Da delimo užine

Аутор

                                           

Danas deci za užinu dja čia, dja kinoa, dja bez glutena, a onaj beli običan šećer da i ne spominjemo. Mi, sećam se malecki, drugi-treći razred, u 9 ujutru za veliki odmor, pretrčimo preko ulice u prodavnicu kod tetka Rade - svako po malu Pionir čokoladu sa lešnicima i koka-kolu onu staklenu. Čokolada se smaže odmah, a koka kolom se prvo prskamo ispred radnje (bile neke jadne ruže - sigurno nas mrzele) i tu ode pola flaše, ono što ostane se popije. Onda trk nazad na treći čas. A kad se ponekad ima kifla sa kajmakom - e, to je već gozba. Kasnije je uvedena djačka kuhinja u čijem su radu učestvovali i učenici. Brojali paštete i ubacivali u one plastične kofice raznih boja koje dvoje dežurnih odu da pokupe i donesu odeljenju za užinu. Mešana marmelada izmedju dve kriške hleba. Mucali smo k'o prasići.

                                              

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

BEZ FILTERA

Аутор
Слика
 U ono vreme p.d.e. (pre-digitalne ere) kada se nismo nonstop fotografisali, niti bi nam palo na pamet da snimak iz filma od svega 24 ili 36 trošimo na tanjir sa hranom ili daleko bilo na selfi u kupatilu, slike su uglavnom imale neku priču. Ovo je poslednja slika mojih roditelja koju sam ja napravila. Ostalo je bilo 2-3 snimka da se škljocne i ja kažem ajd da vas slikam, a oni stanu ozbiljno kako su se ljudi nekad slikali. 'Ajde jedan osmeh, onda kažem. Oni se nasmeše. A meni nedovoljno, nego tražim da se smeju. Neću kažem da trošim film na neki tamo poluosmeh. Kako da se smejem, kaže tata, kad mi ništa nije smešno. A ja kažem smejte se kao da ste ludi. I njima onda beše smešna ta moja fotografska direktiva i krenu da se cerekaju i tako ispadne ova fotografija. Lepe su te slike gde se ljudi smeju. I čak i ako nisu idealne, nije lice uhvaćeno pod onim nekim optimalnim uglom, nemaju filter i nisu maksimalno doterane za 'javnost'...imaju dušu. I zato kad se slikate, možda se ...
Прикажи све

Koliko imaš godina?

Аутор
Слика
Ja sada skoro pa imam godina koliko je moj tata imao kad je umro. Nisam tada mislila da je bio mlad, ali ni da je bio star. Svakako ne "dovoljno" star da bi umro, jer sam i ja bila nedovoljno stara da bih ga izgubila. Ali to nije tema ove misli. U stvari, jedan drugi aspekt godina i mladosti jeste. Sećam se mojih roditelja kada bi kod nas kući svratio neko koga su oni poznavali odavno, na primer iz dana kad su se zabavljali. I onda bi pričali o nekim tekućim stvarima vezanim za savremeno bitisanje, ali bi se naravno i podsetili na neke doživljaje iz Kruševca ranih šezdesetih. Internat, strogi profesori, izlasci, moda, fudbal. Još sam onda zapazila - i to mi je tada bilo u isto vreme simpatično, čudno i pomalo nerazumljivo - da oni jedni druge i dalje vide i doživljavaju kao što su to i nekoliko decenija ranije. Znali su jedni drugima i godine i bore i decu i posao i sve što se u život ubaci kroz vreme i tandrče kao one limenke na automobilima tek venčanih u američkim filmovim...
Прикажи све

Stari bazen, novi bazen

Аутор
Слика
Letnji dani, topli, cenjeni. Nema ih puno. Od početka raspusta, pa do 19. avgusta. Treptaj oka. Dvadesetog je već sveže. To je neki lokalni prirodni fenomen. Sunce se preko noći spusti za desetine stepeni i tako sija pod nižim uglom. Nije to više onaj zenit. I bazen je tamniji i nedostaje mu juli mesec. I zelena trava. Hladovina kestenova. Sedenje ledja na ledja kao Robe di Kappa. Skakaonice, mala i velika. Neko skače prelom sa velike kao da je to najnormalnija stvar na svetu. I najlakša. Crne kupaće gaće. I crveno-bele na vertikalne štrafte. Bilo ih je na sve strane. Verovatno iz Zvezde kod čika Verka. Jedna Mira se davi ispod brane i momci trče da je spasu. Gledam ih i nadam se da se Mira davi kobajagi. Uskoro se vraćaju sa njom spašenom. Bilo je čupavo. Vaterpolo u bazenu i ona jedna druga igra, kako se već zvala – u skoku dobacivanje i izbacivanje lopte. Dečaci to uglavnom igraju, generacije '66-7-8. Sunčanje na ivici bazena. Skakanje sa brojeva...kao neki salto. Ispod skak...
Прикажи све

Trgovački putnici

Аутор
Слика
Negde je neko nedavno spomenuo Džejn Ostin. Na televiziji. I mladić, student engleskog jezika i  književnosti, kaže nikad čuo za nju. I onda se setim naših Džejn Ostin. Bilo je ono vreme kad su se knjige često kupovale u kompletima. Bili su tu Kronin, Zilahi, Emil Zola, šarenilo autora Hit biblioteke i naravno Džejn Ostin. Od nje se uvek prvo čitalo Gordost i predrasuda, a od njene zemljakinje Šarlot Bronte Džejn Ejr. Jedna je devojčica bila rekla da je plakala kad je čitala Džejn Ejr. Ja sam dosad samo na tri knjige pustila suzu. Prvo Lesi se vraća kući . Šesti razred i na ivici konvulzije. Pa onda Mostovi okruga Medison . Nije to neka knjiga znam, ali onaj žmigavac i auto koji odlazi zauvek su me nekako bili uboli u srce. I onda najskorije Klara i sunce . Da mi je neko rekao da cu zaplakati zbog robota...malo je to neverovatno, ali tuga za Klarom je trajala nekoliko dana. Znači od psa, preko muškarca, do robota. Kakva je to parabola. A Džejn Ejr ništa. I onda su se čitali celi ko...
Прикажи све

Kulturno-umetnički program

Аутор
Слика
Hor i orkestar na putu za Osijek Da bi neko zaslužio da se po njemu nešto zove, nije bitno gde se rodio već gde je ostavio traga. I ovo pišem samo zato što mi u FB feed stalno upada neka peticija da se Centar za Kulturu ili kako ga ja pamtim - Dom kulture - nazove po Nenadu Burgiću. Ja nisam znala ko je to i pročitala sam biografiju koja je priložena uz taj poziv na peticiju. Impresivna biografija čoveka koji je bio uspešan na raznim poljima i čak raznim kontinentima. Jedan izuzetno ispunjen i interesantan život, ali koja je njegova kulturna veza sa Brusom, osim što je tu rodjen? Koji je njegov doprinos lokalnoj kulturi koji bi opravdao vezivanje njegovog imena za tu malu, ali dragocenu brusku kulturnu instituciju? Jer tu bi doprinos društvu trebao biti merodavan, a ne lična ostvarenja. Mnogo je dobrih ljudi prošlo kroz Dom kulture. Mira Gerina je pokrenula etnografski muzej, Mića Grujić je nabavljao filmove i preko svih mogućih veza i vezica smo imali priliku da gledamo najbolje stare...
Прикажи све

Zvezdana noć

Аутор
Слика
Pijani Vesko je škiljeći posmatrao suhomesnate proizvode izložene u vitrini. "Je l' imaš one tvoje kobasice?" pitao je ne skidajući pogled sa raznobojnih tuba parizera i šunke. "Za druge je rasprodato ali za tebe, komšija, naravno da imam," rekao je mesar Neven i iz obližnje fioke izvadio dve kobasice. "Imam samo dve, ali biće ti valjda dosta." "Dosta, nego kako." Vesko je izvadio četvrtinu hleba iz kese koju je držao i pružio hleb Nevenu. " 'Ajd' stavi ih u ovaj hleb da mogu ja to odma' da jedem." Neven ga pogleda, pa raseče hleb, ubaci kobasice i pruži mu sendvič umotan u papir. Vesko mu plati i poče da jede već dok je izlazio iz radnje. "Prijatno, komšija," reče mu Neven. Vesko mu mahnu i izadje. Neven ga je posmatrao kako se pijano gega niz ulicu. Bilo je hladno zimsko veče. Neven pogleda u nebo. Bilo je oblačno. Na radiju su rekli da se preko noći očekuje sneg. Neven je voleo sneg ali...
Прикажи све

Tomejto turisti

Аутор
Слика
Da su balkanski paradajz turisti kojim slučajem Francuzi, njihovo uživanje u jelu na plaži bi se zvalo piknik, a spremanje hrane koja je sa njima putovala stotine kilometara da bi bila slatko pojedena u iznajmljenom smeštaju sa ili bez pogleda na more, bilo bi i 'joie de vivre' i 'savoir vivre' i 'vive la liberté'. Bile bi to slike po instagramu i gro-planovi sendviča i salata - i košarica i karirana krpa u pozadini. I mnogo lajkova i pohvala i zahvala za inspiraciju. Pošto nisu Francuzi,  pojedinci i čitave grupe njihovih neljubitelja (i morskih i kontinentalnih) koji teže otmenosti im se kako leto dodje krenu podsmevati i nipodaštavati ih. A ko su ustvari ti paradajz turisti? To su roditelji koji su odvojili poslednji dinar da svoju decu makar na desetak dana izvedu iz manje ili više zagadjenog grada i betona ili varošice i sela daleko od mora. Da se deca nadišu morskog vazduha i oporave sinuse i bronhije. Da deca nauče da plivaju. Da deca upoznaju...
Прикажи све

Tezejisanje

Аутор
Слика
                                                 Tražim se po ćoškovima sećanja. Po mislima koje me dočekaju u kremi za ruke ili masti za rane od psorijaze. U bojama teget i sivih trenerki. U bockanju suve trave i plavetnilu neba gde orao kruži, a vrapci ne dosežu. U svežini reke oivičene lokvanjima i čipkastoj lepoti procvetale zove. U mirisu jutarnje kafe, one letnje, i zvuku vode koja pada u emajliranu kofu. Pa onda u kineskom motivu crnog metalnog poslužavnika koji kofu pokriva. Tu sam negde. Iza velikih vrata Nanine stare kuće. Masivnih, profilisanih vrata ofarbanih u tamno zeleno. U zaledjenoj vadi gde klizam u Yassa klizaljkama iz Merkatora. U zvuku sekire kad sečivo raspoluti drvo za šporet. Na Čuki gde smo Bobi i ja urezali datum na drvetu jednog Prvog maja. U ukusu Minjon torte moje mame koju uvek pravi za Novu godinu. U lavežu psa srećnog što vidi gazdu...
Прикажи све

Lopovi i žace

Аутор
Слика
Često kad čistim kukuruz uredno kupljen u lokalnom supermarketu, ja pomislim na nju. Ne pamte se svi baš po dobrom, čak i ako su možda nekad i činili dobro: desi se taj neki momenat koji odredi način na koji će se oni povremeno pojaviti u našem sećanju.                                                                          Bilo je to jednog davnog dečjeg avgusta, oblačnog avgusta kada smo višak energije - ili čak ne višak nego prosto energiju - odlučili da potrošimo na branju tudjeg kukuruza ispod vade. Prava reč je kradja, ali mi to nismo tako posmatrali, već je to za nas bila aktivnost da ispitamo svoje sposobnosti osnovnog...
Прикажи све

Jedno majsko poslepodne

Аутор
Слика
Početak maja je, ne znam tačno koji dan. Sve je već zeleno. Ustvari, svežina lišća vuče na teget. Pola Pionir čokolade sa lešnicima je oko 250 kalorija. Treba to sagoreti. Hodam brzo. Leva, desna, leva, desna. Skoro pa na parove razbroj s' sama sa sobom. Patike mekane. Teget sa belom štraftom. Just do it. Mada ne znam taj slogan. I trenerka teget. Sa lastihom oko članaka. Koraci osvajaju izbledeli asfalt. Paradajz je ostao u vodi. I možda trešnje. Jagode su otišle u djubre. A svet možda u pičku materinu. Oblačno je, možda će kiša. Nadam se da neće. Bolje da se vratim. Auto prodje i nestane iza krivine. Beli, čini mi se Fiat. Vokmen mi je ostao kući. Nema baterije. Koraci se nižu i već su to kilometri. Uz muziku se lakše hoda. Koliko li je to kalorija sad? A tako su lepo mirisale jagode. Niko ne priča mnogo. Auto što je pre nekoliko minuta prošao je parkiran pored puta. Tačno ispred mostića. Levo se skreće za Grabovnicu. On je naslonjen na ogradu mosta i puši. Ne usporavam, pozna...
Прикажи све