Nedelja. Misli uz blejanje u prazno i drugu kafu na terasi.

...Najlepši filmski poljubac? Definitivno Robert De Niro i Meryl Streep u filmu 'Zaljubljivanje'. Kad se dogovore da zajedno idu kući vozom u 4. Negde u predgradje Njujorka. I onda on zbog posla kasni. Ona ga čeka. On trči, ali ne stiže. Gomila ljudi, raznih putnika na velikoj železničkoj stanici. Voz odlazi. Gužva se razilazi i on vidi da je ona ostala da ga čeka. I onda njegov prelaz iz razočarenja u neku...baršunastu sreću. Uzme je za ruku, tako nekako...povuku se sa strane iz gomile. I onda je poljubi, onako nespretno, kakvi su obično prvi poljupci. Da se ne sudare nosevi. Neko na kvizu bio rekao Portugal. Voditeljka ga ispravila...Portugalija. Dobro, jeste tačno. To -ija treba već da postane neobavezno. Odvratni su im akcenti. Kao nešto po Karadžiću. Kao da su zajedno išli u školu, a jezik se ne razvija uopšte od pre šes' vekova. Jebo te konTInent...dok se javljaš iz 'green room-a', napirlitana 'akcesoarima' i okružena 'fanovima'. Nije više magla svuda oko nas, nego licemerje. Ma da je samo licemerje bilo bi dobro, nego bistro zlo. Vesti ne treba ni pratiti. Najbolje živeti negde gde nema moderne civilizacije. Civilizacija je u stvari paradoks. Ili oksimoron. Neki moron jeste. Grupa Galija bi mogla - ili trebala - ako već nije...možda i jeste, otkud znam - da ode u Portugaliju i osmisli novi album i tako ga i nazove. Portu-Galija. Onda to -ija ima smisla. Al' pevaju vrapci. Kako beše onaj moj stih...

Šaljem ti poruke stalno,

Ali ti se ne javljaš.

Zar nikada nisi pomislio

Da vrapci pevaju tebi?

                                            ....................Ili tako nešto. Gde li sam ga zapisala?