Punomasno, nemasno, tri koma dva, dva koma osam,
jedan koma pet, nula, kokosovo, bademovo (badem ima najbolje sise!), sojino, ma ptičje.
Sećam se kad je postojalo samo jedno mleko. Donosila mlekarica Jana svakog
jutra litar i sipala u šerpicu koja je čekala na pragu jer je ona prolazila ranim,
najranijim jutrom. Tetka Jana, sva tanka i prirodno prefinjena, kao neka naša Odri Hepbern. I bila je to mera dva lončića od pola litre, bez crtica i
brojeva nego onako na oko i na poverenje, koju tetka Jana, bez da i kapljicu prospe,
sipa u emajliranu braon šerpicu za mleko. To je bila titula te šerpe: šerpica za
mleko. Da ne padne slučajno nekom na pamet da u nju stavi, recimo grašak. Ne,
to je šerpica za mleko! A traju te emajlirane šerpice čitavu večnost. I nije
imala poklopac nego tanjirić i ugodnu i prepoznatljivu muziku su pravili to
dvoje. Onda pasterizacija ili što bi rekli narodnim, kuhinjskim jezikom –
kuvanje mleka. I nakupi se na vrhu kajmak debeo k’o uštavljena koža pa ko voli nek’ maže na
hleb. I bili su ljudi, čini mi se, mnogo tolerantniji. Na laktozu. Sad je niko
ne podnosi i svi bi da muzu kokos i soju.
No comments:
Post a Comment