Gest

Jednog lepog sunčanog jutra tog indijanskog leta po prvi put se probudio bez nje. Isprva je mislio da je to stanje bilo ostatak nekog gnjavatorskog sna koji padne u zaborav čim se oči otvore. Ustao je, umio se, skuvao kafu i za momenat je zaboravio, a onda je se opet setio, ali ona i dalje nije bila tu. Pa, gde si, pizda ti materina, pomislio je očekujući da će je nehajno i šaljivo obraćanje naterati da se pojavi. Ne bi bilo prvi put. Sa police starog kredenca je uzeo kutiju sa kafom u nameri da skuva još jednu, ali kafe nije bilo dovoljno. Hleb je bio suv i tvrd. Od pre tri dana. Mleko je bilo pokvareno. Gladan i očajan, seo je za trpezarijski sto i posmatrao tu kutiju u kojoj nije bilo ni kafe ni nade. Srce se nada čak i kad mu glava obrazloži da nema razloga, a glava je nemilosrdna sa argumentima. Kljuca ga tako i posmatra kako se bori i koprca i hvata za slamku. Neki put se i podsmeva. Kad glava pobedi i srce klone, onda se taj pobednik često pokaje i, možda u cilju samoočuvanja, priskoči u pomoć. Onda insistira na nadi i ubedjuje i govori sve suprotno od onog što je govorio pre, ali ako srce odbije da u te misli poveruje i pretoči ih u osećanja, onda su glavine priče uzaludne. Možda tako nastane depresija, kad srce prestane da se nada. Pomislio je da je to njegovo mentalno razglabanje o izgubljenoj nadi preterivanje i pokušao je sebi dokazati da je nije izgubio već da se samo upleo u melodramatične vode svakodnevnice koje su ga kao komad suvog drveta nanele do takvih misli. Otvorio je prozor i pogledao na ulicu i uobičajenu gradsku vrevu. Pomislio je da će to biti jedan divan dan i da će možda sresti novu ljubav ili započeti novo prijateljstvo ili čak dobiti posao koji bi odgovarao njegovom obrazovanju i svim onim pročitanim knjigama. Bile su to misli nade koje je glava maštovito nabacivala srcu, ali ih ono nije primalo. Skoro sasvim praznog džepa, sišao je do obližnje prodavnice po kesicu kafe. Ljudi su užurbano hodali trotoarom mahom gledajući svoja posla na asfaltu ispred sebe ili vrhovima cipela, a onda mu se pogled sreo sa mekanim i nešto radoznalim očima starije i negovane gospodje. I pre nego je dostojanstvo uspelo da ga spreči, čuo je sebe kako kaže izvinite, je l' imate možda 50 dinara da odvojite, ako možete...hteo je da objasni i još jednom se izvini, ali je žena stala i mirno rekla imam. Otvorila je tašnu i iz novčanika izvukla i pružila mu 100 dinara. Izvolite, nemam sitno, evo uzmite 100. Hvala. Nema na čemu, uzdravlje. I dok ju je posmatrao kako polako odlazi svojim putem, pored njega je opet stajala njegova nada. Biće bolje, rekla je i zagrljeni su ušli u prodavnicu da kupe kesicu kafe i hleb.