Preporučena pošiljka

Marti je pročitao roman "Pošta" Čarlsa Bukovskog i odlučio da i sam postane poštar. Prijavio se za posao, išao na razgovor, a potom položio i sve potrebne testove uključujuci Test 473. Znao je da ce ga proći jer su 473 poslednja 3 broja njegovog socijalnog osiguranja i to je smatrao kao znak. Marti je inače strastveni čitalac. Sad kad je postao poštar, on pročita sve razglednice koje mu prodju kroz ruke pre negoli ih rasporedi u sandučiće. Zima je i ljudi šalju pozdrave sa skijanja u Koloradu, Francuskoj, Kanadi i čak iz nekih zemalja za koje Marti nikad nije ni čuo. Neko je video uličnu pljacku u Meksiko Sitiju. Ili je to beše bio Njujork Siti? Marti se pita gde bi Bukovski otišao na zimske ferije. Marti je odlučio da napiše knjigu. Zvaće se "Poštar" i opisivaće njegove avanture na poslu.

Marti je već nekoliko nedelja poštar ali nikada nije sreo nikoga od adresiranih. Niko nije kući kad Marti isporučuje pošiljke. Svi su na poslu i njegove avanture nisu uzbudljive kao što je očekivao. Ustvari, uopšte i nisu avanture već obični radni dani i zato njegova knjiga ne napreduje.

Jednog dana Marti pozvoni na vrata jednog stana da preda pošiljku i neki čovek mu otvori. Čovek ima azijske crte lica ali Marti ne raspoznaje razlike izmedju Kineza, Japanaca, Vijetnamaca,  Korejaca i ostalih tako da ne zna odakle bi taj čovek bio. Onda primeti da on nosi kimono.

- Vi ste Japanac? upita Marti pružajući mu pošiljku i papir na potpis.

- Da, reče muskarac u kimonu i potpisa pošiljku.

- Je l' to knjiga što ste dobili?

- Da, kaže Japanac.

- I ja puno čitam, kaže Marti.

- Ja ne čitam puno.

- A koju ste knjigu dobili, ako mogu da pitam?

- 'Umetnost ratovanja'.

- Idete u rat? upita Marti sa osmehom ali njegov pokušaj da napravi šalu neopaženo prodje pored Japanca.

- Ne, ja samo čitam, reče on.

Marti pogleda njegov japanski potpis na prijemnom listu i pomisli kako izgleda kao minijaturno umetničko delo okruženo birokratijom.

- Mnogo vam je lep vaš potpis, kaže Marti.

- Hvala, kaže japanski primalac pošte.

Vrata stana preko puta njegovog se otvore i mlada devojka izadje na hodnik.

- Dobar dan, kaže ona.

Japanac klimne glavom u znak pozdrava. Marti kaže dobar dan i široko se nasmeši. I ona se njemu nasmeši, ali uzdržano. Nije lepa ali Martiju je neodoljiva. Ona stanuje u broju 5 i nikad joj niko ne piše. Na poštu joj stižu samo računi i reklame. Zove se Mira. Marti misli da je to najlepše žensko ime na svetu. S vremena na vreme Mira u pošti dobije katalog donjeg veša. Marti misli da je ona nekad verovatno nešto naručila iz te radnje pa joj oni šalju kataloge. Marti se pita šta li je bila naručila.

Jednog dana Marti odluči da kupi svoju omiljenu knjigu i pošalje je Miri. Kao pošiljaoca Marti naznači njihov grad. Uz knjigu on kupi i karticu na kojoj piše 'hvala' ali nije siguran šta bi tu napisao. Posle nekog razmišljanja on napiše 'hvala sto naš grad činite bezbednim'. Marti se onda pita da li to što je napisao uopšte ima smisla i šta to Mira čini što bi doprinosilo javnoj bezbednosti. Valjda ne dolazi u sukob sa zakonom i to je sasvim dovoljno.

Sledećeg dana, omiljena Martijeva knjiga koju je poslao Miri se pojavi u njegovoj pošti za isporuku. Marti pozvoni kod Mire da isporuči knjigu i nada se da je ona kući. Srećan je kad se vrata otvore a Mira se ukaže na pragu. Mira je iznenadjena pošiljkom. Marti se nada da će joj se knjiga dopasti. On proba da započne razgovor i kao većina ljudi, neobavezno ćaskanje započinje osvrtom na vreme. Hladno je.

- Kraj januara je, normalno da je hladno, kaže Mira. Ona ga gleda pravo u oči i ozbiljna je. Lepša je kad se smeši. Usne joj se razdvoje kad udahne duboko i Marti misli kako bi je poljubio. Ona kaže dovidjenja i zatvori mu vrata u lice.

Marti zna imena svih stanara u njegovom resoru. Mira Smit mu je najomiljenije. Danas je u pošti dobila ponudu za kreditnu karticu bez kamate. To znači da sigurno ima dobru kreditnu istoriju i Martiju je drago zbog toga. On vozi svoji mali poštanski kombi vrlo sporo kad prolazi pored Mirinog ulaza. Uvek se nada da će je videti ali nikad je ne vidi. Marti se pita da li je pročitala knjigu.

Jednog dana Mira dobije još jednu preporučenu pošiljku. Marti pogleda ko je pošiljalac i vidi da je ime izostavljeno a adresa nepoznata. Sa pošiljkom u ruci, Marti zvoni na vrata Mirinog stana. Ona otvori vrata i posmatra ga bez reči. Obučena je u beli bade-mantil i Martiju se čini da ispod mantila izviruje crna čipka, ali nije siguran jer ne sme da bulji. Mira danas nosi crveni karmin i Marti posmatra njene lepe usne dok ona potpisuje preuzimanje pošiljke. Danas nije iznenadjena kao prošli put. Ona mu pruži potpisani list i gleda ga pravo u oči. Oči su joj tamne ali Martija zaslepljuju kao jarko sunce. On skrene pogled.

- Hvala, kaže ona mekanim glasom.

- Nema na cemu, kaže on i pogleda u njene kao trešnjice usne želeci da ih uzme i zauvek zadrži za sebe.

- Napolju je baš hladno, kaže ona.

- Februar je, normalno da je hladno, kaže on i odmah zažali što nije rekao nešto drugo, nešto prijatnije i druževnije.

- Ne na Dan zaljubljenih, kaže ona.

Začuvsi glasove na hodniku, njen komšija Japanac pogleda kroz špijunku. Marti je spreman da krene dalje ali prvo još jednom baci pogled na Mirine rubinske usne. Mala uspomena za put.

- Hoćeš možda da svratiš malo da se ugreješ? upita Mira uz vragolast osmeh. Marti gleda njeno ne tako lepo ali njemu prelepo lice. Pročitala je knjigu, misli Marti srećno, i sad želi svog poštara.

- Da, kaže Marti, baš bih voleo da svratim.

Kroz špijunku, komšija Japanac posmatra Martija kako ulazi u Mirin stan i ona za njim zatvara vrata.

- Mamicu mu jebem, pomisli on na japanskom.