražili su
bolji program. Malo-pomalo gledanost Skladišta se istopila do tačke kada
producentima više nije bilo isplativo održavati celu emisiju. Skladište se tako
prvo smanjilo u Podrum, pa onda u Špajz, da bi nakon nekog vremena bilo potpuno
izbrisano sa malih ekrana. Bivši producent i vlasnik Skladišta je, pošto
se povukao u svoju vilu na dalekom tropskom ostrvu u potrazi za novom
programskom idejom, nestao bez traga kada ga je dok je plivao pored svoje
jahte pojela ajkula. Ajkula je bila deo okeanografskog istraživanja i imala je
ugradjenu čip kameru tako da je gutanje bivšeg prodavca rijaliti nekulture na
ekranu uživo pratila grupa naučnika i studenata marinske biologije. Jedan od
studenata je bio poreklom iz Belosije, ali nije znao da je morska žrtva njen
bivši televizijski mogul iako mu se u momentu bilo učinilo da je laki, iako
masni plen videvši ajkulu izgovorio poznatu psovku. Svet je mali.
Danas u Belosiji Miki više ne skida
gaće pred kamerama. On i Lena su deo prošlosti poznate kao belosijsko
tamno-sivo doba i više ih niko i ne spominje. Na televiziji deca gledaju razne
obrazovne emisije koje ih uče da budu plemeniti i poštuju svet oko sebe.
Ministarka kulture je otmena i obrazovana gospodja koja zajedno sa prosvećenim
ministrom obrazovanja budnim okom pazi da lepi dunavski talasi nikad ne presuše.
Malena devojčica sa harmonikom je
izrasla u prelepog virtuoza koji često uz pratnju Gradske filharmonije drži
koncerte, a i predaje na Muzičkoj akademiji. Povremeno na ponekoj svadbi
zasvira i neku staru narodnu, jer voli da vidi ljude kako lome čaše i viču
"Joj, 'de me nadje" kad ih pogodi pesma. A ponekad joj na
harmoniku zalepe i paru.
Kao i uvek - perfektno!
ReplyDeleteHvala!
Delete