I svako dobro

Kad sam bila dete, uvek sam mrzela što mi rodjendan pada usred leta. Raspust se uveliko razbaškari i mi zajedno s njim - ko na moru, ko na selu kod babe i dede, ko po raznim gradovima i varošima širom lepe domovine. A mi letnja deca, ni bombone da odnesemo da počastimo odeljenje. A rodjendani su bili onako na kalup. Pravili su se sendviči (bilo je to pre ere kiflica sa sirom)...kriška hleba, namazan tanak sloj kajmaka, pa kolut čajne kobasice, pa kolut kuvanog jaja, dva-tri kolutića kiselog krastavca i preko svega toga narendan beli sir. Sendviči onda poredjani na pladanj i spremni za razgrab. A torte se znalo koje dolaze u obzir: rodjendanska jer...rodjendan, naravno kraljica reforma, keks torta i možda i najpopularnija iz tog vremena - jastuk torta. I niko nikad ni čuo za čizkejk, niti bi taj stranac bio prihvaćen, jer torte se (daleko bilo!) nisu pravile sa sirom. Za piće se služio sok od maline, od narandže zlatne kapi onaj u čaši od jogurta sa medvedićem što mu se kroz onu foliju na vrhu gurne slamčica pa pukne i napravi eho, i kao najluksuznija opcija - gajbica sokova od breskve i kajsije u staklenim flašama. Kao poklone smo nosili knjige uvek sa lepom posvetom i datumom, bombonjere sa kojih se smešila neka lepa plavuša ili raskalašne ruže, paketiće od po tri sa lepo vezenim maramicama, penkala Pelikan i čak i poneku ploču iz Elektrona. Rodjendani su počinjali u četiri ili u pet i trajali otprilike do osam. Dolazilo se na vreme, lepo obučen, bez roditelja i naravno - peške. Plesali smo u malim dnevnim sobama koje su krasili isti ili slični regali, igrali muzičke stolice i masne fote i bili srećni što smo eto još godinu dana stariji. Uz malo sreće, našao bi se tu i neki Kodak ili Zenit da se za uspomenu škljocnu i dve-tri fotografije. Nismo znali kako ćemo ispasti na tim slikama sve dok razvijene ne napuste fotografsku radnju čika Milisava, a nismo se time mnogo ni bavili, jer škljocali smo treptajima očiju.