Već osećeno

Sećanje je dvodimenzionalno 'delo'. Ima sliku i vreme. U tom smislu može biti impresija - ako datum nije odredjen nego je slika okvirno praćena vremenskim periodom ili je datum jasan, al' je slika mutna.  Ako se zna tačan datum, a slika je jasna, onda je to u oblasti realizma, dok je apstraktno sećanje jedna zbrka raznih momenata istumbanih u vremenu. Kakva god kombinacija, slika plus vreme je sećanje. Već vidjeno je isto dvodimenzionalna slika koja je i sadašnjost, ali i fantomski bljesak iz prošlosti. Obično je praćena potrebom da se glasno podeli, a često i ubedjenjem subjekta da ima paranormalne osobine.                   

Osetiti momenat iz prošlosti je trodimenzionalno iskustvo. Slika i vreme se nekako metafizički poklope i izazovu fizičku senzaciju momenta potpuno jednaku tom istom momentu iz prošlosti. Ne manifestuje se lupanjem srca ili osećajem radosti ili tuge ili iznenadne gladi. Nevezano je za čula i parasimpatička izražavanja. U suštini, to je nešto najsličnije putovanju kroz vreme, jer se u tom jednom nano-momentu taj odredjeni momenat iz prošlosti potpuno jednako doživi kao u tom nekom davno prošlom trenutku. Traje izuzetno kratko. Taman toliko da se prepozna. Udahne se i nestane. I obično za sobom ostavi malo sreće, nešto konfuzije i opet potrebom da se podeli i objasni - a da se ne izgleda lud. Da bi se razumeo mora da se doživi. Kao miris lubenice usred ledene zime.