MLEČNI PUT

Punomasno, nemasno, tri koma dva, dva koma osam, jedan koma pet, nula, kokosovo, bademovo (badem ima najbolje sise!), sojino, ovseno, ma ptičje. Sećam se kad je postojalo samo jedno mleko. Donosila mlekarica Jana svakog jutra litar i sipala u šerpicu koja je čekala na pragu jer je ona prolazila ranim, najranijim jutrom. I bilo je to sveže pomuženo mleko. Živeli smo u luksuzu, a nismo ni znali. Pili sveže mleko krava koje su slobodno pasle u čistoj prirodi. I bila je to mera dva lončića od pola litre, bez crtica i brojeva nego onako na oko i na poverenje, koju tetka Jana, bez da i kapljicu prospe, sipa u emajliranu braon šerpicu za mleko. To je bila titula te šerpe: šerpica za mleko. Da ne padne slučajno nekom na pamet da u nju stavi, recimo grašak. Ne, to je šerpica za mleko! I nije imala poklopac nego tanjirić i ugodnu i prepoznatljivu muziku su pravili to dvoje. Onda pasterizacija ili što bi rekli narodnim, kuhinjskim jezikom – kuvanje mleka. I nakupi se na vrhu kajmak debeo k’o uštavljena koža pa ko voli nek’ maže na hleb. A ono kad iskipi pa se kolutići kotrljaju po šporetu i zadimi se cela kuhinja, a padne bogami i poneka psovka. A sad je taj miris izgorelog mleka nekako romantičan. Kasnije je bilo mleko u kesi i uvek je postojao rizik da se kesa probuši, pukne, pocepa i rukovali smo sa s tim mlekom pažljivo kao da je nitroglicerin. Ali bili su ljudi, čini mi se, mnogo tolerantniji. Na laktozu makar. Sad je niko ne podnosi i svi bi da muzu kokos i soju.