Mali ekran, veliko platno

Sinoć sam gledala film Moskva na Hadsonu Pola Mazurskog sa Robin Vilijamsom u glavnoj ulozi. Snimljen je ranih osamdesetih, na lokacijama uličnim i studijskim. Robin Vilijams igra ruskog cirkuskog saksofonistu koji na gostovanju u Njujorku prebegne u Ameriku.

Lepo uradjen film bez neke (u to vreme možda i za očekivati) izražene političke propagande. Na početku je prilično realno oslikan život u sovjetskom komunizmu - strah, redovi za osnovne potrepštine, benzin iz kanistera i slično - ali vrlo ukusno i bez nepotrebnog preterivanja, ali i bez (u današnje vreme nezaobilaznog) zelenog platna i kompjuterizovane pozadine i specijalnih efekata, što takvim filmovima u poredjenju sa savremenim daje jedan prijatan organski osećaj i čini celu priču ljudskijom. U stvari, sama uvodna špica ima više duše nego većina današnjih filmova u celosti. I to me je onda podsetilo na radosti filma iz vremena kad se zeleno platno manje koristilo za filmove, a više za roletne, iako su nam bili jedan mali prozor u veliki idealizovani svet.

Zimski bioskop je bio dragulj zimskog raspusta. Napolju minus i belina snega, unutra naložen šporet, kreka veso pucketa, Branko Kockica ili Kolariću-paniću, Opstanak, pa onda film. Pošto su bila samo dva kanala (čak ni treći u to vreme) strani filmovi i serije su bili dragoceni. Ljudi su gledali, pratili i onda diskutovali o njima. Nedeljom poslepodne (kad se igrom reči upravo Nedeljno Poslepodne završi) je bio termin za film i onda se znalo posle ručka, dremanje uz televizor i neki film - često crno-beli - nekako mi se Edvard G. Robinson pojavljuje pred očima, a pomalo i Džejms Kegni. Dešavalo se da nas iz televizije razočaraju nekim sovjetskim filmom i to je uvek nailazilo na glasno negodovanje svih prisutnih filmofila. Od 'istočnjaka' je jedino Čehoslovačka imala (uski) prolaz i poštovaoce pošto se ranih osamdesetih dokazala serijama 'Bolnica na kraju grada' i 'Žena za pultom'. Naravno, posebni filmski dogadjaji su bile tzv. Novogodišnje 'premijere' i tu je uvek upadao neki veliki poznati film koji se davao posle ponoći i onda reprizirao po danu da se natenane odgleda uz pečenje i rusku salatu ...Zmajeva igra smrti, Odiseja 2001, Rolerbol, Njujork Njujork, Kabare i uvek omiljeni Viktor-Viktorija...

Mislim da su nas filmovi nehotice učili da maštamo, da se krećemo i izražavamo, a uticali su bogami i na modne izbore. Ona žuta Brus Lijeva trenerka...u Tekstilu kod tetka Spomenke nadjem crnu sa žutom štraftom...i u tom se fotografskom negativu iznosila dok je trajala. I ne lažem ako kažem da su se negde po kući vukle i nunčake.