Čistač ulice

Krstić snajperskog nišana je pratio devojku sa divljom kosom dok je prelazila ulicu i hodala prema kontejneru. U ruci je drzala kesu sa djubrem. Bila je to kesa iz prodavnice – obična, bela, plastična – koja ce trajati i tvrdoglavo postojati i kad se ostalo djubre raspadne i stopi sa zemljom. Devojka baci svoju punu kesu na gomilu i krene natrag.

Imala je lepo sveze lice. Nije bila nasminkana i to je samo isticalo njenu mladost i prirodnu nesavrsenu lepotu. Takva lepota je nekada davno bila cesta ali je vremenom postala obelezje onih koji nemaju, a svi su zeleli da imaju ili da izgleda kao da imaju i devojke su se dovijale kako su znale da sebi priuste taj jedan isti nos i jedna ista usta. Sve su licile jedna na drugu u tom morbidnom moru istih izoblicenih lica i zato je prirodno, pegavo lice devojke sa divljom kosom ucinilo da Branired pomeri prst sa okidaca i posmatra je dok se nije izgubila iz vida. Onda je nisan vratio na kontejner preko puta i ugledao muskarca srednjih godina koji je sa punom kesom u ruci stao pored gomile nabacanog djubra. Muskarac je pogledao okolo kao da se premislja da li da baci kesu ili ne. Oklevao je. Onda je pogledao gore u prozore i terase visoke zgrade preko puta ulice. Onda iza sebe. Onda je bacio svoju kesu na vrh te piramide smeca i dok se ona kotrljala niz prljavu gomilu njega je metak pogodio u srce i on je pao. Kesa se zaustavila pored njegovog tela. Neka zena je vrisnula. Ljudi u neposrednoj blizini su se razbezali kao bubasvabe na svetlu. Jedan zagadjivac manje, pomislio je Branired i odlozio snajper.

Sve je pocelo pre osamnaest dana kada je Branired seo da u kuhinji pored otvorenog prozora i uz opojan miris procvetalih lipa duz trotoara pojede svoj omiljeni sendvic. Desilo se da je bas tada prolecni povetarac poneo sa sobom oblak smrada sa obliznjeg kontejnera za dubre koji se vise nije ni video od prepunih kesa koje su ga davile sa svih strana. Branired je ustao i zatvorio prozor. Pogledao je preko puta ulice u to ruglo ljudskog delovanja, nuspojavu svakodnevnog zivota koja se donedavno otklanjala nocu dok svi spavaju i mitski nestajala negde van grada, u nekom vilajetu za koga je malo ko znao gde se nalazi. Sad je taj vilajet bio pun, fabrike za preradu zatvorene, a gradska cistoca je postala uspomena iz nekog boljeg vremena o kojoj se pripovedalo deci. Gradonacelnik je svakodnevno izjavljivao da grad radi na dogovoru o izvozu smeca sa jednom stranom drzavom i da je higijenska situacija u gradu na vrhu liste njegovih prioriteta. Izvoz smeca, rekao je gradonacelnik i to je zvucalo kao neki poslovni uspeh koji ce povecati nacionalni dohodak. Radio i televizija su stalno ponavljali njegovu molbu gradjanima da svoj otpad pakuju u cvrste kese i nose na odredjenu privremenu deponiju van grada. I Branired je nosio. Nosili su i mnogi drugi, mozda cak i vecina, ali je smece ostalih bilo dovoljno da grad postane jedna velika deponija i samo su strogi zakoni mogli da zaustave prljavce i nateraju ih da se ponasaju ispravno u kriznom vremenu. Savesni gradjani, oni koji su svoje otpatke sami odnosili van grada, su pozivali na cistocu, ali su bili ismevani a povremeno cak i gadjani raznim oblicima djubra. A kao zivotinjske vrste koje se brzo mnoze a nemaju prirodnih neprijatelja, djubre se gomilalo. O tome je Branired razmisljao kada je ispred njegovog prozora proletela kesa puna raznih otpadaka bacena sa nekog viseg sprata i pala na travnjak. I tada je Branired, od malih nogu borac za pravdu, odlucio da se umesa u ta necista posla i usmeri aljkavo gradjanstvo na cisti put. Kupio je snajpersku pusku na crnom trzistu i namestio je na stolu svoje trpezarije ciji je prozor gledao na ulicu sa kontejnerom i lipu koja je pocela da vene. Prvi je pao neki dežmekasti covek iz zgrade preko puta koga je povremeno vidjao kako seta psa, velikog i cupavog i neke mu nepoznate vrste. Branired je tada brzo uklonio snajper i zatvorio prozor. Naslonio se na zid i osetio da mu se ruke tresu. Zatvorio je oci i ubedio sebe da je borba za pravdu i cistocu teska, ali opravdana.

Svakodnevno je menjao polozaje, uglavnom nalazeci stare napustene kuce, gradjevine zapocete pa ostavljene i cak krovove stambenih zgrada. Misteriozni čistač ulica - kako su ga nazvali na lokalnom radiju, je postao glavna vest i konfliktni heroj cistih koji su u isto vreme osudjivali ubistva i divili se njegovom buntu. Kako su dani prolazili, Braniredu su se ruke sve manje tresle posle povlacenja okidaca, a ljudi koje je obarao pored kontejnera su postajali sve manje ljudi a sve vise glineni golubovi koji postoje da bi bili oboreni. Na vestima su javljali da se potraga za cistacem nastavlja ali i da sve vise gradjana posecuje deponiju. Grad je bio cistiji.

Jedne veceri kasno, Branired je u prodavnici preko puta sreo devojku sa divljom kosom. Pomogla mu je da pokupi narandze koje su se otkotrljale sa gomile dok ih je birao. Zvala se Ana. Govorila je tiho  i odmereno, a kad se nasmesila Branired se zaljubio. Laganim korakom se vratio kuci i razmisljao kako ce je sledeci put kad je sretne pozvati na kafu. Vecerao je i sredio kuhinju. Izvadio je punu kesu iz kante za djubre, cvrsto je vezao i poneo na terasu gde je odlagao kese koje je nosio na deponiju. Terasa je bila mala i kese su se nagomilale jer zauzet poslom i ciscenjem grada od prljavih, sâm nije imao vremena za odlazak na deponiju. Pogledao je preko puta na kontejner i gomilu djubra. Zahvaljujuci njemu, piramida nije rasla. Zahvaljujuci njemu. Ne zakonima ni gradskim ocima ni policiji ni vlastima ni bio kome drugom nego njemu. On je na duši nosio sve te ljude koje je u poslednje dve nedelje pokosio a prestao da broji kod dvanaestog. Njega je policija trazila. Njega koji se borio za cistocu a sada stajao na svojoj maloj terasi okruzen djubrem i mravima koji su otkrili probusenu kesu. Tako je Branired, borac za cistocu grada i visoku gradjansku svest odlučio da sebe nagradi odlaganjem kese na kontejner. Zgrabio je onu sa mravima i uputio se van. Sigurnim korakom je gazio preko ulice osecajuci se nadmocno u odnosu na komsiju koji je bojazljivo prisao kontejneru, brzo bacio kesu i pobegao u mrak. Branired je polako spustio svoju kesu na dno piramide smeca i krenuo natrag. Zastao je da propusti jedan auto i odjednom je na svojim grudima u predelu srca ugledao crvenu tacku. Pomerala se levo, desno i gore-dole i onda postala stabilna. Branired je pogledao u prozore preko puta ulice i na drugom spratu ugledao snajpersku cev. Da je mogao usporiti snimak video bi i metak kako nezaustavljivo leti prema njemu sa svojim spicastim vrhom nalik na minijaturnu raketu. Levo rame mu se trglo unazad kao da ga je neko gurnuo a toplina koja se potom razlila po celom telu dovela ga je do iznemoglosti. Seo je na kese sa djubrem i pogledao opet u pravcu terase. Snajperska cev je nestala. Na prozoru je bila Ana, lepsa nego ikada. Zatvorio je oci i ugledao je kao onog prvog suncanog dana kada je divlje kose prelazila ulicu. Ali dan vise nije bio suncan. Magla se spustala polako i obavijala Anu sve vise i vise, dok sve nije postalo belo.

Branired se iznemogao ispruzio na trotoaru pored kontejnera.  Pitao se da li ga je Ana prepoznala. I da li joj je ovo bio prvi put. Pitao se da li je iskljucio šporet kad je izasao iz stana. Pitao se ko peva tu pesmu koja se orila iz automobila koji je prolazio, pesmu o devojkama koje u letnjim haljinama mirisu na smolu. Pitao se koji je datum i nije mogao da se seti. A onda se više nije pitao ništa.

Preporučena pošiljka

Marti je pročitao roman "Pošta" Čarlsa Bukovskog i odlučio da i sam postane poštar. Prijavio se za posao, išao na razgovor, a potom položio i sve potrebne testove uključujuci Test 473. Znao je da ce ga proći jer su 473 poslednja 3 broja njegovog socijalnog osiguranja i to je smatrao kao znak. Marti je inače strastveni čitalac. Sad kad je postao poštar, on pročita sve razglednice koje mu prodju kroz ruke pre negoli ih rasporedi u sandučiće. Zima je i ljudi šalju pozdrave sa skijanja u Koloradu, Francuskoj, Kanadi i čak iz nekih zemalja za koje Marti nikad nije ni čuo. Neko je video uličnu pljacku u Meksiko Sitiju. Ili je to beše bio Njujork Siti? Marti se pita gde bi Bukovski otišao na zimske ferije. Marti je odlučio da napiše knjigu. Zvaće se "Poštar" i opisivaće njegove avanture na poslu.

Marti je već nekoliko nedelja poštar ali nikada nije sreo nikoga od adresiranih. Niko nije kući kad Marti isporučuje pošiljke. Svi su na poslu i njegove avanture nisu uzbudljive kao što je očekivao. Ustvari, uopšte i nisu avanture već obični radni dani i zato njegova knjiga ne napreduje.

Jednog dana Marti pozvoni na vrata jednog stana da preda pošiljku i neki čovek mu otvori. Čovek ima azijske crte lica ali Marti ne raspoznaje razlike izmedju Kineza, Japanaca, Vijetnamaca,  Korejaca i ostalih tako da ne zna odakle bi taj čovek bio. Onda primeti da on nosi kimono.

- Vi ste Japanac? upita Marti pružajući mu pošiljku i papir na potpis.

- Da, reče muskarac u kimonu i potpisa pošiljku.

- Je l' to knjiga što ste dobili?

- Da, kaže Japanac.

- I ja puno čitam, kaže Marti.

- Ja ne čitam puno.

- A koju ste knjigu dobili, ako mogu da pitam?

- 'Umetnost ratovanja'.

- Idete u rat? upita Marti sa osmehom ali njegov pokušaj da napravi šalu neopaženo prodje pored Japanca.

- Ne, ja samo čitam, reče on.

Marti pogleda njegov japanski potpis na prijemnom listu i pomisli kako izgleda kao minijaturno umetničko delo okruženo birokratijom.

- Mnogo vam je lep vaš potpis, kaže Marti.

- Hvala, kaže japanski primalac pošte.

Vrata stana preko puta njegovog se otvore i mlada devojka izadje na hodnik.

- Dobar dan, kaže ona.

Japanac klimne glavom u znak pozdrava. Marti kaže dobar dan i široko se nasmeši. I ona se njemu nasmeši, ali uzdržano. Nije lepa ali Martiju je neodoljiva. Ona stanuje u broju 5 i nikad joj niko ne piše. Na poštu joj stižu samo računi i reklame. Zove se Mira. Marti misli da je to najlepše žensko ime na svetu. S vremena na vreme Mira u pošti dobije katalog donjeg veša. Marti misli da je ona nekad verovatno nešto naručila iz te radnje pa joj oni šalju kataloge. Marti se pita šta li je bila naručila.

Jednog dana Marti odluči da kupi svoju omiljenu knjigu i pošalje je Miri. Kao pošiljaoca Marti naznači njihov grad. Uz knjigu on kupi i karticu na kojoj piše 'hvala' ali nije siguran šta bi tu napisao. Posle nekog razmišljanja on napiše 'hvala sto naš grad činite bezbednim'. Marti se onda pita da li to što je napisao uopšte ima smisla i šta to Mira čini što bi doprinosilo javnoj bezbednosti. Valjda ne dolazi u sukob sa zakonom i to je sasvim dovoljno.

Sledećeg dana, omiljena Martijeva knjiga koju je poslao Miri se pojavi u njegovoj pošti za isporuku. Marti pozvoni kod Mire da isporuči knjigu i nada se da je ona kući. Srećan je kad se vrata otvore a Mira se ukaže na pragu. Mira je iznenadjena pošiljkom. Marti se nada da će joj se knjiga dopasti. On proba da započne razgovor i kao većina ljudi, neobavezno ćaskanje započinje osvrtom na vreme. Hladno je.

- Kraj januara je, normalno da je hladno, kaže Mira. Ona ga gleda pravo u oči i ozbiljna je. Lepša je kad se smeši. Usne joj se razdvoje kad udahne duboko i Marti misli kako bi je poljubio. Ona kaže dovidjenja i zatvori mu vrata u lice.

Marti zna imena svih stanara u njegovom resoru. Mira Smit mu je najomiljenije. Danas je u pošti dobila ponudu za kreditnu karticu bez kamate. To znači da sigurno ima dobru kreditnu istoriju i Martiju je drago zbog toga. On vozi svoji mali poštanski kombi vrlo sporo kad prolazi pored Mirinog ulaza. Uvek se nada da će je videti ali nikad je ne vidi. Marti se pita da li je pročitala knjigu.

Jednog dana Mira dobije još jednu preporučenu pošiljku. Marti pogleda ko je pošiljalac i vidi da je ime izostavljeno a adresa nepoznata. Sa pošiljkom u ruci, Marti zvoni na vrata Mirinog stana. Ona otvori vrata i posmatra ga bez reči. Obučena je u beli bade-mantil i Martiju se čini da ispod mantila izviruje crna čipka, ali nije siguran jer ne sme da bulji. Mira danas nosi crveni karmin i Marti posmatra njene lepe usne dok ona potpisuje preuzimanje pošiljke. Danas nije iznenadjena kao prošli put. Ona mu pruži potpisani list i gleda ga pravo u oči. Oči su joj tamne ali Martija zaslepljuju kao jarko sunce. On skrene pogled.

- Hvala, kaže ona mekanim glasom.

- Nema na cemu, kaže on i pogleda u njene kao trešnjice usne želeci da ih uzme i zauvek zadrži za sebe.

- Napolju je baš hladno, kaže ona.

- Februar je, normalno da je hladno, kaže on i odmah zažali što nije rekao nešto drugo, nešto prijatnije i druževnije.

- Ne na Dan zaljubljenih, kaže ona.

Začuvsi glasove na hodniku, njen komšija Japanac pogleda kroz špijunku. Marti je spreman da krene dalje ali prvo još jednom baci pogled na Mirine rubinske usne. Mala uspomena za put.

- Hoćeš možda da svratiš malo da se ugreješ? upita Mira uz vragolast osmeh. Marti gleda njeno ne tako lepo ali njemu prelepo lice. Pročitala je knjigu, misli Marti srećno, i sad želi svog poštara.

- Da, kaže Marti, baš bih voleo da svratim.

Kroz špijunku, komšija Japanac posmatra Martija kako ulazi u Mirin stan i ona za njim zatvara vrata.

- Mamicu mu jebem, pomisli on na japanskom.

Buntovnica

Taman sam htela da dremnem kad je on ušao. Izgleda umorno. Ne zbog posla po običaju nego drugačije, kao da nije dobro spavao. E, zato meni treba da dremnem - da ne bih izgledala kao on. A mogao bi malo i da se obrije. Baš izgleda nešto nesrećno. Šta li ga muči? A i šta me briga šta njega muči. Kao da se on ikad zapita šta meni fali. Ili bilo kome od nas ovde. Nesanica mu sigurno nije zbog mene. Ali ne mogu da se ne pitam šta mu je. Takva mi je priroda, radoznala. Razmišljam ja i o drugim stvarima. Na primer zašto postojim. Ili bilo ko od nas. Ali to se verovatno svi manje ili više pitaju tako da nisam ja nešto sad specijalna zbog toga. Volim kad sam ovde sama. A znam ja zašto je on došao i šta traži, ali to što bi on hteo
danas neće dobiti. A ni sutra. A ni u nekoj bliskoj budućnosti. Vala, dosta mi je. Imam ja plan. Osećam da me posmatra. Sigurno se pita zašto sam ovde sama i zašto nisam pobegla kad se on pojavio. Htela sam da dremnem, eto. Ali ne razume on to. Evo izbegavam njegov pogled. Jedan od mojih prijatelja ovde - jak je bio i krupan - ga je uvek gledao u oči. Nije odvraćao pogled kao ja. Rekao mi je i verujem. Mada neobrijani nikad nije baš
buljio u njega. Onako ga okrzne pogledom ali ne da bulji. Ali moj krupni i zgodni prijatelj je bio preke naravi pa ga je jednom prilikom napao. Videla sam. Bilo je brutalno. Onda je procenjeno da je opasan i negde su ga odveli. Ne znam gde ali ga više nismo videli. Nedostaje mi moj lepi prijatelj. Bili smo mi više nego prijatelji. Ono što se kaže, prijatelji sa beneficijama. Sad ja beneficije primam od jednog što i nije baš moj tip, ali eto, završi posao. Neobrijani me i dalje posmatra. 'Nećeš ih naći', kažem mu ali on to ne kapira. Mogao bi već jednom da završi tu svoju malu raciju i da me ostavi na miru da odremam. Dosad bih već bila u dubokom snu. Baš mi treba da dremnem, jedva oči držim otvorene. Sutra odlazim. Odlučila sam. Volela bih da mogu da mu kažem ali ne mogu. Hoću da me ostavi na miru. Verovatno će misliti da sam ga ostavila zauvek ali ne, vratiću se ja za tri-četiri nedelje. Iznenadiće se kad me vidi. Verovatno prijatno. Kad se pojavimo ja i moja ekipa. Eno ga sad traži u Nininom krevetu. Poludeće kad joj kažem. Vidi, nadje jedno. Je l' si srećan sad, gospodine baš-me-briga-kako-izgledam? Vidi, opet me gleda. Izbegni pogled, izbegni pogled. Evo ga dolazi. Ne pipaj me, rugobo! Vidi, gde mu je onaj krug što mu se uvek sijao na prstu? I njegova žena ima isti. Ja ne nosim takve stvari. Najsličnije što sam ikad imala je ovaj konac što mi je on ko zna zašto vezao oko članka. Baš je nešto ostario. A mogla bih da mu pokažem gde su. Da ga oraspoložim. Ne, ne, ne. Njegova sreća nije moja obaveza. Ja hoću da izvedem piliće i pridržavam se svog plana. Neka ga usreći komšija. Njegova žena i on se stalno tu pred nama dodiruju kljunovima. Sigurno je dobar čovek. Ko zna. Ne razumem ja ljude baš najbolje. Tu njihovu jebenu vrstu. I sve što hoću je da dremnem. Mada možda bih prvo mogla da snesem još jedno jaje. Ne znam, videću kad ode ovaj.

(Inspirisano istinitom pričom)

Cipele

Opet mi se prividja, pomislio je stari pijanac videvši u daljini figuru na ogradi mosta. Je l’ se to neko sprema da skoči? Pomislio je na hladnu reku i poželeo čašu grejane rakije. A onda je zaboravio šta je pomislio i nastavio da se gega preko mosta obasjanog narandžastim uličnim svetlima u noćnoj magli.

                                                                                                *

Možda nisam trebao da izujem cipele, mislio je muškarac gledajuci dole u par kožnih cipela na šniranje koje je uredno slozio na trotoaru. Voleo je te cipele boje konjaka. Pogledao je ispred sebe u mrak i duboko uzdahnuo. Depresivan sam, pomislio je. Ceo svet je depresivan…osim možda nekoliko njih koji još nisu svesni svog bića. Ili nekoliko srećnika sa žlezdanim poremećajima koji nehotice poseduju više serotonina nego mi normalni depresivni. Ali zasto ja onda sȃm stojim ovde na
ovoj ogradi, na ovom mostu, iznad vodenog ambisa koji ne prašta? Gde su drugi, meni slični? Zar sam ja najslabiji? Ili najhrabriji? Ili sam možda najsvesniji? Žena me je ostavila i otišla sa drugim. Kaže da je on ‘alfa’ mužjak, a ja nisam. Ja sam tamo neki delta ili omega ili neko slovo koje niko ne zna. Moj bivši šef je isto alfa mužjak. Sȃm je to jednom davno rekao. Ne juče kad mi je davao otkaz. Juče je samo naglasio da sam ja jaka osoba i da je pozitivno što nemam ženu i decu da izdržavam. Ni kuče, ni mače. Žena otišla s drugim. Decu nismo ni stigli da napravimo čekajući neka bolja vremena koja nikad nisu došla. Pse ne volim jer skaču na mene i prljaju garderobu. Na mačke sam alergičan. Ali sve su to olakšavajuće okolnosti. Nemam ništa i nikog. Blago meni. To je rekao moj šef. Marica iz računovodstva – njoj je bilo žao što odlazim. Učinilo mi se da su joj oči zasuzile ali je to možda bio odsjaj fluorescentnog kancelarijskog svetla u njenim naočarima. Debele su – verovatno plus tri. Mozda i četiri. Ko zna šta ona vidi kroz te naočare. Možda misli da sam lep. Mislim da su njene oči zelene. Nos joj je veliki. Srećom pa nosi naočare jer ga one vizuelno skrate. Mada ja volim žene sa velikim nosom. Deluju mi snažno. Mozda je to neki fetiš. Usne su joj lepe kao trešnjice. Kako li se ljubi? Kako li se ja ljubim kad je moja žena otišla sa drugim? Pa nisu ni njeni poljupci bili ne znam šta. Kad sam je pitao zašto me ostavila rekla je ‘tajming’. Kao da je to neko objašnjenje. I šta je to uopšte tajming i zar ne postoji za to reč kod nas, pitao sam je. Rekla je da to polako postaje, a možda već i jeste punopravna reč u našem jeziku. Strancizam. Kao špajz. Ja nisam moderan pa ne znam. Ne pratim trendove. Ne nosim bradicu. Njen alfa mužjak nosi. Upoznao sam ga. Šta cu, dopao mi se. Marica iz računovodstva je rekla da je pozovem. Privatno. Ostavila mi je broj. Šta li to znači? Ona nije udata. Možda je interesujem. Ne vole sve žene bradice. I pohvalila je moje cipele. Jesu lepe. Možda nisam trebao da ih izujem. Hladna je ova ograda. Moja bivša ništa nije tražila. Samo se razvela i meni ostavila sve. Većina je i bilo moje ali mnoge žene bi tražile i što im ne pripada. Žena mog šefa alfa mužjaka mu je sve uzela. Moj stan je veliki. Možda ga zamenim za dva manja, pa jedan prodam i otvorim svoj biznis. Eto i biznis se odomaćio u jeziku. Možda je bivša u pravu za tajming. Postanem sam svoj gazda. Napredujem od delta mužjaka do alfa. Popnem se na sam vrh te grčke lestvice. Otvorim prodavnicu muških cipela – kao onu u Italiji gde sam kupio ove moje. E, jesu lepe. Konjak boje. A i baš bih popio jedan dobar konjak da se zagrejem i da nazdravim. Možda i nisam u depresiji. Možda sam samo malo zabrinut na ovoj životnoj raskrsnici. Biram put i bojim se da ne pogrešim jer život teče kao ova crna reka dole i vremena je sve manje. Treba ga trošiti pametno. Brak sa bivšom je ionako bio bezveze. Ustvari mi je učinila uslugu. A da nisam dobio otkaz, ne bih ni pomislio da otvorim prodavnicu. Imaću najbolje cipele. Kao ove moje. I pozvaću Maricu da izadjemo. Mislim da joj se dopadam. Ustvari, siguran sam. A dopada se i ona meni. Privlačne su te njene naočare plus tri. A kad skine sve sa sebe i samo ostavi naočare. To bih voleo da vidim. Pozvaću je jos večeras. Osećam se sad življe nego pre. Kao da mi se um razbistrio.  A i stojim na ivici mosta, visoko na ogradi, vazduh je čist. Ko se to približava? Neki pijanac izgleda. Gega se kao utvara kroz ovu maglu. Da ja sidjem pre nego što me vidi da ne moram da objašnjavam da neću da skačem, sad kad sam već promenio mišljenje. I da se obujem da ne stojim više u čarapama kao neka budala. Evo…šta je to sad? Kakva je to grmljavina? Zašto se most ljulja? Zašto se ograda trese? Šta se dešava?! Okliznuo sam se. Gubim ravnotežu. Ako padnem na beton sigurno ću se dobro ugruvati - razbiću se kao tikva, visoka je ova ograda. Ali ne, ja padam napred...padam u crnu reku! Ne, hteo sam da sidjem!!! Guta me mrak. Padam u nepovrat. Je l’ to bio zemljotres? Baš sad kad sam rešio da otvorim radnju i pozovem Maricu! A moje cipele?! Marica će misliti da sam skočio. Svi će to misliti. Nisam skočio! Ograda je bila klizava! Znao sam da nisam trebao da izujem cipele. Peta bi me sigurno zadržala da ne padnem. Moje lepe cipe…

                                                                                                *

Šta se ovo dešava, mislio je pijanac trčeći napred-nazad u panici. Dešavalo mu se ponekad da oseti slabost od alkohola ali ovo je bilo drugačije. Kao rat. Ili smak sveta. I onda je drmusanje prestalo i sve je opet bilo tiho. Je li ovo bio zemljotres ili sam poludeo od rakije, mislio je pijanac. Seo je na trotoar i sačekao nekoliko sekundi da mu se razbistri u glavi. Figura koju je bio video na ogradi mosta je nestala. Moram da smanjim piće, pomislio je. Ili da promenim vrstu. Polako je ustao i krenuo dalje niz most. Kakva čudna noć, mislio je. A možda i nisam pijan. Ustvari možda nisam pio dovoljno pa vidim i što ne postoji i osećam i što nije. A onda je na trotoaru ispred sebe ugledao lepe kožne cipele. Stao je i pogledao okolo. Nije bilo nikoga. Pažljivo je podigao jednu cipelu i pogladio lepu kožu boje konjaka. Opet je pogledao okolo. Opet nije bilo nikoga. Onda je izuo svoje stare poderane i obuo te lepe nove cipele. Bile su samo malo tesne ali koža je bila meka, a meka koža se razvuče, mislio je. Zadovoljno ih je posmatrao.  Odudarale su od njegovih izlizanih pantalona ali su bile isuviše lepe da ih ostavi. Takve bi cipele kupovao da je imao novaca. Baš takve kožne cipele boje konjaka. Uzeo je svoje stare otrcane cokule i zavitlao ih preko ograde u reku. Onda je u novim cipelama nastavio da se gega niz most i polako nestaje u magli obasjanoj narandžastim svetlom uličnih sijalica.

Blizanac

Ognjen se kao i svakog jutra protezao ispred prozora u kuhinji kad je preko puta ulice ugledao sebe. Hodao je brzo i nešto pognute glave kao zanet nekim dubokim mislima. Nosio je isti donji deo pidžame, flanelske na teget-bele vertikalne štrafte i belu potkošulju dugačkih rukava. Ognjen je protrljao oči očekujući da se slika promeni i on na trotoaru postane neki nepoznati prolaznik, ali je opet video sebe kako se sada udaljava niz ulicu.                                                                         "Marina, dodji brzo da vidiš!" Njegova supruga Marina koja se za kuhinjskim stolom šminkala za posao, mu se polako i nezainteresovano pridruži pored prozora.
"Šta je?"
"Pogledaj tamo preko puta ispred trafike."
"Šta da pogledam?"
"Je l' me vidiš, mene?"
"Šta pričaš?"
"Pogledaj, zar me stvarno ne vidiš? Eno stojim pored onog visokog mladića što u ruci ima buket cveća."
"Njega vidim."
"A mene ne vidiš? Kako me ne vidiš? Eno zajedno prelazimo ulicu." Ognjen otrča do
hodnika i brzo navuče cipele i kaput.
"Ma, gde si poš'o?"
"Idem da ga pratim."
"Onog mladića sa cvećem?"
"Ne, sebe. Sebe idem da pratim."
"Bolje njega nego sebe."
"To bi tebi bilo bolje." 
Vrata su tresnula za Ognjenom kada je on trčećim korakom izleteo iz stana. Istrčao je iz zgrade i video sebe kako stoji na tramvajskoj stanici. Tramvaj se približavao. Ognjen je brzo pretrčao ulicu i ušao u isti vagon gde i drugi on. Posmatrao ga je kroz lica ostalih putnika koji su se truckali u tramvaju. Bili su potpuno isti: ista frizura, isto lice, ista visina. Čak i isti ožiljak na kažiprstu desne ruke kojom se drugi on držao za šipku, a koji je Ognjen zaradio kad je jednom davno prao okrnjenu staklenu čašu. Da li je moguće da je imao brata blizanca? Nikad niko u familiji nije to spomenuo ali možda je to bila neka tajna. Svaka porodica ima poneku tajnu, manju ili veću, značajnu ili banalnu. Roditelji ne govore deci sve i možda nisu ni njemu. Možda je imao blizanca koji je ukraden ili dat na usvojenje po rodjenju. Čuo je on i mnogo neverovatnije a istinite priče. Ognjen je pomislio kako je celog svog života osećao da mu nešto fali, da je nekako nepotpun i sad je konačno pred sobom video razlog: brat blizanac. Čitao je i čuo mnogo puta priče o povezanosti koju blizanci dele čak i kad nisu zajedno, o nekoj neobjašnjivoj telepatiji koju samo oni razumeju. Sad je i on razumeo. Ali kako da pridje svom identičnom bratu a da ga ne uplaši? Šta da kaže? Ognjen je odlučio da ga neko vreme prati nadajući se da će se prilika za spontano upoznavanje stvoriti sama od sebe. Stanice su se menjale, jedni putnici su izlazili, drugi su ulazili a tramvaj je polako napuštao centar grada i kao gusenica klizio prema prašnjavoj periferiji. Pored blizanca se ukazalo slobodno mesto i on je seo. Ognjen je stajao u zadnjem delu vagona i posmatrao ga. Onda je pogledao kroz prozor. Bili su u delu grada koji je bio na lošem glasu i u koji on nije često zalazio. U stvari nije ni pamtio kad je poslednji put tu bio. Tramvaj je stao i kad se Ognjen okrenuo video je da je blizanac izašao i da se vrata zatvaraju. Ognjen skoči, rukama raširi vrata i iskoči van.Čuo je kako je neko u vagonu za njim rekao "vidi budale" dok je tramvaj nastavljao svoj put.Blizanac je prešao tračnice i ulicu i onda zašao u jedan neugledni sokak. Na malim terasama se sušio rašireni veš dok su se iza zatvorenih vrata čule svadje. Muškarci, žene, vrištanje, psovke. Ruglo ljudske prirode. Jedan pas lutalica je prošao pored Ognjena i prezrivo ga pogledao. Blizanac je pokucao na vrata oronulog kućerka na kraju sokaka. Ognjen se pritajio uz zid da bi ostao neprimećen. Iz kućice je izasao neki krupan čovek pretećeg izraza lica koga bi njegova Marina sigurno nazvala 'sumnjivim' i sa blizancem se uputio u garazu. Ognjen se primakao i sakrio iza kontejnera za djubre odakle ih je nesmetano posmatrao. Čovek je otvorio gepek svog auta i iz njega izvadio malu kutiju. Iz kutije je izvadio pištolj. Blizanac je pregledao oružje i iz džepa svoje štraftaste pidžame izvadio gnječ novčanica. Ognjen je pomislio kako njegova pidžama nema džep i osetio malo razočarenje zbog te tekstilne inferiornosti. Video je kako je čovek kutiju sa pištoljem stavio u kesu i pružio blizancu i onda su se rastali. Blizanac je krenuo natrag i prošao pored kontejnera, ali nije primetio Ognjena. Nosio je kesu sa oružjem ležerno kao što ljudi nose veknu hleba iz prodavnice. Ognjen je kao senka krenuo za njim. Blizanac je svratio do trafike i kupio cigarete. Odmah je jednu stavio medju usne i kresnuo šibicu. Ognjen je osetio prijatan miris fosfora. I on je nekada davno bio pušač ali je prestao pod pritiskom svoje žene. Sada ga je blagi miris tek zapaljene cigarete podsetio na jedno davno prošlo vreme, na mladost, na slobodu. Na dane pre ženidbe sa svojom rospijom kako ju je u sebi nazivao. I nekako mu je bilo drago što njegov blizanac puši. Ognjen je osetio da je došlo vreme da se upoznaju i odlučio da mu pridje i predstavi se.


Marina je u pola sedam stigla kući. Njeno radno vreme je bilo do pet i tek je nedavno Ognjen saznao da je ona taj sat i po razlike provodila u krevetu svog kolege s posla. Spustila je tašnu na policu, skinula kaput i cipele i obula svoje kućne papuče. Onda je ušla u kuhinju u kojoj je sedeo Ognjen.
"Vidi koga sam ti doveo," rekao je Ognjen zadovoljno.
"Koga?" 
Ognjen je pogledao u blizanca koji je sedeo s njegove leve strane.
"Stigao sam ga danas, a znam da si mislila da necu. I pratio sam ga čak do periferije i onda smo se konačno i upoznali."
"Ko se upoznao?" Ognjen rukom pokaza na mesto pored sebe.
"Ja i moj blizanac. Zove se…"
"Ma sta lupetaš, čoveče, kakav blizanac? Nema tu nikoga."
"Nemoj ti da se praviš blesava. Zar ne vidiš da sedi pored mene, da u krilu drži kutiju sa…"
"Ti treba da ideš kod psihijatra izgleda, da te tamo malo ispitaju."
"A gde ti treba da ideš? Gde idu žene koje se kao ti daju kome stignu dok ih kod kuće za kuhinjskim stolom čekaju verni muževi?"
"Mogao si da spremiš i ručak kad si već kao neka tetka. Najobičniji šmokljan. Šta drugo očekuješ?"
Ognjen je krajičkom oka video da je blizanac zapalio cigaretu i preteći pogledao Marinu. Onda je i on uzeo paklicu i sam izvadio jednu cigaretu. Prineo je nosu i zatvorenih očiju je sa zadovoljstvom pomirisao. Onda je zapalio.
"Šta to radiš?" pitala je Marina posmatrajući ga kako pravi neke čudne pokrete u vazduhu. Da su igrali pantomime izgledalo bi kao da pali cigaretu.
"Dosta mi te je."
Ognjen je pogledao pored sebe i video da je blizanac otvorio kutiju i posmatrao ga. Ognjen pruži ruku i iz kutije izvadi pištolj.
"Ma, je l' si ti lud?" bile su poslednje Marinine reči pre nego ju je metak pogodio u srce. Ognjen je pogledao u blizanca ali on više nije bio tamo. Na stolici je ostala otvorena kutija od pištolja.

                                                                                *

Kao i svakog popodneva posle spavanja, Ognjen se protezao ispred prozora u svojoj sobi u zapadnom krilu gradske psihijatrijske bolnice. Video je glavnu medicinsku sestru Anu kako prolazi kroz bolnički vrt i povremeno zastaje da sa ponekim pacijentom razmeni koju lepu reč. Ona je uvek bila ljubazna i nasmejana. Prislonio je lice na rešetke prozora da je bolje vidi. A onda je video sebe kako hoda iza nje. U ruci je držao buket cveća.

Zvezdana noć

Pijani Vesko je škiljeći posmatrao suhomesnate proizvode izložene u vitrini.

"Je l' imaš one tvoje kobasice?" pitao je ne skidajući pogled sa raznobojnih tuba parizera i šunke.

"Za druge je rasprodato ali za tebe, komšija, naravno da imam," rekao je mesar Neven i iz obližnje fioke izvadio dve kobasice.

"Imam samo dve, ali biće ti valjda dosta."

"Dosta, nego kako." Vesko je izvadio četvrtinu hleba iz kese koju je držao i pružio hleb Nevenu.

" 'Ajd' stavi ih u ovaj hleb da mogu ja to odma' da jedem."

Neven ga pogleda, pa raseče hleb, ubaci kobasice i pruži mu sendvič umotan u papir. Vesko mu plati i poče da jede već dok je izlazio iz radnje.

"Prijatno, komšija," reče mu Neven. Vesko mu mahnu i izadje. Neven ga je posmatrao kako se pijano gega niz ulicu. Bilo je hladno zimsko veče. Neven pogleda u nebo. Bilo je oblačno. Na radiju su rekli da se preko noći očekuje sneg. Neven je voleo sneg ali nije voleo kad mu oblaci zaklone zvezdani svod.

*

Reka je kao crna krivudava štrafta sekla beli, zaledjeni pejzaž. Inspektor je prišao obali i odmah prepoznao Veska, dežurnog gradskog pijanca čije je zgrčeno beživotno telo u plitkoj reci podsećalo na veliki kamen oko kojeg se voda podeli na dva dela da ga zaobidje pa se onda opet spoji u jedno kad ga prodje. Pijani Vesko. Napio se po običaju, pao u reku i udavio se. Inspektor je dao znak da se telo izvadi i podigao ovratnik svog kaputa da se zaštiti od ledenog vetra. Jedva su Veska izneli iz reke koliko mu se zimska jakna natopila vodom. Nije ni čudo što nije sam uspeo da se izvuče.

*

Neven je lopatom zahvatao sneg i bacao ga sa strane praveći tako prolaz do svoje radnje. Pogledao je okolo. Nije još bilo sasvim svanulo ali je belina snega koji je preko noći napadao činila gradić svetlijim i nekako plavičastim. Ulične svetiljke su se ugasile dok su se svetla na prozorima okolnih kuća bez reda i polako, jedno po jedno, palila. Varoš se budila. Neven je prislonio lopatu pored vrata i ušao u svoju radnju. Nevenova mesara je bila poznata po najboljim roštiljskim kobasicama u gradu. On ih je sam pravio jednom nedeljno i stalne mušterije su obavezno navraćale da se snabdeju pre nego što se ta mala količina rasproda. Najveći ljubitelj Nevenovih specijaliteta je bio lokalni šef policije i znalo se da će on danas kao i svakog utorka ujutru, na putu za posao svratiti po svoj kilogram. Zato je Neven njegovo sledovanje imao spremno i upakovano da inspektor ne bi morao da čeka. Ali ovog jutra se umesto njega na vratima pojavila njegova žena.

"Gde mi je školski?" upita Neven.

"Ma, ne pitaj, nije ni kafu popio, a već je morao da ode."

"Sta se desilo?"

"Vesko se udavio."

Mušterije, njih nekoliko, pogledaše znatiželjno u inspektorovu ženu.

"Pijani Vesko?" reče Neven, "sinoć sam ga video. Šta je bilo?"

"Doš'o djavo po svoje. Našli su telo u potoku kod malog mosta. To je sve sto znam. A pravo da ti kažem, čudo je što i pre nije završio, kako je živeo i koliko je pio."

 Složile su se sa njom i tri žene koje su se zatekle u radnji samo se čika Voja, jedan od prisutnih mušterija,  zagledao u jednu tačku na vitrini obuzet mislima. Voja je nekada bio snažan i naočit čovek ali se posle smrti ćerke jedinice Zvezdane nekako istopio i ostao da kao sena tumara ulicama. Svi su znali koliko je mrzeo Veska, a on svoju mržnju nikad nije ni krio nego je glasno proklinjao to 'izopačeno seme' i želeo mu kraj.

"Tebi sigurno nije žao", obrati mu se Mileva, dežurna gradska alapača, jedna od tri žene.

"I nije, baš naprotiv. Idem da popijem jednu rakijicu da nazdravim." Nasmešio se iskreno možda prvi put posle mnogo godina i Neven je čak primetio iskru radosti u njegovim napaćenim očima. Neven mu pruži kesu sa upakovanim kobasicama.

"Izvol'te, čika Vojo."

"Kol'ko dodjem?"

"Danas ništa, kuća časti."

"Je l' to važi za sve nas ovde ili samo za Voju?" oglasi se Mileva.

"Ti bi odma' i tebe da časti", reče joj njena susetka.

"Pa šta, ne bi mu propao bizmis."

"Ne kaže se bizmis nego biznis, ako već moraš da koristiš strane reči da se izraziš," reče podsmešljivo treća iz grupe.

I već dok je Voja izlazio, Vesko je bio zaboravljen i teme su skrenule ka nepoštovanju maternjeg jezika, hladnom vremenu i pijaci koja će sigurno biti prazna.

Dok su se raspričane žene polako povlačile iz radnje, najglasnija od njih Mileva se okrenu i bez razmišljanja o težini svojih reči, onako kako praznoglavi ljudi podele misao koja im se nenadano javi, pre negoli sami o njoj razmisle, reče:

"Ma, da nije njega Voja gurnuo u taj potok? Ništa mu nije bilo žao, makar onako ljudski".

" 'Ajde, ne lupaj tu", poče da je grdi njena malo pametnija prijateljica. "Što bi mu bilo žao kad mu je ona budala ubio ćerku."

"Pa nije namerno."

" 'Ajde izlazi…pa šta ako mu nije žao…nije ni meni žao. Jedna budala manje na svetu."

*

Zimi mrak padne rano i kad je Neven u osam zaključao svoju radnju i polako krenuo kući, već se činilo da je duboka noć. Nebo je bilo vedro i Veliki medved je izgledao tako blizu da je Neven pomislio da bi dotakao svoju sjajnu zvezdu, onu poslednju na repu, ako bi samo pruzio ruku. Nju je dobio na poklon od Zvezdane za svoj sedamnaesti rodjendan.  

"Ti si moja zvezda i druga mi ne treba", rekao je tada on.

 "Ovu ti poklanjam da je gledaš kad ja nisam tu."

Polako je hodao kroz hladnu noć dok mu je pod dubokim zimskim cipelama škripao sneg. Sećanja su ga uvek posmatrala kao neki besni psi poredjani iza starih drvenih taraba. Posmatrao je i on njih ali ih je držao na distanci, mada bi povremeno ponekom dozvolio da preskoči i ujede ga za srce. Ta daleka zima, hladna kao ova sada ali topla kao nijedna posle nje. Duge šetnje i valjanje po snegu. Kikotanje i prvi poljupci. Grejanje njenih mladih ruku šibicom koja brzo izgori ali zaradi nežan dodir prve ljubavi. Zvezdana bi danas imala 34 godine. Bila je tri meseca starija od njega i to je naglašavala kad je trebalo da ga u nesto ubedi. "Slušaj starije", govorila je šaljivo, mrseći mu kosu.

A Vesko je uvek mnogo pio. Ljudi u varoši su ga sažaljevali ali ne Neven. Sedamnaest godina je prošlo otkad je ta pijana budala kolima naleteo na njegovu Zvezdanu. I pobegao. Ležala je ceo dan u jarku, njena duga kosa boje žita rasuta u travi, a oči otvorene prema vedrom nebu iste boje. Panika se podigla kad je pala noć a nje još nije bilo kući. Vesko je u lokalnoj kafani, u pijanom magnovenju ispričao šta se dogodilo. Lekari su rekli da bi Zvezdana bila spašena da joj je pomoć ukazana na vreme, a vreme je nemilosrdno nastavilo da teče kao da se ništa nije dogodilo. Sedamnaest godina, od kojih je poslednjih deset Neven bio jedini varoški mesar. I osam zima je strpljivo čekao Veska, jer Neven je bio strpljiv. Zvezdana je bila ta koja je bila nestrpljiva: nestrpljiva da ga poljubi, nestrpljiva da ga vidi izmedju časova u školi, da ga gurne u sneg i baci se preko njega…I još onda je Neven znao da nikada nikog više neće voleti kao svoju Zvezdanu iz Zmajeve ulice.

Ideju je dobio kad je Vesko počeo da dolazi u njegovu radnju po roštiljske kobasice. Počeo je da pravi 'specijalnu turu za Veska', kako je to u svojim mislima nazivao, začinjenu lekovima za smirenje. Vesko je živeo sam i ljudi su ga se mahom klonili tako da nije bilo opasnosti da te specijalno napravljene kobasice pojede, na primer, neko dete. Neven taj rizik ne bi dozvolio. Ledeni vetar ga je sasekao po obrazima i Neven se još više uvukao u svoju tešku jaknu. Zimi se temperatura noću spuštala i do -15 stepeni i bela smrt je čekala svakoga ko bi se nesrećnim slučajem zatekao onesposobljen u snegu. Ako bi se možda pijano zateturao i pao. Pa još u reku. Neven je stigao do svoje kuće i još jednom bacio pogled na Velikog medveda. Onda je brzo ušao unutra da se ugreje, i za sobom zatvorio vrata.

Više nego lane

Stari pastir Miloje je bio izveo ovce na ispašu kada je naišao vuk. Umesto da pobegne, kako su neki u selu primetili, on je pokušao da vuka otera vikom i mačugom ali ga je vuk smrtno zaskočio kada se Miloje spotakao na obližnji kamen i pao. Kamen je bio prošaran krvlju kad su seljaci pojurili na udaljenu livadu nakon što su se Milojeve ovce vratile kući same.

***

Tetka Milunka je pokucala na vrata svoje nove komšinice Vere. Ova je brzo navukla kaputić i njih dve su se  priključile ostalima u potrazi za starim pastirom. Vera je bila novo lice u zabačenom zaseoku i bilo joj je važno da je meštani prihvate. Celo selo je bilo izašlo na kapije pre nedelju dana da vidi tu novu učiteljicu koja im je došla iz Beograda. Mnogi od njenih novih komšija nikada nisu otišli dalje od granica svojih njiva i livada u okolini i baš ih je interesovalo da vide kako to izgleda mlada gospodjica iz velikog grada a još više da saznaju po kakvoj je to kazni dobila mesto u njihovom selu - jer to je svakako morala biti kazna - i naravno, da raspredu sve moguće istinite i izmišljene detalje o njenom životu jer se svako ulaskom u to malo mesto ćutke odricao prava na privatnost. Učiteljica nije bila nikakav izuzetak. Vera se do svog novog boravišta dovezla autom čije su zadnje sedište delili kutija sa knjigama i pas koji je kroz poluotvoreni prozor luftirao svoju njušku.

Mladi su naveliko odlazili iz sela i Verin dolazak su stari meštani i ne znajući doživeli kao svitanje prolećnog sunca nakon duge hladne zime, kao znak da se život možda vraća u njihovo lepo ali ostarelo selo. A Verin dolazak nije bio po kazni, kao što su mislili. Njeni baba i deda po majci su nekada davno živeli u tom selu ali su umrli pre mnogo godina - prvo deda od srčane kapi a ubrzo zatim i baba od srčane boli za dedom. Imanje je prodato i sve što je ostalo su bile nekoliko sitnica, crno-bele fotografije i sećanja. Fotografije su bledele ali sećanja su sa godinama postala jasnija. Vera je imala devet godina kad je poslednji put provela desetak dana raspusta kod babe i dede, ali se sećala. Sećala se iako je pokušala da zaboravi, sećala se jer su neka sećanja uporna i prkose vremenu. I zato je morala da se vrati pre nego što bude kasno.

                “Kažu ljudi da je Miloja sigurno napao vuk,” rekla je tetka Milunka dok su njih dve hodale uz brdo osvetljavajući strmi makadam baterijskim lampama. “Rekli su na televiziji da ih u brdima ove jeseni ima više nego lane.”

Čule su da je neko viknuo “Evo ga, našli smo ga!”

Vera je osetila blagu jezu i čvrsto u džepu kaputica stegla šnalicu koju je tog jutra pronašla na livadi dok je razgovarala sa starim Milojem i podsetila ga na slučaj koji je zakonski bio zastareo ali je njoj psihički bio svež kao to planinsko jutro.

                "Pre dvadeset godina sam bila ovde u gostima kod moje baka Jele", rekla je Miloju koji je škiljavo posmatrao čas nju čas njenog vernog psa.

                "Jele?" rekao je upitno.

                "Jela i Marko. Živeli su u kući kod velikog hrasta."

                "A, sećam se njih, umrli su davno."

                "A mene se ne secaš?"

                "Ti si pre toliko godina verovatno bila devojčica", reče on odmerivši je.

                "Jesam. Bila sam mala i nisam ni znala šta si mi uradio."

On je ponovo drsko odmeri i Vera oseti kako je preplavljuje talas gadjenja što se njegove oči kao neželjeni dodiri zadržavaju na njenom telu. Miloje je pogleda pravo u oči.

                "A sad si porasla pa si se vratila kod čika Miloja za još?" nasmešio se pokvareno.

U travi je pod jutarnjim suncem zasijala šnalica za kosu. Vera je primeti i uzme. Bila je to obična crna šnala sa crvenom plastičnom jagodicom na vrhu. Vera je bez reči pokaza Miloju. On se iskezi pokazujući proredjene zube požutele od duvana i godina. Vera oseti kako se onaj osecaj nemoći, koji ju je godinama nevidljivim rukama stezao oko vrata oduzimajući joj kiseonik, pretvara u bes. Pogledala je u Milojeve prljave ruke, ruke koje su sada dirale neku drugu bespomoćnu devojčicu.

                "Kakva ti je to džukela?" upita Miloje gledajući u Verinog psa. "Šta je, vučjak?"

Dresirani ovčar je mirno sedeo s Verine desne strane i netremice posmatrao Miloja.

                "Za tebe je on gospodin", reče Vera prezrivo.

                "I šta sad hoćeš?" upita Miloje odjednom na ivici strpljenja.

                "Hoću da mi se izviniš."

                "Za šta da ti se izvinim?"

                "Za gadost koju si mi uradio kad sam bila mala!" brecnula se Vera.

                "Nije meni to bila gadost. Setim se ponekad tvoje mlade, glatke kože. Meni je to lepa uspomena", nasmejao se onako za sebe.

                "Znači, neceš da se izviniš?

                " 'Ajde, bre, ženo, makni mi se s'očiju. Pošalji mi ćerkicu ako imaš."

Vera pogleda u svog psa.

***

Gluvonema Marica je u tihim suzama tog jutra oblačila izlizane pantalone koje je nasledila od komšijinog sina. Celo telo ju je bolelo od Milojeve težine iako je vec bila navikla da joj on radi te stvari koje nije sasvim razumela ali su joj bile gadne. Morala je da ga pusti jer joj se jednom kad mu nije dozvolila da je dira osvetio tako sto je njenoj baki rekao da mu je ukrala novac iz tašnice pa ju je baka istukla i išibala nemilosrdnim prutom od žalosne vrbe. Marica je pokušala da baki objasni istinu, ali uzalud. Od tada ju je Miloje sačekivao na zabačenoj livadi I nesmetano je dirao.

Marica se taman bila obukla i pošla da krene kad je na čistini ugledala Miloja kako stoji sa nekom ženom i njenim psom. Bilo joj je odvratno da ga vidi, ali je zastala kad je u ženi prepoznala novu učiteljicu koja ju je pre nekoliko dana dovela u školu i pokazala joj lepe knjige sa slikama. Po govoru tela Marica je procenila da je žena uznemirena, a onda je odjednom njen veliki pas skočio na Miloja. Učiteljica je odstupila i mirno posmatrala scenu u kojoj se stari pastir koprcao pod zubima pobesnelog vučjaka. I onda je prestao. Njegovo beživotno telo je ostalo ispruženo na livadi gde su nedaleko od njega ovce i dalje mirno pasle. Učiteljica i njen pas su se udaljili, a Marica se sakrila iza drveta.

* * *

Mnogo se ljudi skupilo oko Miloja te mračne septembarske noći. Bio je to jedan od onih nemilih dogadjaja koji približe dobre ljude i učine da budu zahvalni sto je njih nemila sudbina zaobišla, jer nije Miloje bio jedini koji je tog dana isterao ovce na ispašu ali vuk se, eto, obreo baš na njegovoj livadi. Zaprežna kola su prošla pored Vere i njene radoznale komšinice Milunke, a sa njih je skočila mala Marica i pridružila im se. Uhvatila je Veru za ruku, a kad je Vera obasjala devojčicino lice baterijskom lampom videla je okice pune zahvalnosti i šnalu sa crvenom jagodicom na jednoj polovini razdeljka. Druga polovina razdeljene kose je padala preko oka. Učiteljica Vera iz džepa izvadi istu takvu šnalu i nežno namesti Marici kosu.

Muškarci su Milojevo beživotno telo stavili na zaprežna kola koja su dve krave polako povukle prema selu. Na livadi je ostao kamen prošaran njegovom krvlju kao podsetnikom na nesrećni dogadjaj, ali je kiša koja je te noći pala očistila fleke i kamen je jutro dočekao čist. Neko je rekao da je Miloje, gadan kakav je bio, sigurno mačugom udario vuka i da bi se neki vuk uplašio i pobegao ali ovaj nije jer, kao ni ljudi, nisu ni svi vukovi isti.