Isterivač djavola

Visile smo Sandra i ja stalno na jednom drvetu ispod škole. Mislim da je bila jabuka i da nas je povremeno i hranila. Blizu njene kuće. Pričale viceve tipa 'Imala žena tri kučeta i zvali se prvo Use, drugo Rase, a treće Ja...' i maštale da i kod nas konačno dodje taj film o kome se svuda pričalo i koji smo svim srcem i mi htele da gledamo.

Čulo se da taj film ima do sad nevidjene specijalne efekte i da je to najstrašniji film ikada snimljen i da su Drakula, Frankenštajn i Nosferatu filmovi za decu u poredjenju sa njim. Igrao je u Beogradu već neko vreme i povremeno se reklama pokazivala na televiziji. Onda se jednog sunčanog dana poster za film konačno pojavio i kod nas. U holu Doma Kulture - onde na zidu pored biletarnice - žutio se i na njemu je pisalo Isterivač djavola. Bila sam malo razočarana što poster nije izgledao strašno i nije ustvari odavao ništa o filmu. Samo neka svetlo žuta boja preko celog postera i naziv filma. Onda sam pomislila da je to verovatno neka reklamna prevara da gledaoci koji ne znaju dodju u bioskop ne očekujući tako strašan film i onda ih tako uhvati nepripremljene i iskustvo im bude još interesantnije. Prilično genijalno. Pa ako se isprepadaju, neka se sledeći put informišu. 

U školi smo se istog dana dogovorile da se sutradan u deset do pet nadjemo ispred bioskopa i naravno zajedno odgledamo to filmsko čudo. I kad je taj momenat konačno došao, ja napravim onu kardinalnu grešku da se javim pre nego što otrčim napolje (to u davnim detinjstvima nije bilo moranje) jer sam htela da podelim svoje oduševljenje. I onda mama kaže ne može. Šta?! Ne može, to nije film za decu. Ali to je čuveni film! Ne može, pustio nam Mića danas pet minuta, to nije film za decu. Gotova priča. Posle nekoliko minuta neuspelog ubedjivanja, ja se vratim u svoju sobu, bez želje da iz nje ikad više izadjem. Čika Mića mi je nehotice pokvario planove da gledam film koji čekam od kad sam za njega čula! Provela sam veče razmišljajući kako se Sandra sad sama trese u bioskopu i blago njoj, a možda se onoj zaposednutoj devojčici baš ovog momenta na filmskom platnu vrat izdužuje i glava okreće u krug i ona koluta očima i bljuje neki zeleni šlajm, a ja tome ne prisustvujem!

I tako sledećeg dana, trk u školu, u hodniku vidim Sandru i trk do nje. 

- Si bila u bioskopu?

- Jesam, ali ti nisi.

- Nisam, nije me pustila mama.

- Mene je mama vodila pošto sam rekla da je film strašan, pa da se ne vraćam sama kući.

- Blago tebi.

- Aha. 

- I kako je bilo? Pričaj kakav je film.

- Pa ovako, bile su neke devojke Nemice, studentkinje, pa su na kraju školske godine iznajmile kombi i otišle u Španiju. I tamo su onda upoznale neke mladiće Špance i onda seks u kombiju.

 - A?

- I onda mene mama pita 'je li, Sandra, ovo si me dovela da gledamo u bioskopu?!' Samo što nisam umrla od sramote. I onda smo odma' otišle kući. 

- Aaa, zato mene mama nije pustila. 

Ustvari, taj film se zaista zvao Isterivač djavola (i tako je rešena i misterija žutog postera), ali je to bila neka druga vrsta obreda, onako više svetovnog nego religioznog. 

A kad je pravi film ne mnogo kasnije konačno stigao i u našu varoš, niko nam nije branio da idemo i da se stravimo. Detalja se ne sećam, ali znam da nismo bili razočarani specijalnim efektima. Glava se vrtela i film je bio sve ono što smo od njega očekivali. A kakav je bio poster? Pojma nemam. Pamtim samo onaj španski. Što jes', jes'.