Babilonska zabava

                               
Bilo je u toj sceni nečeg felinijevskog. Narocito ako se zamisli u crno-beloj tehnici, makar taj početak...Stigne u tiho nedeljno poslepodne, u našu malu varoš luna-park i dok se njihov otrcani karavan uz polurazumljivu najavu preko razglasa polako kreće uz Bratislave Petrović, mi deca istrčavamo na ulicu da ih pozdravimo i pratimo do Vašarišta gde će oni znalački na neravnom terenu podići ogroman ringišpil. Bilo je tu i drugih igara i raznih nekih skalamerija, ali je taj veliki ringišpil nesumnjivo bio kralj zabave. I raspale muziku do daske, sećam se - Boney M - i dan-danas kad čujem By the Rivers of Babylon, ja pomislim na ringišpil. Poslednji dinar smo davali za krug. Istresali džepove, jedni drugima pozajmljivali koliko smo mogli i vrteli se dok potpuno ne iscrpimo trezor. U tim danima Vašarišta (kasnije je zabava kampovala na pomoćnom terenu Kopaonika) mi smo imali izmedju 7 i 13 godina. Pazili smo se sami i pazili smo jedni druge. I nikad niko od naših roditelja nije došao u taj luna park: ni da vide gde smo, ni šta radimo, ni da li je opasno to što radimo. Evo novčanica rudara i marš napolje. A vrte se ringišpili i dalje. Deca, odrasli, mali, veliki, sede i uredno se voze - okreću se oko ringišpilske ose poslušno, onako normalno. Mi se naravno nismo vozili normalno, jer je tada glavna fora bilo "bacanje". Ko sedi u prednjoj korpi, a ko u korpi iza - sve je to bilo vrlo važno i po dogovoru. I kad se korpe razlete, mi smo još mnogo pre nego što će nas nastavnica Andja učiti fizici, znali da se pravilno trgnemo i uplovimo u centrifugalna nebesa, dovoljno da se onda silovito obrušimo prema prednjem koji sa ispruženom rukom čeka da se uhvatimo, zapletemo, raspletemo i onda zadnji uhvati prednju korpu, stopala nasloni na sedište i svom snagom žilavih kvadricepsa zavitla tu prednju korpu u orbitu.                                                                                                                                           To je bila zabava koja je trajala 2-3 nedelje koliko bi se luna park kod nas zadržao. Onda bi karavan otišao u neko drugo srećno malo mesto, a mi smo se vraćali našim brdima i još uvek poštovanoj Graševci, gde smo nastavljali avanture pod krilom slobode koja je bila najnormalniji deo našeg bitisanja...ali to je već neka druga priča.