Gremo naprej

                  

Oko tri, pola četiri ujutru u Ptuju u Sloveniji, je jako hladno. Verovatno je hladno i u sred jula, ali negde u maju je bogami džemper bolje imati nego nemati. Posle igranke smo se šetali po varoši, nas nekoliko koji smo hteli da ta vesela ekskurzijska noć potraje duže. Autobus nam je bio parkiran u centru gde se nalazila i velika, lepa crkva sa velikim satom na tornju kao u filmu 'Povratak u budućnost'...satom koji je otkucavao jedan moćni booong svakih petnaest minuta. Nikad od tada nikad srela sat crkveni ili bilo kakav drugi javni koji se oglašava u tako nepotrebno kratkim intervalima. Mirno, bezbedno malo mesto lepih austrougarskih fasada i jedne generalne čistoće koja u suštini oslikava poštovanje meštana prema svojoj okolini. Tako smo šetali veselo i cvrkutali kao što to rade deca kojima su jedine brige pismeni iz matematike i bubuljica na čelu, kad odjednom ispred nas grupa pasa bez povodca (a i bez vlasnika!) - kučnica od njih 5-6 raznih. Stali smo pa se gledamo, ali vrlo kratko...pre nego što smo se okrenuli i dali u epsku bežaniju dostojnu olimpijade. Nisu nas mnogo ni jurili...valjda su videli da smo i brži i nezainteresovani za njihovu teritoriju. Toliko o ratnicima podzemlja. Toplota od iznudjene fizičke aktivnosti i adrenalin su se ubrzo povukli i ostavili nas da cvokoćemo pored autobusa. Onda je naš drug Vele zlatnim rukama pročačnuo bravu istog i na opšte iznenadjenje i glasno oduševljenje - otvorio vrata. Da li je autobus bio otključan, brava felerična ili Vele talentovan za obijanje ostalo je tajna. Uglavnom, mi smo zahvalni ušli u autobus i raspršili se po praznim sedištima spremni da završimo veče. I sećam se kako tonem u san, pa me probudi hladnoća. I onda na suvozačkom sedištu vidim sivi sako. Nastavnik Cole ga ostavio. Naš razredni, strah i trepet i bolje mu se ne zameraj i ne pravi direktan kontakt očima. Da l' da ga uzmem ili ne? To je igranje vatrom. Vatra...toplota. Ustanem i uzmem sako onako pažljivo, prosto da ga ne uvredim ili još gore izgužvam. I onda se pokrijem i konačno zaspim.

Kad je vozač rano ujutru oko 6 ušao u autobus da ga pripremi za put, mi smo i dalje spavali. On se čovek šokirao prvo što smo tu u autobusu koji je on odgovorno bio zaključao za noć, a drugo - jer je video koliko smo se smrzli. Odmah je uključio grejanje da bi se mi na vreme otkravili za polazak i usputno 'skupljanje' ostalih učenika koji su na dogovorenim mestima čekali u pratnji svojih domaćina. 'Ma ako si uzela', odgovorio je Cole na moje izvinjenje za neovlašćeno korišćenje sakoa. U povratku smo spavali u Sarajevu u hotelu Igman koji je, tek sagradjen za zimsku Olimpijadu '84., bio onako planinski lep i nov, i još uvek mirisao na drvo. Volela bih da je takav uvek i ostao, ali znam da nažalost nije. Ustvari, mislim da je Igman čak pripadao ekskurziji od prethodne godine. Nema veze, neka makar ovde ostane kakav je bio.