Zenica Blues

 

 

 

Kad sam se rodila moji roditelji su živeli u ovom hotelu Metalurg u Zenici. Tražila sam na ebayu hotelsku šoljicu i nisam je našla, ali se (iz Nemačke) ponudila ova razglednica...i onda sam nju kupila zbog puno pozdrava...zbog tih nekoliko redova koji su se ugurali u skučenu poledjinu i poetski podsetili na minulo leto nekih dobrih ljudi koje ne poznajem (koji možda više i nisu) i njihovo druženje jedne davne 1969. godine kad ja još nisam ni bila. Fejsbuk nas u današnje vreme podseti da je nekom od naših prijatelja rodjendan. U stvari, nekad nas je samo podsećao, a sada nam daje i opcije jednostavnih čestitki koje se očas posla postave na zid slavljenika. Da nam olakša. Da ne moramo da gubimo vreme razmišljajući o tome šta bismo napisali - jer to vreme možemo galantno da potrošimo na fejsbuk marketing prerušen u objave i gde će se u moru (ili tačnije mori) tih reklama povremeno ukazati i neka stvarna objava prijatelja, koja će pak nestati brzinom koja ostavlja utisak halucinacije. A kod razglednica nije bilo brisanja, nego se moralo razmisliti šta da se napiše i da to ima smisla, da bude koliko-toliko pismeno i da se i rukopis podesi da predvidjene reči stanu u taj mali prostor. Sve se to moralo uklopiti da bi ta poštanska karta bila uspešna. Tako je i je razlika u uloženoj misli veća kad se piše iz srca i da bude iz prve. U obraćanju primaocu ove razglednice ima puno topline i zahvalnosti na minulom letnjem druženju i jasna je inspiracija da se taj dubrovački štimung produži. I onda radoznala da saznam više o njemu kome su tako lepe reči upućene - potražim ko je (bio) Bebo Burin. I nisam očekivala da ću uopšte nešto i pronaći kad ono - Bebo je bio poznati dubrovački boem i umetnik koji je svirao mandolinu i voleo Nemicu Ingu. U suštini, razglednice su kao mali umetnički objekti, slike koje iako masovno štampane nose originalnost pošiljaoca i fizički zapečate momenat ili okolnosti momenta u kom su odabrane da prenesu misao. Jedna od poslednjih - ako ne i poslednja - razglednica koje sam poslala je bilo mojoj mami juna 2003., iz Pariza, u transferu prilikom dolaska kući u Brus iz predaleke zemlje. Karta je bila Ajfelove kule i napisala sam nešto tipa 'stavi kafu, dolazim'. Razglednica je stigla desetak dana posle mene i mama se iznenadila, a ja reko' 'dobro, 'de je ta kafa?' Nebo je bilo sivo, dvorište je bilo zeleno, mama je bila živa. Istina je da ta zastarela mastiljava komunikacija traži više truda i vremena nego ova digitalna, ali više nam i ostavi. Kao ova jednostavna, čak neugledna razglednica koja lepo očuvana sa svojih 57 godina nikako da se skrasi na jednom mestu.