Iz vremena uragana

 

Vanredno stanje usled nadolazeće vremenske neprilike, a možda i katastrofe - to je fenomen ljudske komunikacije. U malim sredinama je manje primetan jer se mnogi ljudi već poznaju i neke interakcije postoje. U stvari, fenomen je direktno proporcionalan veličini pogodjene sredine u smislu da se u varošici, iako prisutan, ipak manje primeti nego u velikim gradovima gde ljudi obično hrle svojim poslom, pogledi im se ne sreću ili se nezainteresovano mimoilaze, a sudbine onih sa kojima čekaju u redu u supermarketu ih ni najmanje ne zanimaju. Sve dok na televiziji ne objave da se približava neka velika prirodna katastrofa koja u neminovnu opasnost dovodi ustaljeno dnevno bitisanje. I onda kako da je na subjekte preko celog vanrednog prostora bačena neka čarobna prašina - odjednom se putevi komunikacije, interesovanja i opšte ljubaznosti i brige za ne-tako-bližnjega svoga otvaraju i ljudi koji su se prvi put sreli, koji ne razmenjuju imena, jedni druge brižno ispituju i razmenjuju savete o tome kako da lakše i uspešnije prebrode tu nadolazeću pošast u kojoj su sabraća. Kao vojnici kad se spremaju za boj - svi u istom neželjenom stroju. Dok čekaju na kasi sa kolicima punim zaliha za ne-daj-Bože, jedni druge galantno propuštaju na brvnu na kome su obično dva jarca, i jedni drugima žele sve najbolje. Obično to vanredno i izvanredno stanje traje nekoliko dana i adrenalin unese čak i neku borbenu veselost, neki primalni nagon za golim preživljavanjem, osećaj jedinstva vrste koji se uvek zagubi u ličnim i rutinskim nošenjima sa svakodnevnicom. Kad vanredno meteorološko stanje prodje, vrati se ono redovno stanje u kome više niko nikog ne interesuje. Da li onda uragani dolaze kao podsetnik da mi kao ljudi možemo biti bolji jedni prema drugima? Oglase se tako kao jutarnji alarm da nas razbude i podsete šta je važno. Poneko se i razbudi, ali većina čini mi se, nastavi da pospano baulja u nekom svom urodjenom i neotudjivom duhovnom mamurluku.