Slepac

Gospodin pravnik je izašao iz doktorove ordinacije i zaputio se kroz hodnike bolnice u koju je prvi put kročio tek nedavno, a sada je već dobro poznavao. Izašao je na široko stepenište koje je vodilo u zgradu. Sišao je nešto klecavim korakom i zastao kraj guste i tamno zelene žive ograde. Pogledao je oko sebe. Konačno je video. Posle tolikih godina života provedenih u mraku, progledao je nakon posete čuvenom doktoru, starom drugu iz školske klupe, koji je učinio sve da mu pomogne. I sada je video. Uputio se preko ulice i zaustavio taksi. 

     - U gradski park. 

Petnaest minuta kasnije ležao je na svežoj, zelenoj travi sa rukama ispod glave i posmatrao plavo nebo. Mislio je koliko dugo nije video tu lepotu i hteo je da je upije i zadrži u sebi zauvek. Blago zujanje mu je skrenulo pogled sa strane gde se jedna pčelica dvoumila izmedju maslačka i bele rade. Sada je prvi put posle toliko mnogo godina ponovo video pčelu. Kao dečak je imao dobar vid i video je i gledao pčele često i čak im se glasno zahvaljivao na divnom medu koje su pravile u službi njegovog dede. Kada je odrastao i vid mu se naglo pogoršao, pčele i njihovo zujanje su postali pretnja i on ih je mlatarajući rukama ili krpom terao od sebe neki put čak i u smrt. Ali sad je posmatrao ovu pčelicu koja se odlučila za belu radu i više se nije plasio. Gledao ju je blagonaklono i čak mu se učinilo da je i ona njega pogledala pre nego je odletela. 

Pošto se nadivio prirodi i pesmi vrabaca i zeba, gospodin pravnik je odlučio da posle dužeg vremena poseti majku koja je svoje poslednje dane provodila u prihvatilištu za stare. Ona je vec odavno zaboravila ko je on i zato je on posete obično smatrao gubljenjem vremena. Ali ne danas. Danas je majku čvrsto zagrlio, kao dete koje je dugo bilo odvojeno. Ispričao joj je o poseti doktoru i ponovnom dobitku vida. Proveo je kod nje celo poslepodne podsećajući se na razne dogadjaje iz detinjstva i drage momente koje su proveli zajedno. Pomislio je i na oca koji je poslednji dah ispustio pre nekoliko godina baš tu na hodniku ispred sobe nakon jedne od redovnih poseta svojoj voljenoj ženi. Gospodin pravnik je poljubio majku u smežurani obraz i otišao kada joj je dežurna sestra donela večeru. Sestra ga je visokog i markantnog već jednom videla i zapamtila, i učinilo joj se da mu je korak, iako hitar kao i pre postao nekako drugačiji. 

Nakon što je posetio majku, gospodin pravnik je obavestio kolege da je odlučio da otkaže sve obaveze na poslu i provede nekoliko dana uživajući u novootkrivenoj lepoti sveta. Šetao je po gradu, jeo sladoled gledajući u šarene izloge, zatvorenih očiju uživao u valceru koji je limeni orkestar svirao na glavnom trgu. Bio je sâm kao i mnogi slepi ljudi kojima u tami nije lako pronaći srodnu dusu kojoj neće smetati mrak. Učinilo mu se da ga polako preplavljuje talas samosažaljenja i brzo je ustao sa drvene klupe i nastavio da hoda punim ulicama ne bi li tom talasu pobegao. Kakvi lepi ljudi! I nasmejani i tužni. Visoki i niski, debeli i mršavi. Toliko skrivenih svetova poznatih samo onima koji ih nose. Koliko su mu samo sve te žene bile lepe! Godinama ih nije video – njihove pokrete i hod i drske ili nežne poglede. Sva ta lepota je u njegovim mislima bila iskrivljena otkada je u trideset drugoj godini potpuno izgubio vid. A taman je bio dobio službu u jednom velikom preduzeću koje mu je za njegovo pravno znanje i neosporni talenat plaćalo veliku sumu novca. Bio je na vrhu sveta kada je vid polako i neumoljivo počeo da ga izdaje. Petnaest godina je prošlo otkad je poslednji video pufnastu, a tako mocnu lepotu kumulusa. Sada je stajao na raskrsnici dve velike ulice i posmatrao ljude koji su žurili da predju na drugu stranu pre negoli se promeni svetlo…da stignu na posao…da sretnu voljenog ili pokupe dete iz vrtića…koji su žurili ko zna gde i zašto dok je on stajao naslonjen na semafor i gledao ih svojim savršenim vidom. I poneki put bi mu se pogled i ukrstio sa nekim od tih ljudi koji su žurili, ali on nije bio siguran da oni njega vide tako jasno kao on njih. 

Kada je došla noć, gospodin pravnik nije želeo da ide na spavanje jer se pribojavao da se opet ne zaglavi u mraku. Želeo je svetlo i dan, želeo je da dobro vidi sve što mu je promaklo prethodnih godina. Upalio je sve lampe i noć proveo listajući stare albume i tražeći školske drugove na internetu. Zaspao je na fotelji dok je na televizoru Sinatra pevao o letnjem vetru. 

Kada se ujutru sklupčan probudio, prva misao mu je bila da ga boli vrat, a druga odmah za njom da sada sve vidi. Masirajući vrat skuvao je sebi kafu i onda seo na terasu. Bio je usamljen u svom raskošnom stanu i žalio je što nema s kim da podeli razmišljanja o smislu života koja su ga odjednom preplavila. Želeo je da pozove bivšu devojku i kaže joj da mu se vratio vid, ali on koji se nikada ničeg nije plašio sad nije imao hrabrosti. 

Sedeo je i dalje na terasi i prazno zurio u mirišljavu krošnju starog bora koji se uzdizao još sprat više. Voleo je miris borova. Zatvorio je oči i duboko udahnuo kad mu je zazvonio telefon. Čuveni doktor, njegov školski drug, ga je pozvao da obavezno danas svrati u bolnicu. Plašeći se za svoj vid, gospodin pravnik se brže-bolje spremio i već je pola sata kasnije sedeo u doktorovoj ordinaciji. Doktor je ušao i srdačno ga pozdravio. U ruci je držao nekoliko papira na koje je pokazao kada je seo za sto i pogledao uplašenog gospodina pravnika. 

     - Došlo je do zabune, rekao je doktor. Imamo pacijenta sa istim imenom i srednjim slovom kao ti. Slučajno sam pogledao godinu rodjenja i video da je mnogo stariji od nas. Ti si dobro. 

     - Je l’ to pitanje ili…

     - Nije pitanje. Kažem da si ti dobro. Ovaj drugi čovek koji ima isto ime kao ti nije dobro, ali ti jesi.

     - Kako misliš ja sam dobro?

     - Nije ti ništa. Rezultati su ti dobri. Nisi bolestan. 

     - Mislis nemam…

     - Nemas. Zdrav si kao dren, što se ono kod nas kaže. Izvini za ovu zabunu i za sav stres koji si sigurno pretrpeo. Ovo je prvi put u mojoj karijeri da se ovako nešto dogodi.

Ljudi su gospodina pravnika posmatrali sa čudjenjem dok se on brzo hodajući trotoarom glasno smejao i u isto vreme plakao od sreće. Dobio je novu šansu. Brzi korak se pretvorio u trk. Pomislio je da otrči i majci saopšti divnu vest, ali ona to ionako ne bi razumela. Otrčao je kući i pozvao sestru koja je živela u drugom gradu. Ispričao joj je šta mu se sve dogodilo u poslednjih nekoliko dana i kako su mu u renomiranoj bolnici postavili pogrešnu – srećom pogrešnu – dijagnozu terminalne bolesti, i kako je srećan i ponovo rodjen i spreman na novi život. Obećao je da će je uskoro posetiti izrazivši i želju da bolje upozna svoja dva sestrića čijih se imena inače tog momenta nije mogao setiti.

Narednih deset dana gospodin pravnik je uživao u životu i besprekornom vidu. Osetio je da je postao nekao plemenit u ophodjenju sa ljudima poznatim i nepoznatim, da je ispunjen lepim mislima i da ga ništa više ne nervira. Postidio bi se kada bi se našao u nekoj trivijalnoj situaciji koja mu je donedavno bila nepodnošljiva i dovodila ga do besa koji je i ispoljavao. Više nije vikao na spore i neodlučne vozače u saobraćaju, na starije ljude koji za volanom deluju izgubljeno, a kojima je uvek u prolazu i kroz prozor verbalno oduzimao dozvolu. Bio je srećan.   

Vid mu se malo pokvario jedanaestog dana, ali neznatno tako da nije ni primetio. Uostalom, devojka sa kojom je izašao na večeru jeste imala velike uši i on nije mogao a da ne razmišlja o tome koliko će još te uši narasti do starosti. Dve nedelje kasnije je otkazao posetu sestri. Bio je zauzet na poslu slučajevima koje je mogao prepustiti drugima, ali nije hteo. Nije imao vremena ni za majku i nije znao da bi mu se ona obradovala svaki put kada je došao, ali više nije to mogla izraziti i tako je njena sreća bila zarobljena iza pogleda koji je izgledao prazno, ali je bio ispunjen ljubavlju.

Nepuna dva meseca nakon što je pogrešna dijagnoza ispravljena gospodin pravnik je ponovo potpuno izgubio vid. Hodao je oholo, prezirao nemoćne, uzimao sa malo interesovanja žene koje su mu se davale i prezrivo ih zatim odbacivao. Pčelu koja je bila zalutala i pokušavala da izadje kroz zatvoreni prozor u njegovoj kancelariji je bez milosti pljesnuo, potom zgazio i ostavio na podu čistačici da je pokupi. Možda je to bila i osica, a osice su opasne, rekao je sebi. 

I tako mu je svet koji je tek nedavno posmatrao sa divljenjem i zanosom opet postao jedno neugledno scensko rešenje predstave u kojoj je on bio glavni lik. I nije mu smetalo što ne vidi jer se odlično snalazio u svom mraku. I nije znao niti slutio da će mu se vid ponovo vratiti godinu dana kasnije, ali ovog puta zauvek.